Fotografije-citalaca,-Rade-Vilimonovic

Odgovor na tekst Bauk amerikanizma Mijata Lakićevića

S pravom se smatra da novinar kada želi da piše o nekoj temi treba najpre dobro da se informiše o njoj, a zatim da je sagleda sa više aspekata. Ništa od toga u svom tekstu Bauk amerikanizma nije učinio gospodin Mijat Lakićević. Njegov tekst nastao je kao reakcija na raspravu koja se vodi između predstavnika Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i istraživača iz društveno-humanističkih oblasti o predlogu novog Pravilnika o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa (u daljem tekstu Pravilnik).

Pogledajmo zato najpre kako Lakićević sagledava sam predmet sporenja:

U najkraćem, Ministarstvo prosvete je htelo da naše naučnike natera da zagreju stolice i da počnu da malo objavljuju u prestižnim ili, ako hoćete, u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. Koji su, ʻizvinjavamo se, mnogo se izvinjavamoʼ, uglavnom američki, odnosno izlaze u Americi, mada su po svemu, i tematski, i uređivački, i personalno, multinacionalni. Što im kao ʻprvim žrtvamaʼ, tj. vesnicima i pronosiocima globalizacije i sleduje, ali to nije važno“. Kao što se dâ uvideti, on uopšte ne spominje predlog Pravilnika, niti citira bilo koju njegovu odredbu, ali navodno zna koja mu je svrha i usput insinuira da su do sada naši naučnici bili lenji, te da bi kao loši đaci trebalo da zagreju stolice. U narednom pasusu on objašnjava da su: „Najpre, Filozofski fakultet, a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (devet odeljenja – brrr) digli glas ʻprotiv amerikanizacije srpske naukeʼ. Pa su prosvetne vlasti morale da se pravdaju i objašnjavaju kako nisu tako mislile i kako neće biti baš tako i tako dalje i tome slično. Tako da će naši naučnici i dalje moći da objavljuju u burazerskim naučnim časopisima, po principu ja tebi (referencu) ti meni (dve) i da nas bog vidi.

Pre nego što se pozabavimo konkretnim tvrdnjama iz ovog odeljka, treba ukazati da Lakićević ne razlikuje odeljenja od instituta SANU. U tekstu objavljenom u listu Politika: Instituti SANU protiv amerikanizacije srpske nauke, na koji autor, pretpostavljamo, aludira, jasno je naznačeno da su na predlog Pravilnika reagovali Balkanološki, Vizantološki, Etnografski, Muzikološki i Institut za srpski jezik SANU, kao i Arheološki institut, Istorijski institut, Institut za noviju istoriju i Institut za savremenu istoriju. Dakle četiri od pomenutih devet institucija uopšte i ne pripadaju SANU. Ova, naizgled formalna, primedba jasno odslikava koliko je autor savesno pristupio „istraživanju“ tematike o kojoj piše. Ozbiljniji je, međutim, drugi Lakićevićev propust: naime, po citiranom odeljku moglo bi se zaključiti da su „prosvetne vlasti“ izašle u susret primedbama istraživača iz gore pomenutih institucija. Tako nešto se, međutim, nije dogodilo pošto je, kako rekosmo, reč o predlogu Pravilnika. Ne može se povući akt koji nije ni usvojen! Takođe, da je Lakićević pažljivije pročitao tekstove objavljene u Politici (Da li se uspostavlja američki monopol nad srpskom naukom; Instituti SANU protiv amerikanizacije srpske nauke i Ministarstvo prosvete: neće biti amerikanizacije srpske nauke) koji su mu, izgleda, poslužili kao glavni izvor informacija, mogao bi da se, na osnovu izjava prof. dr Vere Dondur, državnog sekretara Ministarstva prosvete, uveri da se od aktuelnog predloga Pravilnika nije odustalo. Profesorka Dondur je samo u poslednjem od tekstova nastojala da objasni kako Thomson Reuters lista (misli se na citatnu bazu Web of Science) ne forsira američke časopise, te kako je ona „opšte prihvaćeni standard za merenje kvaliteta časopisa u čitavom svetu“. Nadalje, iz autorovog komentara može se zaključiti da su istraživači ustali protiv Pravilnika kako bi mogli i nadalje da objavljuju svoje radove u „burazerskim časopisima“. Da se Lakićević brižljivije informisao o primedbama istraživača, zapazio bi da je njihova glavna zamerka to što se u Pravilniku nije našla ERIH (European Reference Index in Humanities) lista koju sastavlja The European Science Foundation (Evropska naučna fondacija). Na njoj se, inače, trenutno nalazi preko 7000 časopisa iz društveno-humanističkih oblasti od čega je srpskih svega dvadesetak. Iz rečenog proističe da nije reč o bilo kakvoj burazerskoj listi. Naprotiv, kriterijumi za ulazak na nju vrlo su jasni i mogu se proveriti na web stranici: https://dbh.nsd.uib.no/ publiseringskanaler/erihplus/. Kada je reč o „burazerskom sistemu referenci“ koji Lakićević opisuje, on će upravo biti podstaknut ukoliko sadašnji predlog Pravilnika bude usvojen, jer se on upravo temelji na tvrdim bibliometrijskim principima, čak i kada je reč o objavljivanju u domaćim naučnim časopisima.

