Čime je počeo raspad Jugoslavije? Upadom Slobodana Miloševića u platni promet (finansijski sistem) ondašnje zajedničke države, posle koga su se svi razbežali i ostavili Srbiju i Crnu Goru da se krčkaju u sopstvenim pomijama (takozvana hiperinflacija i plata od tri nemačke marke).
Čime bi mogao da počne raspad (bankrot) Srbije? Upadom Ivice Dačića, Miloševićevog portparola (i budućeg premijera), u finansijski (i monetarni) sistem Srbije.
Artiljerijska priprema već je počela – Dačić je optužio poslovne banke (finansijski sistem) da su najveći neprijatelj srpskog naroda. A zna se šta se po kratkom postupku radi s neprijateljima srpstva. U programu nove Vlade koji su pre neki dan potpisali koalicioni partneri, lepo piše da će država, bude li prilike (ako te banke počnu da beže iz Srbije pod Dačićevom pretnjom), pokupovati banke u stranom vlasništvu.
I sve će se vratiti na „srećna“ Miloševićeva vremena kad su banke „služile narodu“ – uzmeš stambeni kredit od 100.000 (ondašnjih) maraka, država u međuvremenu naštampa dinare i kroz tri godine otplatiš ceo kredit u vrednosti jednog firižidera. Za tim vremenima i tako propalim bankama žale Dačić, mnogi (nažalost) profesori beogradskog Ekonomskog fakulteta, ali bogami i jedan deo naroda. I svi kao da su zaboravili kako su se završila ta „srećna“ vremena – bankrotom, hiperinflacijom i velikom pljačkom građana koju je tako lepo u knjizi Ekonomija destrukcije opisao Mlađan Dinkić, budući ministar finansija i privrede u Dačićevom kabinetu.
Samo glup i uz to bahat kandidat za premijera može danas napasti bankarski sistem u Srbiji. Ako je mislio da u Srbiji pokrene Occupy Wall Street, Dačić je zakasnio godinu dana. A morao bi da ima na umu i da je Srbija veoma dužna tim „neprijateljima“, jer da 2009. godine na početku globalne ekonomske krize nije bilo poslovnih banaka sa stranim kapitalom, Srbija bi danas bila ruina od države, a njen finansijski sistem u dronjcima. Možda bi Dinkić (zajedno sa bivšim guvernerom Jelašićem i premijerom Cvetkovićem) mogao da podseti Dačića kako je te 2009. napravljen Bečki sporazum, po kome su se strane banke obavezale da će nastaviti da kreditiraju srpsku privredu s istom količinom novca kao pre krize. Da nije bilo Bečkog sporazuma, Dačić i njegovi koalicioni partneri danas bi sakupljali krhkotine srpske privrede.
A što se tiče, navodno, visokih kamata s kojima banke posluju u Srbiji, budući premijer mogao bi da se raspita makar o tri stvari – kolike kamate naplaćuje Komercijalna banka koja je u državnom vlasništvu. Dakle, ako su Dačiću skupi krediti u Banka Inteza, Rajfajzen ili Unikredit banci, neka pošalje srpske privrednike u državnu Komercijalnu banku ako je u njoj novac jeftiniji. Drugo o čemu bi budući premijer trebalo da se raspita – koliki interes (kamatu) banke daju državi, opštinama i državnim preduzećima na depozite koje oni drže u poslovnim bankama. Ako banke njima daju visoke kamate, onda taj novac kad se zajmi privredi ne može da bude jeftin. Naročito ne može da bude jeftin ako je rejting države Srbije nizak. A tom niskom rejtingu naročito doprinose izjave budućeg premijera Ivice Dačića o tome kako su banke neprijatelji, kako će pohapsiti strane poslodavce i zatvoriti vrata MMF-u. Bankarska kamata je, između ostalog, i opis srpske države za čiji loš izgled nisu krive poslovne banke. A što se tiče optužbe da banke iznose profit iz Srbije, ni ona nije potpuno tačna; najveći broj banaka je svu zaradu reinvestirao u Srbiji. Ali, šta i ako iznose, je li to možda nekim propisom zabranjeno? Uostalom, da li to znači da sutra nijedna strana kompanija koja posluje u Srbiji neće smeti slobodno i samostalno da raspolaže svojim profitom, nego će joj Vlada i premijer Dačić određivati šta treba da radi. Ako bude tako, onda će još mnogo kompanija posle US Stila napustiti Srbiju i još mnogo radnika će drhtati za sudbinu svojih porodica, kao oni u Smederevu. Ne bi bilo loše da Dačić malo prošeta po Smederevu i obavesti se o tamošnjem stanju „duha nacije“, pa neka onda preti bankama i stranim poslodavcima.
Dačić, kao i njegov politički mentor Milošević, neće stati samo na rasturanju finansijskog sistema zemlje. Njegove i ambicije još jednog koalicionog partnera su upad i u monetarni sistem. Tome svedoči još jedna artiljerijska priprema čija je meta „tvrd orah“ – guverner Dejan Šoškić. Taj im sigurno neće dozvoliti novu pljačku deviznih rezervi, jer bi to bio katastrofalan potez po ugled države. U deviznim rezervama koje su postale neodoljiv mamac nove koalicije su, pored državnih para, i devize poslovnih banaka i devizna štednja građana.
Sme li Dačić da posegne za tuđim parama?
U menadžerskim timovima poslovnih banaka verovatno se razmatra i ta opcija i načini kako je preduprediti.
Šta ostaje građanima? Pa, da se mole bogu da njihovu realnu deviznu štednju Ivica Dačić ne pretvori u – „staru deviznu štednju“. To znači da je opljačka i potroši na privredni razvoj (baš onako kao Milošević sa Zajmom za privredni preporod) i da onda neka buduća vlada opljačkanim štedišama vraća u ratama „staru deviznu štednju“.
Kolika je kladioničarska kvota da će sve biti isto kao u Miloševićevo vreme?
Peščanik.net, 13.07.2012.
