Poslednje dve godine, tokom kojih je kapitalizam doživeo jedan od svojih periodičnih padova, bile su nova šansa za Džona Mejnarda Kejnsa. Praksa je pokazala ograničenosti teorije prema kojoj ekonomiju treba prepustiti samoj sebi. Opet se pominje paradoks štednje, fenomen da racionalni izbori pojedinaca imaju katastrofalne posledice po društvo, kao i potreba da država reaguje na haotična kretanja na tržištu. Kejnsa je u žižu interesovanja vratilo njegovo razumevanje iracionalnosti tržišta. Nažalost, većina njegovih pristalica ne razume samog Kejnsa.
Izuzev kratkog postskriptuma jednom od poglavlja i nekoliko komentara u predgovoru, knjiga Animal Spirits (Životinjski nagoni) Džordža Akerlofa i Roberta Šilera napisana je pre današnje krize. Ali, zasnovana na višegodišnjim istraživanjima, knjiga se može čitati kao najava današnjeg otrežnjenja u shvatanju ekonomije. Prema mišljenju Akerlofa i Šilera, problem je u tome što vladajuće teorije pretpostavljaju da su ljudi racionalniji nego što jesu. „Ova knjiga, koja se oslanja na novo polje, takozvanu bihejvioralnu ekonomiju, opisuje kako ekonomija funkcioniše u praksi,“ tvrde oni. „Ona objašnjava šta se dešava kada običnim smrtnicima upravljaju animalni nagoni.“
Akerlof i Šiler ukazuju na pet načina na koje ovi „animalni nagoni“ mogu uticati na ekonomske tokove. Prvo, ekonomska situacija zavisi od naše vere u budućnost, pri čemu naša sigurnost u nju „nije racionalna pretpostavka. Ona je naš prvi i najvažniji animalni nagon.“ Drugo, naša potreba da budemo pravični „može da prevagne nad ekonomskim motivima“: elementarna ekonomija uči nas da povećana potražnja za lopatama posle snežne oluje treba da dovede do povećanja cene lopata; međutim, većina ljudi – 82% ispitanika u istraživanju koje su sprovela dva stručnjaka za bihejvioralnu ekonomiju – veruje da bi podizanje cene bilo nepravično. Treće, potezi beskrupuloznih korporacija mogu imati posledice po čitavu ekonomiju: mišljenje da je Enron loše postupio dovodi do toga da je ljudima „dosta finansijskog tržišta“, što je promena koja je „očigledno u domenu čisto animalnih nagona“. Četvrto, ljudi donose odluke ne uzimajući u obzir inflaciju: umesto da uvećavaju svoju realnu zaradu (sa uračunatom stopom inflacije), ljudi podleži „iluziji o novcu“. I konačno, na ponašanje ljudi utiče dramska logika koja ih podstiče da povlače određene ekonomske poteze. Internetski bum na pragu novog milenijuma nije bio samo posledica razvoja nove tehnologije – bio je to i odraz jednog pogleda na svet. Između ostalog, i uverenja da nastupa nova era u kojoj će stari ekonomski ciklusi prestati da važe.
Akerlof i Šiler smatraju da nijednom od ovih manifestacija animalnih nagona ne upravlja razum. Nijedna od njih nema racionalnu osnovu delovanja, kako tvrdi većina ekonomista. Autori insistiraju na tome da se ove reakcije moraju uzeti u obzir, ako želimo da shvatimo kako ekonomija zaista funkcioniše. Ako ekonomisti nisu uspeli da objasne zašto se krize ponavljaju, to je zato što su ekonomska zbivanja tumačili kroz nerealne modele donošenja odluka. Takav pristup omogućava veću preciznost rezultata u njihovoj disciplini – koja predstavlja granu primenjene matematike. Međutim, oni zaboravljaju da je i psihologija deo te jednačine.
