Preuranjena prvoaprilska šala ili ozbiljan sukob dva doskorašnja politička istomišljenika?

Što god da je (a prvo sigurno nije), nedavna razmena udaraca Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine i Jovanovićeve Liberalno-demokratske partije bila je, makar na kratko, prvorazredno političko iznenađenje. Čak svojevrstan šok za simpatizere dvojice dojučerašnjih koalicionih partnera, među kojima je razlika bila više u temperamentu nego u sadržini stavova i pogledu na srpsku stvarnost.

Čuli smo optužbe funkcionera LSV Aleksandra Martona koje ne priliče ozbiljnom političaru, ali nismo čuli razumno i racionalno objašnjenje šta je to ponukalo vojvođanske “ligaše” da LDP u jednom blic-krig nastupu prikažu kao “desničarski osinjak”. To je zateklo i mnoge iz tzv. proevropske grupacije, jer su koliko do juče mislili da je razlika između “ligaša” i “liberala” takoreći ništavna u odnosu na strateški cilj da se 11. maja Srbija odrekne usluga najavljene novopečene radikalsko-narodnjačke pošasti. Ako su Martonove reči bile neka vrsta “pristupne besede”, kvalifikacioni ispit za prijem u Tadićevo društvo “evrooptimista” je uspeo – samo se još ne zna kome će on više i brže naškoditi.

Možda ima i takvih koji su sigurni da je reč o nepromišljenom, slučajnom gafu, sitnici, nekakvom nesporazumu, ali ipak je mnogo više onih sklonijih da novosadsko-beogradsku “prepirku” protumače kao nastavak opsesisvne misije novog Čankovog koalicionog šefa, Tadića, da LDP-u obara cenu tako što će ga i na ovaj način gurati u tabor “lažnih Evropljana” (DSS-NS). Ako je Čanak zaista bio motivisan i impresioniran Tadićevom preokupacijom da sve što mu nije po volji uklanja i kompromituje, onda nisu daleko od istine oni koji kažu da je “glavni autonomaš pobrkao lončiće”. Izgleda kao da je ovaj pokušaj da oštricu kritike uperi na dugogodišjnje političke prijatelje, čijom zaslugom je pre godinu dana ušao u republički parlament (i odmah formirao sopstveni poslanički klub), (samo) kompromitujući promašaj.

Pre će, ipak, biti da su motivi dublji i (izborno) praktičniji od učestalih “estradnih” nastojanja da se privuče pažnja. Sa rejtingom popularnosti od 1,9 odsto, Čanku je postalo jasno da mu nema sigurnog prolaza na republičkim izborima, pa je brže-bolje potražio utočište u novom Tadićevom “proevropskom” DOS-u računajući da će svi oni koji ne mogu preći cenzus samostalno – G 17 plus, LSV, SPO, SDP – pored “velike” Demokratske stranke sigurno ući u vlast. Prošli put mu je garancija bio zahuktali i među mladima sve popularniji LDP, ali je problem postalo to što je stranka Čedomira Jovanovića u međuvremenu, širenjem stranačke mreže, i u “Čankovoj” Vojvodini pojačala svoj uticaj. LDP je postao konkurentniji, a samim tim i opasniji.

Ovakav izbor lidera LSV je, naravno, legitiman, kao što je normalno i da LDP, koji je neshvatljivo dugo i pomalo naivno zagovarao jedinstvenu izbornu proevropsku listu, procenjujući da je smena Koštuničinog sistema vrednosti važnija od popunjavanja poslaničkih i ministarskih fotelja, posle samouverenog i arogantnog stava Borisa Tadića da “s njim mogu samo oni koji mu se prilagode”, krenuo u samostalni nastup. Malo je, doduše, degutantno što je lider LSV svoju izjavu od pre manje od dve nedelje kako sada valja “sve konflikte, sujete i nesporazume ostaviti po strani, jer su ovo referendumski izbori” (13.03.08.), grubim napadom na LDP jednostavno – pogazio.

No, ni to ne bi bio tako veliki problem (političari se često posvađaju, pa odu zajedno u kafanu), da Nenad Čanak nema još veći – kako da svojim članovima i simpatizerima objasni koalicioni savez sa strankom sa kojom je godinu dana (in)direktno verbalno ratovao zbog svođenja vojvođanske autonomije na “sedam procenata budžeta”, zbog mutljavine sa koncesijom za autoput Horgoš-Požega, još mutnije političke manipulacije sa (ras)prodajom NIS-a Rusima i izgradnjom gasovoda “Južni tok” (neki ga nazivaju potočićem), čime se sam Tadić slavodobitnički hvališe. Kako tek razjasniti iznenadno splašnjavanje Čankovog besa koji je iskazao u skupštini Srbije (18.02.08.), kada je u svom prepoznatljivom maniru kreatore ustava (Koštunicu i Tadića) optužio da su ga “doneli na vandalski i divljački način, krađom glasova na referendumu, obmanom građana o njegovom sadržaju…”

Bilo kako bilo, rekao bi Čanak, izbori su tu, pred nama, pa nam valja okrenuti novu stranicu. Međutim, tek sada počinju prave muke. Kako je Tadić lično (a za njim, kako je i običaj, Dulić) kao uslov za prijem u “porodicu evropskih partija” postavio prihvatanje pet principa propale Koštuničine vlade, pretpostavlja se da LSV nije dobio nikakav popust i da je ove principe prisvojio kao svoje, ignorišući, pored ostalog, i svoj stav da su upravo ti prioriteti bili osnova za strateški pogrešnu i gubitničku državnu, nacionalnu i ekonomsku politiku, gubitak Kosova, hroničnu nastabilnost, permanentnu političku trgovinu i ucene, suspendovanje državnih institucija, prekid komunikacije sa EU, izbacivanje NATO iz srpskih dugoročnih planova i na samom kraju – krah vlade i vladajuće koalicije.

