Neprijatelji i prijatelji

Odlomak iz trećeg nastavka autorove knjige za decu „Mi nezaustavljivi 3 – Kako neprijatelji postanu prijatelji“, ilustrovao Ricard Zaplana Ruiz, preveo Vuk Šećerović, izdanje Kreativnog centra 2025.

Uvod – Jesi li ti kao svi ostali?

Da li se ponekad osećaš drugačije od ostalih ljudi? Da li ponekad osetiš potrebu da se ponašaš i razmišljaš drugačije od svih u tvom okruženju, da se obučeš onako kako se niko u tvom društvu ne oblači, da slušaš muziku koja se nikome ne dopada, ili smatraš da je nešto super iako svi drugi smatraju da je to skroz bez veze? Da li ponekad imaš utisak da bi svi oko tebe hteli da te ukalupe i nateraju da budeš osoba kakva ne želiš da budeš?

Neki kažu da je loše biti drugačiji, jer ako se ponašaš i razmišljaš drugačije od ljudi u svom okruženju, biće ti teže da s njima komuniciraš i da se sprijateljiš, a moguće je i da će ti se oni suprotstaviti i povrediti te. Zato ljudi koji ne vole da se izdvajaju smatraju da je najbolje ceo svet lepo podeliti u grupe, pa u isti koš smestiti sve one koji misle i ponašaju se na isti način. Ti ljudi imaju i reč za najvažniju od svih tih grupa – nazivaju je „zemlja“ – pa tu spadaju Grčka, Nigerija, Indija, Kanada itd. Ljude koji ne spadaju u njihov koš oni nazivaju „strancima“.

Oni koji vole da svakoga smeste u određeni koš tvrde da ti pripadaš samo jednoj od ovih zemalja i da ne treba da se razlikuješ od ostalih ljudi u tvojoj zemlji. Treba da govoriš istim jezikom kao oni, da se oblačiš na isti način, slušaš istu muziku, jedeš istu hranu, igraš se istih igara i veruješ u iste bogove. Ako se razlikuješ od drugih ljudi u tvojoj zemlji, nećeš se s njima lepo slagati, pa ćete doći u sukob. A ako odeš u neku drugu zemlju, tamo ćeš biti stranac; ljudi te neće prihvatiti jer ti tu ne pripadaš.

Ljudi iz koša kažu da je svet naprosto takav. Grci su oduvek živeli u Grčkoj i govorili grčkim jezikom, jeli grčku hranu, igrali se grčkih igara i verovali u grčke bogove. Za razliku od njih, Kanađani su oduvek govorili kanadskim jezikom, jeli kanadsku hranu, igrali se kanadskih igara i verovali u kanadske bogove.

Samo što ništa od toga nije istina. Kanađani čak i ne govore kanadskim jezikom jer takav jezik ne postoji. Većina Kanađana govori engleski jezik, kao i ljudi koji žive u Engleskoj, ili francuski jezik, kao ljudi koji žive u Francuskoj. Neki Kanađani govore inuktitut jezik, drugi odžibva jezik, a ima ih onih koji govore grčki, zato što su se oni ili njihovi roditelji u Kanadu doselili iz Grčke. S druge strane, mnogi ljudi u Grčkoj znaju engleski i francuski isto tako dobro kao i oni što žive u Engleskoj, Francuskoj i Kanadi.

S bogovima nije nimalo jednostavnije nego s jezicima. Uzmimo, recimo, grčke bogove. Pre mnogo godina Grci su imali mnoštvo bogova. Možda su ti poznata imena nekih od njih, kao što su Zevs, Artemida i Atena. Danas, međutim, skoro niko u Grčkoj ne veruje u njih. Većina Grka veruje u Isusa, neki veruju u Alaha, a ima i onih koji veruju u Šivu, ali je takođe veliki i broj onih koji uopšte ne veruju u bogove, a takvih ljudi ima i u Kanadi, Nigeriji i Indiji. Dakle, nije istina da je u svakom košu sve jednako. Ljudi u jednoj zemlji mogu da govore različitim jezicima i da veruju u različite bogove. Baš kao što ljudi u različitim zemljama mogu da govore istim jezikom i da veruju u iste bogove.