Konačno, na osnovu, kako smo videli, neutemeljenih i proizvoljnih zaključaka autor pravi i poređenje srpske košarke sa srpskom naukom i iznosi na kraju svog teksta tvrđenje da nam je „košarka svetska, a nauka palanačka“. Poređenje je neadekvatno jer broj objavljenih radova nije isto što i broj postignutih koševa. U košarci nije bitno na koji način poentirate, dok se u nauci, pak, vrednuje kvalitet kojim je nešto urađeno. Ukoliko čak i prihvatimo Lakićevićevo poređenje srpske nauke sa srpskom košarkom, ispostavilo bi se da pomenuti autor zagovara da mladi srpski sportisti treba da igraju samo za američke klubove i da bi državnu reprezentaciju, onu koju čine najbolji igrači, trebalo sastaviti samo od onih ljudi koji imaju profesionalni ugovor sa američkim klubovima, zanemarujući i domaće i one širom Evrope. Zlokobnije je, međutim, tvrđenje da nam je nauka palanačka, za koje Lakićević ne iznosi nijedan argument. Da je tako kao što autor tvrdi, ne bi se stalno pitali zašto nam se događa „odliv mozgova“. Naši naučnici, drugim rečima, ne bi bili prihvatani od strane brojnih stranih univerziteta i instituta.

U ovom odgovoru pokušali smo da ukažemo samo na paušalne ocene koje je Mijat Lakićević izneo u svom tekstu Bauk amerikanizma, koji možda ne bi ni nastao da nije bilo nezgrapno sročenog naslova u listu Politika, bez želje da detaljnije elaboriramo sporne strane predloga Pravilnika. Za tako nešto stojimo na raspolaganju ne samo Mijatu Lakićeviću, već i ostalim novinarima koji bi želeli bliže da osvetle temu o kojoj je bilo reči i u ovom tekstu. Vodu uvek treba uzimati sa izvora!

Dr Miloš Ivanović i Dr Neven Isailović, naučni saradnici Istorijskog instituta Beograd

Peščanik.net, 01.03.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Mnogo buke oko malo nauke

Nedeljko V. Radosavljević – Ne amerikanizacija, već marginalizacija

Aleksandar Bošković – Careful with that axe, Eugene*

Aleksandar Stević – Nekoliko crtica o amaterskom Pravilniku

Vesna Miletić – Nekompetentno i uvredljivo

Mijat Lakićević – Bauk amerikanizma

Mijat Lakićević – Bauk amerikanizma

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU