Studenti bi rado protestnu štafetu predali nekom sledećem, recimo svojim profesorima, ako već neće baš i sam Univerzitet zvanično da se konfrotira s tekućim vlastima. Oni bi ga u toj konfrontaciji rado podržali, tim pre što kao pametna deca znaju da će ako ostanu sami na ulici moći samo da sanjaju da se ispune njihovi zahtevi (što bi i u drugim okolnostima bilo teško zamislivo, pustimo zasad to). Ali, već neko vreme Univerzitet zvanično pokazuje malo interesovanja za konkretne zahteve ne samo studenata – studenti su praktično saželi zahteve i opozicije i žitelja Srbije, a Novog Sada posebno, potresenih nesrećom na novosadskoj železničkoj stanici.
Da odmah otklonimo mogući nesporazum – u javnost su izlazili pojedini profesori, pa čak i grupe profesora, pa čak i neki fakulteti sa svojim zajedničkim stavom, ali i dalje to nije Univerzitet ni što se tiče većine profesora, a pogotovo ako govorimo o zvaničnom stavu ustanove. Čak i kada u vezi s padom nadstrešnice uhapse profesora s Građevinskog fakulteta i oglasi se taj fakultet, Univerzitet – ćuti. Univerzitetu su na pameti neke druge stvari. Režim je odavno krenuo da ga pregazi, i to se videlo i s ovim novim predlogom izmene zakona o visokom obrazovanju. A Univerzitet na taj nasrtaj i dalje nemušto odgovara.
Ili ćuti. Utisak je da Univerzitet kalkuliše (kad kažem Univerzitet, ne mislim samo na beogradski, i ne mislim samo na univerzitetsku administraciju, treba tu uključiti i većinu predavača). Možda studenti i neće ništa uspeti da postignu blokadama, ali ako njihov protest makar i malo uzdrma režim, možda to bude dovoljno da se olabavi stisak oko Univerziteta. To je računica. Univerzitet se dakle ponaša kao i sindikati nastavnika. Đaci izašli na ulicu, režim krenuo i na njih i na njihove nastavnike, a sindikati nastavljaju sa svojim štrajkom – prema planu. Kao da sve ovo što se upravo događa, u samim školama, samoj deci i njihovim nastavnicima, s tim sindikatima i njihovim sad već odavno planiranim štrajkom nema nikakve veze.
Sve isto radi i Univerzitet. Nesreća u Novom Sadu ga se ne tiče, protesti, pa čak i protesti studenata, kao da se odvijaju u nekom drugom, paralelnom univerzumu gde univerziteta nema. A opet, studenti dobijaju podršku profesora, ali izuzev retkih izuzetaka, ta je podrška uglavnom neformalna i usmena. Kao, nismo vas ostavili na cedilu, a ako vi usput i nenamerno nešto postignete i za nas – odlično. Mi sami ipak ne bismo da rizikujemo, barem ne previše.
Kako profesori, tako opet i nastavnici. Oni, to jest njihovi sindikati, pregovaraju s ministarkom prosvete i ne bi baš da drmaju previše ministarstvo ili vladu od kojih očekuju da im odobri veće plate i sve drugo što traže. I oni kalkulišu – ako ovi protesti oslabe vladu dovoljno da popusti i izađe im u susret – odlično. Ali, da preuzmu rizik i aktivno se pridruže protestu – gde su i njihovi đaci i njihove kolege nastavnici, zbog čega trpe jak pritisak vlasti – to kao da nije opcija. Jer, onda nema ništa od pregovora i ispunjenja zahteva. (Ruku na srce, juče smo dobili vest da je jedan od sindikata nastavnika konačno zatražio ostavku aktuelne ministarke i pozvao nastavnike da se pridruže studentima. Pored toga, najavio je i prekid nastave od sat vremena u petak u podne. Hajde da se nadamo da će mu se pridružiti i drugi sindikati.)1 Slično razmišlja i Univerzitet.
Finansijski, Univerzitet je neraskidivo vezan za državu, pa tako i za tekuću vlast. Ta vlast je već krenula da koristi svoju finansijsku i zakonodavnu (kakva crna podela vlasti) moć da disciplinuje Univerzitet, ako ne baš i da ga uništi. Iz tog stiska Univerzitet ne vidi izlaz. Pa se sada krije iza studenata, kao što bi studenti da se sakriju iza Univerziteta. Što se tiče samih vlasti, za njih je idealno da Univerzitet ostane blokiran jer bi to bio povod da se zaustavi novac prema Univerzitetu i da se ponudi alternativa blokiranoj ustanovi. Pa tako ispada da studenti u protestu rade o glavi Univerziteta od koga očekuju ne samo da im se pridrži nego i da ih zameni na čelu protesta.