Ljudi skloni ukalupljivanju mogu prilično da se naljute ako im to kažeš. Oni tvrde da svet ne bi trebalo da bude takav. Oni misle da je sramota što ima Grka koji jedu italijansku hranu, govore engleski jezik i veruju u azijsko božanstvo. Oni bi rado okrenuli točak vremena unazad, kad su se njihovi preci ponašali kao pravi Grci.

Ali to nije moguće. Jer kad bismo se vratili unazad kroz vreme, uvideli bismo da je zapravo sve podložno promenama. Nijedna zemlja, nijedan jezik, nijedna religija iz našeg vremena nisu u tom obliku postojali pre pet hiljada godina. U to davno vreme nisu postojale ni Grčka, ni Kanada, ni Nigerija, ni Indija. Niko nije govorio ni engleski, ni francuski, ni grčki jezik. I niko nije verovao ni u Isusa, ni u Zevsa, ni u Šivu. Naravno da su i pre pet hiljada godina postojale zemlje i jezici i religije, ali su se potpuno razlikovali od današnjih. Zemlje, jezici i religije kakve danas poznajemo postoje samo zahvaljujući tome što su se ljudi selili s jednog mesta na drugo i postepeno počinjali da se ponašaju i razmišljaju na drugačiji način.

Prvi Grci koji su, recimo, verovali u Isusa, razlikovali su se od svih ostalih u svom okruženju. Oni su prihvatili novu veru koja je poticala iz druge zemlje, za koju njihovi roditelji i njihove babe i dede nikad nisu ni čuli. Da bi se nešto promenilo, neko mora biti prvi koji će prihvatiti ono što je novo – neko mora biti drugačiji od ostalih.

Prema tome, sasvim je u redu ako se osećaš drugačije od ostalih u svom okruženju. Većina ljudi koja je u davno doba živela u tvojoj zemlji bila je drugačija od ljudi koji sad u njoj žive. Ma koliko ljudi nastojali da jedu istu hranu, da govore isti jezik i da veruju u iste bogove kao što je bilo u prošlosti, i bogovi i jezici i hrana i ljudi s vremenom se menjaju i postaju drugačiji.

Ali zašto se sve menja koliko god ljudi nastojali da sve ostane isto? Zašto se ljudi, zemlje, jezici i religije menjaju u odnosu na to kakvi su nekada bili? Zašto su, recimo, Grci prestali da veruju u Zevsa i Artemidu i počeli da veruju u Isusa? Odakle se stvore ti novi bogovi i šta se dogodi pri susretu sa njima?

I, što je još važnije, šta se zapravo dešava prilikom susreta različitih ljudi? Šta se, dešava, na primer, kad sretneš osobu iz neke daleke zemlje koja govori neki strani jezik i jede neku čudnu hranu? Šta se dešava kad otputuješ nekuda daleko, preko mora i planina, i dospeš u čudnu i nepoznatu zemlju? Hoćeš li se boriti ili ćeš se prilagoditi? Kako ljudi koji se veoma razlikuju mogu uspešno da sarađuju, pa čak i da postanu bliski prijatelji?

Odgovor na to pitanje je jedna od najneverovatnijih priča koju ćeš čuti u svom životu.

I ta priča je istinita.

Deo iz poglavlja Deca zlikovaca – Kad mi to radimo, onda je u redu

Poput većine ljudi, verovatno i ti smatraš da su velika carstva i imperije bili nepravični. Sigurno ti ne bi prijalo da moraš da opslužuješ gomilu neznanaca koji te teraju da pereš njihove čarape i da se boriš protiv svojih drugara. Mi ljudi volimo da smo slobodni. Nije fer da narod koji je silan i moćan kinji i maltretira druge slabije narode, da razara njihove gradove, a žitelje odvodi u roblje.

Većina ljudi smatra da su velika carstva nepravična. Postoji, međutim, izuzetak od ovog pravila. Kad neki narod postane veoma moćan i uspe da zavlada čitavom imperijom, taj narod je ubeđen da je njegovo carstvo potpuno u redu. Loše je kad tuđinci nama naređuju šta da radimo, ali je super kad mi drugima naređujemo. Isto se tako ponaša dečak kojeg frustrira kad ga u školi maltretiraju stariji učenici, ali zato smatra da je u redu kad on kinji drugu decu i ponaša se kao siledžija.