Kao oštra kritika teorijskih ekstrema klasične ekonomske nauke, Animal Spirits je knjiga puna dobrih argumenata i – što nije mali uspeh – vrlo je pitka za čitanje. Ona ipak nije revolucionarno delo, kako što smatraju njeni autori. Stanovište da je tržište podložno drastičnim promenama raspoloženja, iluzijama i pričama deo je vekovne mudrosti sažete u knjizi Čarlsa Makeja Memories of Extraordinary Popular Delusions and the Madness of Crowds (Sećanja na posebno popularne masovne zablude i ludilo masa), objavljenoj 1841. U novije vreme, Džordž Soroš ističe da je tržišno ponašanje refleksivan proces sklon cikličnim usponima i padovima, jer su uverenja i odluke učesnika zasnovane na potrebi da se prati jedan trend, sve do kolapsa tržišta.
Činjenica da su tržišta nesavršena može biti novina samo u kontekstu ekonomske doktrine koja je vladala između dva rata, i na pragu nedavne krize. Nepravedno je tvrditi, kao što to Akerlof i Šiler čine, da klasični ekonomisti nisu znali ništa o tome. “Kao što je “nevidljiva ruka tržišta” Adama Smita ključni pojam klasične ekonomije,” pišu oni, “Kejnsovi “animalni nagoni” su ključni pojam drugačijeg shvatanja ekonomije, koji objašnjava korene nestabilnosti kapitalizma.” Oni prihvataju sliku Adama Smita iskrivljenu od strane neoliberalnih ideologa u želji da preuzmu očinstvo nad njegovim vanbračnim intelektualnim potomstvom. “Nevidljiva ruka tržišta” je svakako centralni Smitov koncept, ali Smit svako nije tvrdio da je ta ruka mehanička – po njemu, pre je u pitanju mreža nevidljivih prilagođavanja pomoću kojih se mire suprotstavljeni interesi na tržištu. U složenom procesu koji uvek podrazumeva ljudske emocije, nevidljiva ruka tržišta nikada nije bila svemoćna niti pravična. Mogao ju je ograničiti dogovor privrednika, a ako bi se otela kontroli, imala je štetne posledice po društvo. Slično drugim škotskim prosvetiteljima, Smit je uviđao nesavršenost ljudskih institucija. Bio je zabrinut zbog načina na koji slobodno tržište udaljava pojedinca od zajednice. Neka od njegovih zapažanja uticala su na teoriju otuđenja još jednog poznatog klasičnog ekonomiste, Karla Marksa.
Osim sumnjivog tumačenja istorije ekonomske misli, Akerlof i Šiler nisu shvatili ni zašto je Kejns odbacio ideju da se tržišta sama stabilizuju. Oni samo konstatuju da Kejns reintegriše psihologiju sa ekonomskom teorijom. Nesporno je da je to bio jedan od Kejnsovih ciljeva, ali to nije pravi sadržaj njegove revizije dotadašnje ekonomske teorije. On je i autor knjige A Treatise on Probability (Razmatranje o verovatnoći), objavljene 1921. godine, u kojoj je pokušao da razvije teoriju o “racionalnim stupnjevima vere”. Po sopstvenim rečima u tome nije uspeo, a u svom ključnom delu General Theory of Employment, Interest and Money(Opšta teroija zaposlenosti, kamate i novca), objavljenom 1936. godine, on zaključuje da je nemoguće davati bilo kakve prognoze. Buduće stope inflacije, cene, novi izumi ili rat u Evropi ne mogu se predvideti: ne postoji “osnova na kojoj bismo zasnivali bilo kakve proračune. Neke stvari prosto ne možemo znati.” Prema Kejnsovom mišljenju, izvor nestabilnosti tržišta nisu emocije, nego nepredvidivost budućnosti. Da je uzrok nestabilnosti tržišta ljudska iracionalnost, tržište bi se stabilizovalo u slučaju da ljudi postanu racionalni. Ali čak i kada bismo postal bezosećajne proračunate mašine, ni tada ne bismo mogli da predvidimo budućnost i tržište bi ostalo nestabilno. Glavni uzrok nestabilnosti tržišta jeste beznadežna ograničenost ljudskog znanja.
