Anđeo zaštitnik, Cirih, Flickr, foto: Young Doo Moon
U Parizu je u Gran Paleu pre dve nedelje otvorena izložba dela Niki de Sen Fal (Niki de Saint Phalle), umetnice koja je umrla pre dvanaest godina. Prvi put sam doživela puni efekat njenoga rada kada sam pre nekih tridesetak godina, očajna u najboljem mestu za usamljenost, glavobolju i depresiju na svetu – u Parizu, izašla iz biblioteke u centru Bobur da popijem kafu na otvorenom. Našla sam se na trgu Stravinski, na kojem je glavna građevina crkva Sen-Meri: iza tog imena se krije muški svetac, Sveti Mederik, čije je ime skraćeno. Crkva je pozna gotika, u prilično bednom stanju. No nisam imala priliku da je posetim. Pred njom, između dve moje posete Parizu, izraslo je nešto neverovatno – fontana puna najneobičnijih figura i sprava svih boja i oblika koje izbacuju vodu, okreću se, puštaju zvuke i zahtevaju neprekidnu pažnju posmatrača. To je bio zajednički rad para umetnika, Niki de Sen Fal i Žana Tingelija, pod imenom “Fontana Stravinski” i ilustrovao je kompozitorovo Buđenje proleća.
Radove Niki de Sen Fal sam dotada viđala u dve ili tri galerije. Bila mi je dobro poznata, jer su njeni radovi od sedamdesetih pa nadalje bili ključni za feminističku kulturu. Ona je u velikoj meri označila čitav pokret toga doba, našavši, posle mnogih stilova u kojima se okušala, svoj najbolji: gipsane i/ili metalne figure, živo obojene, uglavnom ženske. To pogađamo po izrazito ukrašenim genitalnim delovima: tela su potpuno neharmonična, glava je obično mala ili zamenjena životinjskom, umesto nagog tela ove groteskne figure nose još groteskniji kupaći kostim… Njihovi pokreti su zamah, ples, trk, skok, letenje – praktično nema mirnih figura. Prirodno stanje njenih skulptura je mobilnost – vrtenje, vodoskoci, lebdenje. Već sam bila čula kongresne referate o njenom delu, neke neopisivo dosadne. Uglavnom se sa nelagodnošću pominjalo to što je svoje fantastične žene nazvala “nana”, što je izraz iz francuskog uličnog žargona – cura, riba. Nije bilo dobro prihvaćeno ni to što umetnica ne stvara ništa referentno, angažovano, dostupno koliko-toliko jednostavnom tumačenju. Niki de Sen Fal je stvarala svoj svet, svoju mitologiju, i referentnost se može tražiti negde na početku rada – ali nije nužno: Niki de Sen Fal je pravila “nane” zato da obraduje, nasmeje i pouči ironiji svoju publiku.
Umetnica je rođena 1930, umrla je 2002. Čitava Peta avenija u New Yorku bila je ukrašena njenim delima, kada je umrla u Kaliforniji. Rođena je u Parizu, od oca aristorkate iz najviših krugova i majke Amerikanke, ali je mladost provela u Americi, jer je njen otac zbog finansijske krize morao da prihvati mesto u podružnici banke porodice u Nju Jorku. Teško se može zamisliti više buržujski i ograničavajući život nego što ga je imala mlada Niki, obeležena još i incestuoznim nasiljem njenog oca. Slikanje je pronađeno kao njena terapija posle nervnog sloma, pošto se udala mlada i protiv volje porodice, za umetnika koji se pokazao kao sličan malograđanin. Slikarstvo je postalo ne samo Nikina profesija, već i životno opredeljenje. Bila je lepa i elegantna – radila je kao manekenka već kao tinejdžerka – i željna svega što nije bio njen dotadašnji život. Svoje prve radove, posle slika i kolaža, radila je kao umetničke provokacije – plastične kese pune boje u gipsanim figurama, u koje se puca. Puške i noževi bili su stalna tema njenih ranih radova. A onda je, možda sa uspehom, došlo do oslobođenja one kreativne snage umetnice koja je je bila najmoćnija: proizvodnja radosti.