Kartaginjani su, na primer, prezirali Rimsko carstvo i uopšte im nije bilo drago da rade sve ono što su im naređivali Rimljani. Ali i oni su, dok ih Rimljani nisu pokorili, imali svoje carstvo i u njemu bili surovi prema mnogim drugim narodima. Zemlju na kojoj su feničanski doseljenici podigli grad Kartaginu ranije su naseljavala lokalna numidijska plemena. Seti se priče o kraljici Elisi koja je od kralja Jarbe na prevaru dobila zemlju za sebe i svoj narod. To je zapravo izmišljena priča, a u stvarnosti su feničanski doseljenici zemlju uzeli na silu.

Kartaginjani su potom osvojili mnoge teritorije u severnoj Africi otevši ih od tamošnjih naroda. Osvojili su i daleka ostrva Siciliju, Sardiniju i Korziku, a slavni vojskovođa Hanibal je uspeo da pokori čak i delove Španije. Pritom su Hanibal i druge kartaginske vojskovođe razorili brojne gradove i porobili mnoge narode, baš kao što su Rimljani kasnije razorili njihov grad i porobili stanovništvo.

I Grci su imali svoje carstvo pre nego što su ih pokorili Rimljani. Aleksandar Veliki je bio grčki vojskovođa koji je vojevao u mnogo ratova, razorio brojne gradove i stvorio carstvo koje se prostiralo od Grčke do Indije. Baš tamo, u Indiji, Grci su videli da se slonovi koriste u ratu, pa su preuzeli tu vojnu strategiju prenevši je potom i Kartaginjanima i Rimljanima.

Čak su i Jevreji imali svoje carstvo, ili makar oni vole da u to veruju. S naglašenim ponosom prepričavaju priču o tome kako su prvi put došli u Hanan, zemlju gde su pre njihovog dolaska živeli Hananci, Amorićani i mnogi drugi narodi, ali su ih Jevreji pokorili, jedne poubijali, druge bacili u ropstvo, a njihove gradove poharali i spalili. Jevreji su bili naročito ponosni na to što su osvojili slavni grad Jerusalim. Tvrdili su da je Jerusalim osvojio kralj David, najslavniji od svih jevrejskih kraljeva, koji je poubijao i porobio žitelje Jerusalima i grad proglasio prestonicom Jevrejskog carstva. Posle izvesnog vremena pojavili su se Rimljani i preoteli im Jerusalim, usput poubijavši i porobivši veliki broj Jevreja koji su tamo živeli. Onda su se Jevreji pobunili govoreći da su Rimljani užasno surovi i da nije pravedno da se tako ponašaju, dok su istovremeno sebe bodrili pričama o tome kako je u staro dobro vreme Jevrejskog carstva sve bilo lepo i divno.

„Ah“, govorili su uzdišući, „kakvo je samo bilo naše carstvo! Veličanstveni kralj David je izvojevao mnoge pobede u bitkama i ratovima, popalio je mnoštvo tuđih gradova i njihove stanovnike učinio robljem. Zato se pomolimo da se jednoga dana pojavi novi kralj poput Davida, s kojim ćemo pobeđivati u ratovima i ponovo imati svoje carstvo!“

Među Jevrejima je bilo i onih razboritih, koji su ukazivali na to da bi bolje bilo da se mole da više ne bude ni ratova, ni carstava … ni Rimskog, ni Jevrejskog, niti ma kojeg drugog. „Ako ne volite da budete robovi i da nad vama drugi gospodare, zašto onda tako postupate prema drugim narodima?“, govorili su ovi mudri Jevreji. Mudri ljudi u Grčkoj, Indiji, Kini i drugde širom sveta razmišljali su na isti način. Njihova razmišljanja mogu se sažeti u jedan prost iskaz: Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi.

Ovo možda deluje jasno samo po sebi, ali hiljadama godina većina ljudi nije se odlikovala naročitom inteligencijom, pa im ovaj stav nije bio ni blizu pameti. Bili bi očajni i kukali bi kad god bi neki zavojevač hteo da ih porobi, ali su zato bili veoma ponosni kad bi oni sami uspeli da pokore druge narode. Tek je u novije vreme većina ljudi na svetu počela da uviđa da su sva carstva loša i da osvajački pohodi na druge narode i zemlje nisu nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Možda je narod kojem pripadamo toliko moćan i silan da može da izgradi veliko carstvo, ali to nije nešto čemu treba težiti. Nisu rđava samo tuđinska carstva. I naše je carstvo rđavo.