Ekonomisti su kasnije napravili razliku između rizika, koji se može predvideti sistemom verovatnoće, i neizvesnosti, kod koje ne postoji veza između verovatnoće i mogućeg ishoda. Problem je u tome što mi često ne pravimo razliku između te dve stvari. Može se ispostaviti da čak ni naša lista potencijalnih ishoda ne sadrži one najvažnije. Jedan takav propust doveo je do propasti Long-Term Capital Managementa, visokorizičnog hedž fonda koji su osnovala dvojica nobelovaca u periodu od 1998. do 2000. Informacije na osnovu kojih je formula primenjena nisu računale na finansijske krize u Aziji i neispunjavanje obaveze Rusije da plati sovjetski dug, što je destabilizovalo globalna finansijska tržišta i doprinelo propasti ovog fonda. Klasična škola mišljenja, koja je opovrgnuta krahom LTCM-a, nije zanemarila promenljivost ljudskog raspoloženja – greška je bila u zabludi da se budućnost može konkretizovati nizom proračunatih rizika, što je nemoguće. Nekoliko vekova ranije, Paskal, jedan od osnivača teorije verovatnoće, došao je do istoga zaključka kada se u svom delu “Misli” ironično zapitao: “Da li je verovatno da verovatnoća donosi izvesnost?”
Najvećna greška ekonomske doktrine protiv koje se Kejns borio tridesetih godina prošlog veka bila je pretpostavka da je nerešivi problem – čovekova nemoć da predvidi budućnost – rešen. Greška je ponovljena devedesetih, kada su ekonomisti poverovali da složene matematičke formule mogu da zauzdaju neizvesnost u mutnim vodama finansijskih derivata. Duboko ukorenjena u istoriji, to je bila zabluda kojom se nijedan klasični ekonomista nije ozbiljno bavio. Ekonomska misao počela je da se formira krajem 19. veka, sa procvatom pozitivizma, prema kojem su prirodne nauke jedini legitiman izvor ljudskog znanja. Uticaj ove filozofije na čikašku školu omogućio je tridesetih trijumfalan povratak ekonomske doktrine, što je ekonomiji kao naučnoj disciplini obezbedilo veliki prestiž. Ekonomisti su se predstavljali kao naučnici, koji uz pomoć svoje matematičke magije mogu da zaparaju veo iza koga se skriva budućnost.
Hegemonija pozitivizma u ekonomiji zasenila je Kejnsov skeptični stav prema teoriji verovatnoće, njegov najvažniji doprinos ovoj disciplini. Dž. L. S. Šekl izneo je Kejnsov argument sistematično u svom zapostavljenom remek-delu Epistemics and Economics: A Critique of Economic Doctrines (Epistemologija i ekonomija: kritika ekonomskih doktrina), objavljenom 1972. Šekl je verovatno jedini ekonomista na koga su uticali i Kejns i njegov najveći suparnik F. A. Hajek. On je odlično poznavao rad oba naučnika, ali je isticao da nijedan od njih nije u potpunosti sagledao implikacije koje naše nepoznavanje budućnosti ima za ekonomiju. Hajek je tvrdio da države nikada nisu znale da naprave uspešan ekonomski plan – stav koji potvrđuje žalosna priča o centralizovanom planiranju u komunističkim zemljama. U isto vreme, za njega je tržište gotovo svemoćno. On nikada nije sumnjao da će ekonomija prepuštena svojim unutrašnjim mehanizmima likvidirati loše investicije i povratiti ravnotežu. Nasuprot tome, Kejns je pokazao da nema tržišnog mehanizma koji garantuje njegovu obnovu.
Šekl je sa Kejnsovim argumentom otišao korak dalje i pokazao da nijedna ekonomska politika ne može da osigura trajnu ekonomsku stabilnost. Ni “kensijanske” mere nisu izuzetak od ovog pravila. Finansiranje deficita i monetarna ekspanzija dobro su funkcionisali u uslovima posle Drugog svetskog rata. Ali sa pojavom globalizacije i u uslovima slobodnog kretanja kapitala, efikasnost tih mera je počela da se smanjuje. Šekl nas uči da moramo biti domišljati u iznalaženju novih rešenja, ali da ne smemo zaboravljati da nijedno od njih neće važiti večno.