Na delu imamo klasičan trougao, samo što nije ljubavni. I za sad se ne vidi da ijedan akter iz trougla ima ideju šta da uradi i kako da realizuje svoje interese. Naravno, opšti štrajk svih – i nastavnika i profesora i studenata liči na rešenje, ali je rizik prevelik i u ovom trenutku se ne vidi da je iko spreman da ga prihvati. A i kad bi ga prihvatili, to nije kraj priče. Jer, ova priča će se završiti na nekim novim izborima. Drugačije to ne ide. Ovaj režim s Vučićem na čelu ne zna šta znači reč ostavka i to se od njih ne može očekivati, kao ni pravična suđenja (pa nije Sud u Hagu slučajno osnovan, o istim ljudima/kriminalcima je reč).
A ako idemo ka izborima kao razrešenju priče u kojoj smo se sada našli, to znači da moramo uzeti još jednog aktera u obzir – opozicione stranke. A ni na Univerzitetu ni među studentima, opozicione stranke ne važe za omiljene junake. Naprotiv, tu su one na lošem glasu. A jedni bez drugih ne mogu ni blizu da priđu ispunjenju svojih ciljeva. Evo, da pitamo sada studente da li su glasali na prethodnim izborima i za koga bi glasali na eventualnim novim – šta mislite, šta bismo dobili kao odgovor? Ta deca na ulici ne samo što žele da se na njih gleda kao na vatrene oponente režima, oni jednako strasno izbegavaju da ih se na bilo koji način dovede u vezu sa opozicionim strankama.
To je veliki problem, jer jednom će ili glasati za te stranke, ili ostaviti Vučića da bude i dalje tu gde je danas. Drugo je bilo nekada, kada je, recimo, Otpor pravila omladina ondašnjih opozicionih političkih stranaka. Oni su radili zajedno, Otpor i te stranke, u dogovoru, i saglasili se da šalju ako ne iste onda svakako kompatibilne političke poruke pred izbore 2000. A ni tada opozicione stranke nisu bile na boljem glasu nego što su ove danas. Danas je pak takva vrsta saradnje i koordinacije (i dalje) nezamisliva. Tim pre što se sada mnogi pozivaju na studente i diče se njima pokazujući tako vlastiti opozicioni stav, a izbegavajući da ih se dovede u vezu s opozicionim strankama. Jadno je to opozicionarstvo: iza dece se skriva sopstvena politička nemoć.
Sve u svemu, dug je put pred nama. Razloga za oduševljenje ima manje nego što se to čini na prvi pogled. Veliki su jazovi između aktuelnih aktera u političkoj borbi protiv tekućeg režima. Kroz te procepe režim i dalje ima šansu da se izmigolji i preživi. Svakodnevni izlasci i blokade ulica na 15 minuta, ili to isto jednom nedeljno, nisu pre svega poruka za režim, on je tu poruku već primio i svario, to su prilike da se premoste jazovi – da se vidimo i upoznamo i razgovaramo jedni s drugima, da poverenjem zamenimo nepoverenje, da sledećeg dana ili nedelje pokažemo da smo i dalje tu i da možemo da računamo jedni na druge, pa dokle stignemo.
Peščanik.net, 10.12.2024.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
________________
- Za studentima će krenuti i poljoprivrednici, to smo takođe saznali juče. I oni sada traže ostavku ministra za poljoprivredu i kažu da s njim više neće pregovarati. Opet, reč je o samo jednom udruženju i to udruženju koje je ustalo da zaštiti nekoliko svojih članova na tapetu vlasti zbog angažmana u kampanji protiv kopanja litijuma. Naravno, litijum stoji u senci tekućih događaja, ali će se ta tema svom silinom vratiti, kao i, na kraju svega, pitanje slobodnih izbora. Kako god, komešanje je veliko, i teško je predvideti šta će biti sutra. Zato svaku procenu i opis glavnih aktera tekućih protesta treba staviti u debele zagrade.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Prosvetna gerila - 21/01/2025
- Tri tačke - 17/01/2025
- The Breakthrough – obična priča o zlu - 14/01/2025
