Zastupao bih pro bono zaposlene u školama. Nemam iskustva u sindikalnoj borbi, ali bih bio uspešniji od sindikalnih vođa koji su juče izišli iz Vladinih odaja, ošamućeni počašću koja im je ukazana i začuđeni kakve su mačke u džaku primili obavezavši se da ih neguju, hrane i pelcuju do januara iduće godine. Sve je pre sastanka bilo jasno: da se nastavničke plate izjednače sa inače žalosnim prosekom u inače žalosnoj zemlji (pretpostavljam da se više od toga nije ni moglo tražiti) i sindikalisti su morali od premijera i ministara zahtevati da smesta potpišu pristanak na sporazum koji je Vlada nadmeno, drsko i zlurado odbijala sve do ovih dana, kad se protiv samodržavlja i protiv Vlade koja je služavka samodrščeva podiglo i staro i mlado.
Kao zastupnik prosvetnih, prosvećenih i posvećenih radnika u školstvu, odmah bih premijeru rekao da nisam došao da pregovaram, na pregovore se mogu vratiti jedino ako oni koje zastupam budu tražili od Vlade nešto novo, a sad sam tu samo da Vlada, po uzoru na državu koja je izazvala i izgubila rat, prihvati dva mogu slobodno reći pedagoška uslova (jer su poučni, i jedan i drugi): 1. nastavničke plate da budu ravne proseku u državi, i 2. da ministarka prosvete i njena posluga budu ovog momenta smenjeni sa dužnosti kojoj nisu bili nikad ni dorasli. Da barem tim otpuštanjem bez počasti priznaju i okaju štetu koju su načinili hiljadama prosvetnih radnika te njihovim porodicama, Đukić Dejanović da zasvagda ode, zbog uvredljivog tona kojim je glatko, ah, isuviše glatko, odbijala sve što su moji štićenici sa pravom i sa njima svojstvenom umerenošću i skromnošću od zajednice iskali, nemojte me prekidati, građanine Vučeviću, jer nemam od vas nikakav zort, isuviše sam star da biste me mogli impresionirati, ili odobrovoljiti: ministarka je trideset godina na bespogovornoj i radosnoj usluzi miloševićevcima i šešeljevcima, nisam uočio nijednu jedinu vrlinu u njenoj predugoj karijeri, psihijatrica mora znači da leti sa ovog posla, na koji ne bi ni doletela da smo makar nedelju dana bili zdravo društvo; pomisao na barem tu vrstu kazne za onoliki nerad, drskost i nehaj lično me veoma raduje, ali to je sporedno, što se tiče onih koje zastupam, ministarka mora da padne ne samo zbog štete koju je već načinila, već i zbog toga što bi produžetak njene drske karijere mogao nastavništvo da izruči kakvoj novoj golgoti, pljački i ponižavanju, stoga nemojte misliti da će me, kad budete ma koliko nevoljno odrešili kesu – iz koje inače nemilice uzimate svi šakom i kapom: imate za rafale, koji ni približno nisu potrebni ni korisni koliko je koristan i jedan jedini učitelj, svaki učitelj! – obuzeti poriv za hrišćanskim praštanjem! Moraćete i da povećate plate prosvetarima (kakav izraz! to su vaši smislili, uz pomoć jezički izuzetno inventivnih novinara), i to da-nas, i moraćete da se ministarki-građanki Slavici danas, preda mnom, zahvalite na saradnji, nemojte se nadati da ćete dobiti reč, vi, ministre, koji jedete parizer i snimate to kao da gutate vatru ili sablje, pretpostavljam da je ministar finansija, inače dežurni šeret u vašoj partiji, rad i spreman da me obaspe brojkama i datumima iz kojih će se tobože videti da povećanje ne može baš odmah da stupi na snagu, ali nemam potrebe ni strpljenja da slušam vaše mutljavine o budžetu, o njegovom balansu, disbalansu, rebalansu! Novca za moje klijente mora da bude, i ima ga, a ako ste smislili da učiteljima i nastavnicama na kašičicu dajete tobožnje povišice – zaboravite! Oni koje zastupam neće da čekaju ni mart, ni oktobar, ni Svetog Nikolu, ni bilo šta, traženi novac mora svim nastavnicima leći na račun dva dana nakon ovog našeg istorijskog razgovora, u kojem doduše ja držim banku, ali došlo je vreme da vi kapitulirate, jer nećete izići na kraj sa štrajkom nastavnika, studenata, profesora, zemljoradnika, poštara, glumaca i svih drugih kojima je dosta vašeg zuluma: ja sam tu samo da vam prenesem ono što vaše žrtve o vama misle, lično ja mislim i gore!