Akerlof i Šiler tvrde da njihovo objašnjenje uloge koju psihologija ima na kretanje tržišta pomaže razumevanju finansijskih kriza. “Naša teorija o animalnim nagonima”, kažu oni,”pruža razrešenje zagonetke: zašto je većina nas bila nesposobna da predvidi aktuelnu ekonomsku krizu? Kako da razumemo ovu krizu, koja kao da se pojavila iznenada i bez razloga?” Akerlof i Šiler su u pravu kada tvrde da se delimični odgovor na ova pitanja krije unutar same ekonomije, ali oni kao da ne vide ulogu koju ideologija ima u formiranju toga stava. Deformacija ekonomije nije posledica samo unutrašnjih faktora ove discipline, već i trijumfalizma Zapada po okončanju Hladnog rata.
To su bile godine u kojima je čitav svet bio prinuđen na pokoravanje vašingtonskom konsenzusu – mešavini dogmatske politike i licemerne retorike koja je uživala podršku velike većine ekonomista. Prema tom konsenzusu, ekonomski režim koji je početkom osamdesetih uspostavljen u Britaniji, SAD-u i u još nekoliko zemalja, ne samo da je obezbeđivao stabilnost i promovisao stalan razvoj, već je postao i model – jedini mogući model – za sve zemlje. Jedini pravi racionalni ekonomski režim, slobodni tržišni kapitalizam, pokazao se i najproduktivnijim. Kao takav, morao je da istisne sve druge sisteme i na kraju osvoji svet. Vera u globalno širenje slobodnog tržišta animirala je institucije poput MMF-a, koje su pod američkim rukovodstvom pratile svetsku ekonomiju. Zajedno sa ekonomistima na mnogim svetskim univerzitetima, ove institucije su podlegle kvazi-religioznom uverenju da je slobodno tržište klica univerzalnog ekonomskog sistema.
Nisu svi naseli na ovu dogmu. Ona nije prihvaćena u Kini, koja je onda, kao i sada, pokazala duboko ukorenjeni prezir prema Zapadu – stav koji je umnogome doprineo njenom zapanjujućem ekonomskom uspehu. Da li će Kina uprkos svetskoj ekonomskoj krizi nastaviti da se razvija uz istu stopu rasta, teško je reći – ili, kako bi to Kejns rekao, mi o tome nemamo pojma. Bilo kako bilo, pojava Kine kao ekonomske velesile otvara pitanja na koja je teže dati odgovor nego što se misli. Neoliberalni stav po kome je rast održiv samo u uslovima slobodnog kapitalizma nije primenjiv na kineski slučaj. Liberalni kapitalizam postigao je izuzetne rezultate (iako je u SAD-u to uspeo delom zbog trgovinskih monopola), ali to važi i za mnoge oblike dirižizma, od naglog razvoja u carskoj Rusiji do privrede azijskih zemalja u decenijama posle 1945. Istoričari ekonomije koji nisu ideološki indoktrinirani prihvataju da do razvoja vode mnogi putevi. U isto vreme, skoro svi zapadni ekonomisti insistiraju na tome da je održivi ekonomski rast nemoguć bez pravnog sistema koji omogućava nezavisnu vladavinu prava i obezbeđuje pravo na privatno vlasništvo. Bez ovog okvira, veruju oni, ljudi nemaju motiva za dugoročnu štednju i investiranje.
Ali Kina je i bez takvog pravnog sistema ostvarila najveću i najbržu industrijalizaciju u istoriji. Donedavno, zapadni ekonomisti, zajedno sa zapadnim posmatračima, bili su sigurni da će Kina nastaviti da bude uspešna samo u onoj meri u kojoj bude imitirala zapadnu praksu. Sada, kada su zapadne ekonomije u nevolji, samopuzdanje im je poljuljano i na Kinu se ponovo gleda kao na nešto nepoznato i opasno. Nema pravih pokušaja da se razume izvor njenog uspeha. Kao i druge grane društvenih nauka, ekonomija ostaje kulturno parohijalna, a njeni osnovni koncepti temelje se na svega nekoliko vekova zapadnog iskustva.
