Žuti prsluci na Seni

Žuti prsluci na Seni, foto: Gonzalo Fuentes/Reuters

„Možemo li da ga pozajmimo?“, pitao je Geri Lineker u aprilu ove godine misleći na „harizmtičnog, bistrog i hrabrog“ Emanuela Makrona. Ovaj britanski TV voditelj je time izrazio opšte divljenje prema francuskom predsedniku. „Njegova osnovna poruka francuskim građanima“, primetio je liberal-demokrata Vins Kejbl, „svodi se na istu formulu koju nudimo ja i moja partija“. U Le Mondu, Toni Bler nije štedeo komplimente za Makronovu „zapanjujuću ideološku jasnoću“.

Samo šest meseci kasnije Makron ostavlja sasvim drugačiji utisak. Protesti gilets jaunes (žutih prsluka) govore o dubokom resantimanu mnogih francuskih građana. Ono što je počelo kao pobuna protiv povećanja poreza na gorivo, ubrzo je mutiralo u izazov predsednikovom autoritetu. Uprkos nasilju, demonstranti još uvek uživaju podršku javnosti, dok je Makronova popularnost niža nego ikada.

Protesti žutih prsluka se odnose na mnoge teme specifične za Francusku. Ali kriza sa kojom se Makron suočava puno govori i o širem nezadovoljstvu i komešanju u Evropi, od mera štednje do brexita.

Kada je Markon došao na vlast, slavljen je kao protivnik populizma. Ovo gledište se zasnivalo na činjenici da je na predsedničkim izborima porazio Marin le Pen, ali i na uverenju da su zapadne zemlje u opasnosti da snage racionalnog centra budu prevladane od strane atavističkih sila populističkog ekstremizma.

Vins Kejbl je tada tvrdio da su francuski građani „razočarani tradicionalnom desnicom i tradicionalnom levicom“ i da žele „nešto drugo, umerenije, politiku srednjeg puta“. Ono što je razočaralo ljude, međutim, nisu samo tradicionalna levica i desnica, već sâm politički sistem koji se uporno oglušuje o njihove potrebe i interese. Makron je sa svojim patricijskim stavom i tačerističkim reformama to samo dodatno pogoršao.

Populizam se sastoji od dva elementa. Jedan je nezadovoljstvo tradicionalnim političkim partijama i institucijama, dok je drugi konkretna politička artikulacija ovog nezadovoljstva. Neprijateljski stav prema populizmu u velikoj meri se zasniva na neprijateljskom stavu prema tom nezadovoljstvu. Mnogi odbacuju nezadovoljnike kao neobrazovane ili pune predrasuda, a njihove zahteve smatraju nazadnim ili nerazumnim.

Ali nije nerazumno populističko nezadovoljstvo, već su to politike i instititucije koje ga proizvode. Radi se o politikama koje su uvećale nejednakost i smanjile standard života i o institucijama koje su isključile ljude iz procesa političkog odlučivanja. Puno se govori o političarima koji su „izgubili dodir sa realnošću“. To najbolje ilustruje činjenica da skoro čitavu deceniju političari više brinu o populizmu, nego o politikama koje izazivaju nezadovoljstvo građana. Makronu se prebacuje da se ponaša kao kralj, ali veliki deo debate o populizmu odiše prezirom prema građanima.

Često se postavlja pitanje da li je nezadovoljstvo izazvano pre svega ekonomskim ili kulturalnim faktorima. Slogan „Sve je ekonomija, glupane“ sve više ustupa mesto sloganu „Sve je kultura, burazeru“. I zaista, mnogi komentatori tvrde da je nezadovoljstvo ljudi pre svega odraz osećanja kulturalnog gubitka zbog imigracije.

Ipak, francuski protesti pokazuju da je odnos ekonomskog i kulturalnog znatno složeniji. Neposredni povod za proteste bio je ekonomski – podizanje cene goriva. Protesti su bili i izraz besa zbog opadanja životnog standarda radničke klase širom Evrope. Ali ljude ne brinu samo stagniranje plata i ukidanje javnih usluga, već i gubitak moći da utiču na politike koje oblikuju njihove živote. Materijalna oskudica sagledava se kroz prizmu gubitka političkog glasa.

Opadanje moći radničke klase i radničkih pokreta doprinelo je prikrivanju ekonomskih i političkih uzroka društvenih problema. Društvena pitanja se više ne prelamaju kroz prizmu klase, već kroz prizmu kulture. Radnički problemi se sve manje vide kao rezultat klasne politike, a sve više kao proizvod kulturalnog gubitka. Kulturalni Drugi, bilo migranti ili muslimani, sve više se prepoznaju kao pretnja radničkoj klasi. To je ekstremnoj desnici omogućilo da uobliči ovo nezadovoljstvo i dobije poverenje glasača na izborima.

Za sada, protesti žutih prsluka vide se pre kao anarhični, nego kao fašistički. Upadljivo je, međutim, da su najpotentniji francuski protesti u skorije vreme zaobišli i političke partije i radničke sindikate.

Pitanje koje treba postaviti nije „Kako napraviti centrističku odbranu pred naletom populizma?“ već „Kako nezadovoljstvo građana učiniti progresivnim?“ U suprotnom, levica će ostati po strani prepuštajući glavnu ulogu radikalnoj desnici, ili će biti naterana, što se već dešava, da promoviše neliberalne ideje o imigraciji, kulturi i pripadnosti. Kakva god bila sudbina žutih prsluka, ovo šire pitanje – ko će oblikovati nezadovoljstvo? – još uvek čeka odgovor.

The Guardian, 09.12.2018.

Peščanik.net, 11.12.2018.

Srodni linkovi:

Branko Milanović – Prvi utisci o protestima u Francuskoj

The Guardian – Nemiri u Parizu

TEMA – POPULIZAM