Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Proročka kletva da će na kraju svi Srbi stati pod jednu šljivu dobila je savremenu adaptaciju. Svi pravoverni Srbi stali su pod jednu šatru, skoro pa cirkusku.

Sabirni centar vlasti je napravljen po ugledu, znam, znam da vlast i ugled ne idu u istu rečenicu ali htedoh reći da je šatorsko veselje organizovano po uzoru na opštenarodna veselja, samo bez naroda i bez ikoga normalnog ko bi se veselio činjenici da predsednik Srbije šatro lumpuje u ime lumpenproletarijata, a sedi sa stranačkom buržoazijom, okružen sa 16.000 policajaca kao Džordž u Radovanu Trećem. Ili su možda mustru za ono što se dešavalo na bezbednoj udaljenosti od nebezbednog tunela, a što je narod mogao da prati na „TV prijemnicima malih ekrana“, uzeli direktno iz bahanalija u starom Rimu – to bi objasnilo višegodišnje bacanje neistomišljenika krvožednim lavovima koji sede po televizijama i besomučno melju, skoro kao Velja Nevolja u Ritopeku. Doduše, Rimljani su ljudima barem davali šansu da se odbrane od lavova, ovi čereče bez mogućnosti da se odbraniš i pred sudom, kamoli pred sudom javnosti.

No stvarna funkcija ove instalacije u prostoru, baš kao i one između Predsedništva i Parlamenta, jeste da glumi savremenu liniju Mažino. Kao što su Francuzi pred Drugi svetski rat verovali da fizičkim preprekama mogu sprečiti invaziju fašista, tako sada domaći okupatori naivno veruju da se oslobođenje može sprečiti šatorima i, rekla bih ljudstvom u njima, ali teško da tu ima mnogo ljudskog.

Ali – od čega se brane? Posebno – od čega se brane nasiljem? Zar nisu čuli za plišanu revoluciju? Dobro, naziv ne mora da bukvalno odgovara sadržaju, Ratove ruža nisu vodile ruže nego dinastije, Stogodišnji rat nije trajao sto godina, kao što ni Crna gora nije ratovala sa Japanom sto godina, niti je ratovala uopšte nego je samo rat objavila da bi se pridružila Rusiji a posle zaboravila da potpiše primirje sve do pre nekoliko godina. Ako bi ova revolucija, revolucija u osnovnom značenju: korenite promene, trebalo da ima neko ime, možda bi mogla da bude Šesnaestominutna revolucija. Naravno da traje mnogo duže, po nekima predugo, ali i prethodna okupacija je zahtevala četvorogodišnju borbu. Plus, ovi oslobodioci gađaju jajima, okupatori masnom farbom u glavu. Oslobodioci za uvredu političara dobiju godinu dana kućnog pritvora, koliko i estradna pevačica za proneveru miliona evra preko svog fudbalskog kluba, a okupatori za uvredu zdravog razuma dobijaju fotelje koje popunjavaju kao oni statisti na dodelama Oskara, da publika ne vidi prazna sedišta kad uvaženi gosti odu u WC, ili kao što je Medvedev popunjavao premijersku ili predsedničku fotelju dok je Putin zasedao na onoj drugoj.

A ako je vlastima baš stalo da se ovo što se dešava zove obojenom revolucijom, neka im bude. Nekadašnji predsednik Tadić se i dalje žali da su ga smenili „beli listići“ (čestitke iz belog sveta protivkandidatu još u popodnevnim satima ne računa), pa tako i ovaj može godinama da kuka kako su ga smenili „šareni listići“.

Peščanik.net, 28.07.2025.

Srodni link: Svetlana Slapšak – Banket u Požegi, orgije u SKC

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Author: Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.