Nemiri u Parizu

Francuska narodu, natpis na zidu

Francuska narodu, foto: Stéphane Mahé/Reuters

Francuska republika je zasnovana na nasilju pobunjenog naroda. Politika se ovde preliva na ulice mnogo lakše nego u bilo kojoj drugoj zapadnoj demokratiji. Živeo sam u Francuskoj 22 godine i video ulične proteste radnika, seljaka, proizvođača vina, kamiondžija, železničara, studenata, gimnazijalaca, nastavnika, omladine iz multirasnih predgrađa, kuvara, advokata, lekara i policajaca. Da, čak i policajaca.

Ali nikada ranije nisam video takvo razobručeno nasilje kakvom sam prisustvovao u subotu, u najfinijem kraju Pariza – obeleženo nasumičnom, histeričnom mržnjom, usmerenom ne samo ka policiji već i ka svetinjama francuske republike poput Trijumfalne kapije. Ovaj dvanaestočasovni okršaj prevazišao je nasilne proteste i nerede i počeo da liči na ustanak, pa čak i građanski rat.

Centar Pariza nije video nasilje ovakvih razmera još od studentskih i radničkih pobuna u maju 1968. Tada je najstrašnije nasilje dolazilo od strane policije.

Francuska nije videla razaranje ovakvog obima još od pobuna koje su se 2005, poput šumskog požara raširile multirasnim predgrađima francuskih gradova. Tada se nasilje zaustavilo pred nevidljivim rovom koji razdvaja središta bogatih francuskih gradova od njihovih nemirnih banlieues – getoiziranih predgrađa.

U subotu, gilets jaunes – ili brojna i nasilna margina inače mirnih protesta „žutih prsluka“ – sa vidnim uživanjem je razbijala najslavnije i najbogatije delove francuske prestonice. Pozivi na društvenim medijima, gde je pokret pre mesec dana i nastao, najavljuju novi napad na Pariz ovog vikenda.

Kako je pokret osnovan pre samo mesec dana, povodom generalno mirnih protesta protiv visokih cena goriva, uspeo da razvije tako duboko neprijateljstvo ne samo prema predsedniku Makronu, već i prema celom francuskom sistemu? Neki francuski komentatori sugerišu da bi Žute prsluke trebalo preimenovati u „žutokošuljaše“ – fašistički ološ. U ovom trenutku, te priče zvuče opasno i pogrešno.

Ekstremno krilo gilets jaunes pokazuje nihilistički prezir prema demokratskim institucijama i simbolima uspeha i bogatstva. Ali iako je masa okupljena u subotu bila uglavnom bela (ima puno crnih i smeđih gilets jaunes), ovaj pokret zasada pokazuje vrlo malo otvorenih znakova rasizma ili ekstremnog nacionalizma. Veliki deo pokreta predstavlja izraz autentične ekonomske i socijalne bede francuske provincije koja se, ne bez razloga, oseća prezrenom i ekonomski eksploatisanom od strane razvijenih gradova. Jedan deo francuskih medija tvrdi da su subotnji protesti bili oteti od strane nasilnih sekti s ekstremne desnice i ekstremne levice. Ova tvrdnja takođe zavodi na pogrešan put.

Tačno je da je među 5.000 ljudi na trgu Etual bilo i grupa maskiranih mladih muškaraca, ali su oni bili u manjini. Ubedljivu većinu buntovnika činili su, po mojoj proceni, muškarci i žene u svojim 30-im i 40-im iz propalih provincijskih gradova u severnoj i zapadnoj Francuskoj, kao i sirotinja iz udaljenih predgrađa Pariza. Svi oni došli su obučeni i naoružani za borbu.

Ima sličnosti između pobune iz 2018. i studentskih pobuna iz 1968. – baš kao što ima sličnosti i između onoga što se desilo u subotu i nereda u predgrađima 2005. Nijedan od ova tri pokreta nije imao prihvaćene lidere. Nijedan od njih nije imao jasne ili široko prihvaćene političke ciljeve ili manifeste. Ipak, među njima ima i jasnih razlika.

Pobuna iz 1968. imala je i svoju radosnu stranu. Ona nije bila samo pobuna protiv kapitalizma, već i protiv učmalosti posleratnog društvenog konzervativizma. Na kraju su je preuzeli sindikati i ona se završila generalnim povećanjem plata i letnjim odmorima. Iznad svega, 1968. je u Francuskoj bila period rastućeg prosperiteta. Danas, jedan deo zemlje napreduje dok se ostali osećaju napušteno i odbačeno. Neredi iz 2005. su bili gnevni krik protiv policijskog nasilja i ekonomske bede. Nakon što su iskalili svoj gnev, mladi buntovnici su se vratili normalnom životu.

Gilets jaunes imaju različite zahteve, od onog o ukidanju planiranog povećanja zelenog poreza na benzin i dizel (koji je u međuvremenu ispunjen), preko onog da se organizuje referendum o Makronovom opozivu, pa sve do zahteva da se donese novi ustav po kojem će se o svim zakonima odlučivati referendumom. Ipak, nijedan od ovih zahteva nije univerzalno prihvaćen među članovima pokreta.

Žuti prsluci imaju neformalne lidere ili portparole, ali mnogi među njima bivaju odbačeni od strane drugih gilets jaunes čim se pojave. Deo pokreta je kvazi-maostički po tome što svoju mržnju prema političarima ispoljava čak i prema bilo kakvim potencijalno liderskim figurama u samom pokretu.

Drugi pokušaj da Žuti prsluci formiraju delegaciju koja bi se susrela sa premijerom, Eduardom Filipom, trebalo bi da usledi tokom ove nedelje. Čak i ako se bude pojavio program pregovora, malo je verovatno da će on biti prihvaćen od strane gnevnih ljudi koje sam video na ulicama Pariza prošle subote. Da li će Pariz ponovo goreti? Vrlo verovatno.

Grafiti Žutih prsluka u Parizu

John Lichfield, The Guardian, 03.12.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 05.12.2018.