Ako je logično to što Tadić ni posle svega ne može da prizna da je “dogovor sa Koštunicom” njegov najveći promašaj, potez koji je Srbiju ponovo bacio na stranputicu i uveo u duboku krizu i, reklo bi se, rasulo, ipak deluje neprirodno što na bilans jedne takve politike svoj potpis stavlja političar, koji je svojim lucidnim antiratnim i antinacionalističkim stavovima veoma mnogo doprineo krnjenju i obaranju Miloševićevog režima. Još gore, sada kao da žmuri pred činjenicom da je kohabitacioni i koalicioni “brak” Koštunice i Tadića praktično rehabilitovao i vratio na scenu predpetooktobarski model bujanja nacionalizma i klerofašizma, retoriku vladanja prethodnog “gospodara”, ignorisanje realnosti…

Ako ipak nije reč o “tajnom” dogovoru – jedna priča za javnost, druga za internu upotrebu – demanti narodne poslanice LSV Aleksandre Jerkov da “ulaskom u koaliciju sa DS nismo prihvatili njihovu politiku, naročito ne u vezi sa Kosovom” – ne deluje baš uverljivo. Jer ovo nisu izbori za mesnu zajednicu, već, kako i sam Čanak kaže, referendumsko izjašnjavanje za ili protiv Evrope. Na njima će se, dakle, lomiti koplja između dve dominantne opcije: Koštuničine formule “Srbija samo sa Kosovom u EU” i Tadićeve floskule iz predsedničkih izbora “I Kosovo i Srbija”, ma šta to značilo i kako se tumačilo. Dve varijante: jedna, koja zbog Kosova ucenjuje EU, i druga kojoj, kažu i eksperti, Evropska unija nije cilj sama po sebi, kao stabilan vrednosni sistem, već “međustanica”, odnosno sredstvo kojim bi se, navodno, Kosovo efikasnije sačuvalo. Ili bi se bar sprečila njegova šira međunarodna verifikacija.

Iako se Srbija cepa na toj dilemi ona, istini za volju, deluje i naivno i iracionalno. Evropa će, kažu cinici, pući od muke ako joj se Srbija ne priključi i krene u Koštuničinu (samo)izolaciju, a njene članice su toliko neiskusne i neupućene, pa će im proći Tadićev manevar da se Evropska unija iskoristi kao instrument da Kosovo (i ako ne bude u sastavu Srbije) nikada ne stigne do Brisela. Podjednako je naivno i uverenje da će zemlje koje su priznale Kosovo ratifikovati sporazum o prijemu Srbije, čija je namera da blokira i opstruira prijem Kosova. Srbija, u stvari, mora da se opredeli: hoće li ili neće u EU i može li da ispuni njene uslove. Jedan od njih, sasvim sigurno, biće priznavanje kosovske realnosti, ma u kakvoj formi to bude formulisano.

Kako Tadić iskazuje sve uočljivije osobine “demokratskog” autokrate, malo je verovatno da rasplamsavanje predizborne kampanje neće ostaviti posledice i po koalicioni odnos sa Čankovom partijom, ukoliko Čanak o(p)stane na gore pomenutim ili sličnim stavovima, to jest ako nastavi sa zahtevima da se prizna realnost i Srbija nastavi da živi.

Zato će se ovaj tekst završiti sa nekoliko kraćih Čankovih izjava:

“Što pre Kosovo postane nezavisno, to će se Srbija pre morati suočiti sa stvarnim životnim problemima. Osamostaljenje Kosova konačno će u samoj Srbiji otvoriti pitanje propalih nacionalsocijalističkih projekata, od Garašanina, preko Mojovića, do Miloševića i Koštunice…” (Beta, 07.09.06.)

“Kosovo i Srbija će biti u jednoj državi, ali će ta država biti Evropska unija. To ne može biti država Srbija, a to je ono što politički vrh Srbije želi da izbegne, jer tako gubi jedan od poslednjih aduta, odnosno ucenu međunarodne zajednice novim kriznim žarištima.Gubitkom Kosova, u smislu u kome sada govorimo, Srbija samo dobija…” (Beta, 03.10.06.)

Čanak je napomenuo da veruje da će doći do serije priznavanja nezavisnosti Kosova, što su neke zemlje otvoreno i najavile, na prvom mestu SAD, i naglasio da od toga ne bi pravio “toliko veliko pitanje”. “Pitanje bih pravio od bezbednosti ljudi koji žive na Kosovu i bezbednosti svih ljudi koji žive u Srbiji, jer ovakvi momenti su uvek izgovor za najraznovrsnije samozvane patriote da krenu u harangu na izdajnike.” (Tanjug, 17.02.08.)

I zaista, kojem Nenadu Čanku da verujemo?

 
Peščanik.net, 28.03.2008.


The following two tabs change content below.
Ivan Torov
Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).
Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)