Svesna sam da idem protiv nekih važećih linija tumačenja, možda i protiv nekih feminističkih, koje su Niki de Sen Fal htele da “uozbilje”. No njeno delo, posle pravih eksplozija, počelo je da se okreće eksploziji smeha i sreće: nimalo čudno da njene, obično lakirane figure, najbolje izgledaju u sunčevoj svetlosti. Eksplozije, rušenje sopstvenih dela pred publikom i uopšte mračnu stranu je prepustila svom novom partneru, švajcarskom umetniku Žanu Tingeliju. Sa njim je radila sve do njegove smrti, 1991. Njihovi zajednički radovi zato imaju moć tehničkog, tamnog, pretećeg, što je njegov doprinos, obično u tamnom metalu, i onda njenu moć igre, smeha, duboko umne neozbiljnosti koja nas čuva od prevelikog uticaja sveta na naše jadne glave i tela. Zato umetnost Niki de Sen Fal tako dobro razumeju deca, koja su odmah u stanju da reprodukuju njene likove. Njene figure su se bez problema pojavile na ulici, na odeći i drugim tekstilima, kao predmeti svakodnevice, kao kućni ukrasi. Sama umetnica se oblačila u svoje ilustrovane kreacije, slikala se u njima, izrugujući se modnim pravilima i nasilju koje ona izazivaju. Svoje zamisli je umela da izrazi na filmu i u pisanju. Bude li se tražila amblematska likovna umetnica feminizma dvadesetog veka, Niki de Sen Fal bi morala biti u najužem izboru. Jer, za razliku od pravolinijskog tumačenja koje zahteva delo Džudi Čikago, Niki de Sen Fal uspešno odoleva propisima angažovanja i za to neophodne ozbiljnosti. Ona uporno poručuje da je feminizam kao kultura neosvetoljubiv, nečastohlepiv, ne žedan moći i supremacije, već pre svega najšire podeljene radosti.
Njeno delo je izvesno pobeda ženske seksualnosti i veselja koje ona donosi, preko granica nasilja i prisilne ozbiljnosti partijarhata. Njeno delo propoveda ljubav u svim oblicima, preko nametnutih granica roda, klase ili nekog drugog represivnog kolektiva. Radila je male keramičke predmete, plastiku i spomenike, ali njen glavni projekt ostao je – vrt. U mladosti je mnogo učila od katalonskog umetnika Antoni Gaudija, posebno od njegovih radova u Barceloni: naučila je da upotrebljava otpadni i slučajni materijal, da kombinuje nemoguće spojeve boja i materijala, da improvizuje, da prevodi snove. No posebno je na nju uticao Gaudijev Giel vrt u Barceloni – celoga života je planirala da napravi takav vrt. Konačno je uspela, jer je kupila nešto zemljišta u južnoj Toskani, i uz pomoć porodice Anjeli, koja je dobrim delom sponzorisala projekat, napravila za nekoliko godina “Vrt tarota”. Kao i u Fontani Stravinski, osnovna tema je ciklus života – baš kao i u kartama. Rađanje, omiljena tema umetnice, razni komični oblici demona smrti, veselje, pokret, priče – koje svako od gledalaca stvara i plete za sebe. Vrt tarota je mesto na kojem se u šetnji stvara mitologija, i svi šetači imaju jednaka prava na umetničko delo i na svoje priče, svoje bogove, boginje i demone.
Moj najomiljeniji primerak njene umetnosti lebdi nad glavnim holom ciriške železničke stanice – to je veliki ženski anđeo-zaštitnik. Jedanput sam provela nekoliko sati pod njim, čekajući na vezu prema Friburu, gde je inače velika zbirka radova Niki de Sen Fal i Žana Tingelija u staroj tramvajskoj štali. Anđeo je u smešnom kupaćem kostimu sa različitim korpicama za grudi, bez lica, male glave, rupičastih zlatnih krila, ogromnih bokova i nejednakih nogu, smešno malih stopala. Nadam se da me i danas štiti.
Peščanik.net, 07.10.2014.
FEMINIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
