Nikada nije bilo toliko demokratije u Evropi kao danas – ali nezadovoljstvo realno postojećom demokratijom verovatno nikada nije bilo veće od Drugog svetskog rata. Ono je difuzno, i to dvostruko: za njega još uvek ne postoji verodostojni naziv, osim možda popularnog izraza „postdemokratija“, a ni masovni pokreti, tamo gde postoje kao u Španiji, nisu ga artikulisali kroz jasan spisak zahteva.
Olako izgovaramo reči „kriza demokratije“. Encensberger je nedavno zapitao: „Da li je demokratija toliko loša ideja da u nuždi možemo i bez nje?“ Ali istovremeno, kriza nam oduzima politički jezik, pa više ne znamo šta želimo od demokratije.
Istorijski pogled na drugu polovinu dvadesetog veka pokazuje da ovo nikako nije najveća kriza naizgled konsolidovanih demokratija Evrope – i pokazuje nam kako bi se naše potpuno opravdano nezadovoljstvo moglo produktivno (a ne destruktivno) razumeti.
Mnogi istoričari su za period posle 1945. u zapadnoj Evropi skovali sintagmu „povratak demokratije“. Međutim, tu se previđa činjenica da su se arhitekti posleratnog poretka u kontinentalnoj Evropi sa opravdanom skepsom odnosili prema idealu narodnog suvereniteta. Kako možemo narodima koji su doveli fašiste na vlast ili su tokom rata kolaborirali sa okupatorom poveriti odlučivanje o njihovoj političkoj sudbini? Nije im bila sumnjiva samo direktna demokratija, već su i narodna predstavništva videli kao potencijalni izvor opasnosti. Zar nisu baš legitimni parlamenti preneli svu vlast na Adolfa Hitlera ili maršala Petena, vođu autoritarne Višijeve Francuske? Demokratija tu nije shvaćena kao suprotnost totalitarizmu. Može se reći, kako su tada tvrdile ne samo konzervativne elite, da je totalitarizam bio izdanak demokratije.
Zato su se posle 1945. očevi osnivači zajednice odlučili za novo shvatanje demokratije, koje narodnoj volji i delovanju političkih elita postavlja jasne granice. Najbolji primer za to su ustav i njegove večne odredbe. Doduše, nisu svi zapadnoevropski ustavi neke svete principe učinili nepodložnima političkoj raspravi, ali su zato gotovo svi pre ili kasnije stvorili instituciju koja je, ne samo u Nemačkoj, postala čuvar svetog graala tih principa – ustavni sud, koji nije bio kopija američkog vrhovnog suda, već antiautoritarni pronalazak verovatno najznačajnijeg pravnog teoretičara dvadesetog veka, Austrijanca Hansa Kelzena. Kelzen je takav sud shvatao ne samo kao čuvara osnovnih prava građana, nego i kao čuvara demokratije u celini (iako članovi ove institucije nisu morali biti direktno demokratski legitimisani, čitaj – izabrani od naroda).
Evropske integracije nisu bile kontradiktorne takvom poimanju demokratije, kako to insinuiraju klišei o suverenim demokratskim nacionalnim državama sa jedne, ili oni o briselskoj birokratiji izuzetoj od svake odgovornosti sa druge strane. Evropa je neka vrsta nadnacionalnog krova antiautoritarne evropske posleratne arhitekture. Ona je takođe, kroz Evropski sud u Luksemburgu i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, preuzela obavezu zaštite osnovnih prava i time dodatno ograničila diskrecioni prostor pojedinih njenih naroda.
Uz to, imali smo i hladni rat. Iako on nije direktno uticao na evropske ustave, ipak je legitimisao sužavanje granica demokratskom formiranju volje. Setimo se samo zabrana partija, usmerenih pre svega na navodne infiltrirane komuniste u slobodnom svetu. „Militantna demokratija“ nije bila samo nemački put političke netolerancije. U Italiji je postojala „democrazia protetta“, gde su sve partije sklopile neformalni sporazum prema kome se (potpuno legalnoj) komunističkoj partiji ne sme dozvoliti da dođe na vlast. Ne treba onda da nas čudi što se o Italiji i Nemačkoj govorilo kao o „polusuverenim“ državama.
Dakle, nije postojao zlatni period suverene narodne volje u Evropi, kako to sugeriše narativ o „postdemokratiji“. Zapadnoevropske posleratne demokratije bile su „ograničene“ demokratije, zasnovane na nepoverenju i strahu, čime su se razlikovale od etabliranih liberalnih društava. Zato ne treba da nas iznenađuje što ova druga, istinski liberalna, društva imaju probavne smetnje sa projektom evropskih integracija. Velika Britanija je tipičan primer, ali tu je i Norveška, zemlja sa najstarijim pisanim demokratskim ustavom u Evropi. Zašto bi narodi poverili zaštitu demokratije nadnacionalnim sudovima i briselskim vlastima? Nije li demokratski građanin još uvek najbolji čuvar demokratije? Kredo ovih zemalja bio je: „Mi smo narod“, a onaj Italije i Nemačke: „Mi narodu ne verujemo“.