Akerlof i Šiler razmatraju da su razvoju Kine doprineli motivi koji nisu nužno ekonomske prirode. Patriotski apel ubedio je seljake da tokom sedamdesetih učestvuju u državnom planu ekonomskog razvoja, tako da je “priča o nacionalnom ponosu uhvatila koren u kineskom narodu, a to je priča o ličnim naporima i žrtvovanju.” Nama ova prića može biti sumnjiva, ali ona ilustruje iracionalnost shvatanja da tržišnim kretanjima upravljaju isključivo ekonomski motivi. Veliki deo Akerlofove i Šilerove analize je implicitna kritika ovoga shvatanja. Međutim, njihova analiza tržišnog ponašanja koje kritikuju je oskudna, a baš se na njega pozivaju kad god žele da istaknu da odstupanja od ekonomske racionalnosti izazivaju nestabilnosti na tržištu. Oni kao da ne shvataju da je razlika između “ekonomskih” i “neekonomskih” motiva jedan od glavnih razloga zašto su novije ekonomske teorije tako daleko od stvarnosti.
Kejns i klasični ekonomisti pre njega znali su da postoje oblasti tržišne razmene koji nisu objašnjivi aparaturom prirodnih nauka. Ekonomija i politika nisu zasebne grane ljudske delatnosti, i ekonomski život se ne može proučavati nezavisno od društvenih podela i političkih konflikata među narodima, kao i od njihove kulture i religije. Ove činjenice bile su poznate Kejnsu i većini ekonomista njegove generacije, ali su ih današnji ekonomisti zaboravili ili odbacili. Rezultat toga je ekonomski imperijalizam koji svaku ljudsku aktivnost pokušava da objasni pomoću racionalnog mišljenja, što ne funkcioniše čak ni kada se primeni samo na ponašanje tržišta.
Naravno, postoji i standardni odgovor na ovakve primedbe koji umanjuje značaj iracionalnog u ekonomskim teorijama. Milton Fridman na primer poseže za instrumentalizmom, pozicijom prihvaćenom u filozofiji nauke. Za instrumentaliste, cilj nauke nije bavljenje svetom kakav on jeste – već u tome da se naša zapažanja o njemu organizuju u teorijski okvir koji služi praktičnim ciljevima, kakvi su prognoze i kontrola. Ali koje je praktične ciljeve imao tip ekonomije koji dominira svetom u protekle dve decenije? Ona se nije pokazala korisnom ni u prognoziranju, ni kao odgovor na nepredviđeni razvoj situacije.
Aklof i Šiler su želeli da njihova analiza doprinese intelektualnoj reformi ekonomije, kako bi ova disciplina postala korisnija za tvorce ekonomske politike. Ipak, teško da će autori ubediti ekonomiste u neadekvatnost koncepta o racionalnoj akciji. Ova profesija je jedna od retkih oblasti ljudske aktivnosti na koju je taj koncept primenjiv. U svom akademskom vidu, ekonomija je kao nauka izolovana od sveta ne samo prirodom svoje metodologije, već i zato što primenjuje matematičke modele koji su je onemogućili da predvidi finasijsku krizu. Na univerzitetima je institucionalizovano samoodrživo shvatanje racionalnog donošenja odluka. Ekonomija kao nauka u praksi ima ograničen uticaj na kretanja na tržištu, ali zato ima veliku moć da predvidi ponašanje samih ekonomista.
Prikaz knjige Animal Spirits: How Human Psychology Drives the Economy, and Why It Matters for Global Capitalism by George Akerlof and Robert Shiller, Princeton, 2009.
John Gray, London Review of Books, 19.11.2009.
Prevela Ivana Kuzmanov
Peščanik.net, 14.12.2009.