Znači, nikakvo bajanje o postupnosti, o razboritom, pravednom povećavanju nastavničkih plata, nego rez, za vas bolan, jedinstveni rez danas, i vsjo! Poraženi ste i budite zadovoljni što sam vas poštedeo zamuckivanja o onome što ste zacelo mislili da ponudite, a to bi bila postupna i zapravo prividna milost za učitelje, koja bi se na njih spuštala u dozama koje ste vi proizvoljno odmerili! Naprotiv, i ovo će biti kraj mog nadam se uverljivog pledoajea, morate zaposlenima u školstvu retroaktivno nadoknaditi sve što ste im zakinuli onog dana kad ste njihove zahteve stavili na led! Zaostali tj. zakinuti novac morate svakom od veleoštećenih isplatiti u narednih pet radnih dana, i isplate moraju biti jednokratne, nikakav mrcvarijum, nikakvo čekanje, i nijedna vaša malverzacija ne sme da se desi!
Znači, novac oštećenima od-mah, i ministarka da se iseli iz kabineta do kraja radnog vremena! Znam da bi za nju povratak u ordinaciju bio gori od progonstva u Sibir, ali ne verujem da će morati da radi – u godinama koje je provela sa vama, gde joj je sve živo bilo plaćeno, i gde je bila stalno preplaćivana, verovatno je ušparala toliko da ne mora da se priseća Hipokratove zakletve, kojekakvih simptoma, dijagnoza, terapija i drugih gluposti.
Iako nisam goreo od želje da vas vidim uživo – verujem da je to obostrano, šta možemo – mislim da nam predstoji još jedan susret, planiram da vam u ruke dam ja se nadam naučnu studiju o vašim ministrima, najpre o onima koji poput Slavice – možda je dobila ime po naslovu prvog našeg prvog posleratnog filma? – mrze svoj sektor, i gledaju na njega kao na epidemiju koju treba da suzbiju, a ne kao na nešto o čemu treba da se postaraju sa pažnjom dobrog domaćina, nekada sam, naivno jest, priznajem, mislio da se ministri biraju i po naklonosti koju su ispoljili za neku oblast, i da, kad se deli novac iz budžeta, svak kamči za svoj resor što više može, međutim, kad pogledam Martinovića i Đukić Dejanović imam utisak da i seljake i učitelje vide kao klasne neprijatelje, kao nužno zlo, koje državu, okrenutu najvećma putogradnji i stanogradnji, treba što manje da košta, a ako se koprcaju i traže neku pravicu, ministar je tu da ih obuzda, da ih obeshrabri i da im objasni koliko su nepotrebni i dosadni. I školstvo i poljopriveda su ostaci starog, atavizmi, koje država planski i bestidno drži na rubu opstanka.
Malo sam se udaljio od teme, ali i nisam, evo, ovde potpišite, i ovde, hvala vam na izdvojenom vremenu, čim na nekoj od državinih televizija budem video leđa Đukić Dejanović i čim mi nastavnice, nastavnici, učitelji, učiteljice, upravitelji škola, tetkice i famulusi budu potvrdili da im je legla povećana plata i da ste im u jednom cugu platili ono što ste im do danas zakinuli, poslaću vam brzojav, i mene što se tiče možete neko vreme biti mirni, ako me posle ovoga ne budu lekari ovlastili da ih blagozastupam, ili seljačija, ili neki možda treći stalež, koji vam izgleda kao da nikad neće zapretiti štrajkom.
Peščanik.net, 10.01.2025.
Srodni link: Dejan Ilić – Budale i kukavice
Muzički blog Ljubomira Živkova
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