Isto tako, ni teza da je postojalo zlatno doba evropske socijaldemokratije ne drži vodu, uz izuzetak Skandinavije i Velike Britanije, gde su laburisti izgradili sveobuhvatni sistem države blagostanja. Doduše, posle 1945. u kontinentalnoj Evropi se stvaraju socijalne države, ali socijalne mreže nisu ispleli levičari, već demohrišćani, čije je poimanje države blagostanja bilo paternalističko i porodično orijentisano. Oni su želeli da pruže sigurnost narodu, ali više kao preventivnu meru zaštite od povratka u totalitarna vremena.
Specifično antiautoritarno shvatanje demokratije preuzele su tokom 70-ih, posle kraja najdugovečnijih diktatura dvadesetog veka, Španija i Portugalija. Ovo shvatanje se 1989. proširilo srednjom i istočnom Evropom, gde je entuzijastično kopiran primer Karlsruea (sedište nemačkog ustavnog suda). Danas čak ni Britanija ne ide posebnim putem, što se vidi i iz odluke iz 1998. da se Evropska konvencija o ljudskim pravima direktno primenjuje u britanskom pravu.
Ovo ne znači da su od 50-ih na ovamo svi Zapadnoevropljani bili zadovoljni blagoslovom ograničene demokratije. Godina 1968. često se odbacuje kao politički neuspela, što čini i veliki francuski sociolog Rejmon Aron, nazivajući je „karnevalom“, jer se posle sve te buke u političkim institucijama zapadne Evrope malo šta promenilo. Ovaj stav previđa dve činjenice. Prema jednima, 1968. je bila direktno usmerena protiv restriktivnog poimanja demokratije evropskih elita posle 1945. Studenti i njihovi teoretičari nisu izlazili na ulice samo zbog komplikovanog marksizma i romantike trećeg sveta, već zbog osećaja da se zajednica ne sme prepustiti samoproklamovanim antiautoritarnim elitama i njihovim zakonima o vanrednom stanju.
Drugi smatraju da se posle 1968. mnogo toga promenilo. Ne samo da se sada smelo ići preko travnjaka, kako je to primetio sociolog Niklas Luman, i sam nesklon idealizovanju 1968. Institucije poput porodice ili univerziteta u samo nekoliko godina doživele su potpuni preobražaj. Posle 1945. one su bile poligon autokratskog i paternalističkog, pa čak i patrijarhalnog vršenja vlasti. Šezdesetosma nije ukinula taj poredak, ali ga je primorala da se kroz komplikovane i često iscrpljujuće društvene procese iznova legitimiše.
A danas? Pokušaj uspostavljanja evropske budžetske discipline na prvi pogled izgleda kao dalji razvoj osnovnih principa ograničene demokratije. „Kočnice zaduživanja“ u svim ustavima evrozone, nadzor Evropske komisije nad nacionalnim budžetima, prava komesara na intervenciju u nacionalne budžete. Sve to se ne može automatski opravdati demokratskim procedurama, ali ipak ne predstavlja raskid sa evropskom posleratnom istorijom, kao što to misle kritičari. Ukoliko to predstavlja kraj demokratije, kao što Encensberger insinuira, onda mi već duže vreme živimo u periodu posle njenog kraja, jer je zajednička evropska kuća oduvek bila čelično zdanje samonametnute discipline.
Stvari postaju još složenije, jer se dosadašnja, u očima građana legitimna, ograničenja demokratije mogu opravdati time da u krajnjoj instanci služe njenoj zaštiti. Međutim, to ne važi za Fiskalni pakt, pod uslovom da ne idemo toliko daleko da tvrdimo da je cilj smanjenja dugova osiguranje demokratije za buduće generacije.
Neki tvrde da su podela vlasti i osnovna prava takođe politički sporna, ali one ipak imaju veći demokratski legitimitet od pravila da zaduženost država na sme premašiti 60% BDP-a. Ovde je reč o veoma kontroverznom, istorijskim iskustvom nepotkrepljenom, kritičari bi rekli arbitrarnom povlačenju granica, koje ima malo veze sa sveukupnim ekonomskim uspehom neke zemlje (da ne govorimo o tome da se ta pravila, uz pomoć dobro plaćenih umetnika kreativnog računovodstva, mogu lako zaobići).
Umesto da zaključimo da su se Evropljani odavno navikli na ograničenu demokratiju sa nadnacionalnim nadzorom, i da im sada predstoji još jedno malo ograničenje, trebalo bi da se prisetimo logike iz šezdesetosme: tržišta su institucije koje vrše vlast, koja se ne može po slobodnom nahođenju ukinuti, ali se mora iznova autorizovati (a to znači regulisati).
Današnje nezadovoljstvo počiva na iskustvu gubitka kontrole i izopštavanja, veoma sličnom onom šikaniranih članova porodice ili studenata u feudalnom univerzitetskom sistemu. To je stvarni kontinuitet nedavnih evropskih demokratskih iskustava. Ali sada nije vreme za radikalnu rekonstrukciju prominentnih političkih institucija, već za kontrolisanje nelegitimne vlasti. A to nije moguće bez pritiska odozdo.
Der Tagesspiegel, 13.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.01.2013.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Dve primedbe o krizi demokratije
Nenad Dimitrijević – Demokratija na ivici
Boston Review – Strepnja i demokratija