O glumcima i kondukterima

Kerstin Andersson, foto: ZDF

Kerstin Andersson, foto: ZDF

Razumem frustraciju profesorke Danice Popović u dijalogu sa današnjim „levičarima“. Govor u anahronim parolama, neargumentovana ostrašćenost i nepoznavanje elementarnih činjenica o principima funkcionisanja ekonomskih sistema su prilično nezgodne osobine kod sagovornika koji pretenduju da nekome drže lekcije o ekonomiji. Posebno kada je taj neko profesorka Ekonomskog fakulteta. Iza tih parola i (što kaže Teofil Pančić) „palestinskih marama“, prečesto se kriju površnost, pozeraj i infantilno lupetanje.

S druge strane, ne razumem zbog čega profesorka Popović tako decidno zahteva „rešenja“ i „predloge“ od svojih kritičara? Zar nije prihvatljivo, pa i poželjno kritikovati negativne aspekte nekog sistema sa pozicija principa i vrednosnih kategorija, bez neophodnosti da se odmah ponudi konkretno rešenje? Znam da mnogi pogrešni politički zaključci proizlaze iz nepoznavanja ekonomije, ali smatram da su, s druge strane, neka na prvi pogled usko ekonomska pitanja zapravo pre svega moralna pitanja, to jest pitanja sistema vrednosti, i ne mislim da samo pozeri i salonski levičari imaju tapiju na moralne probleme mnogih aspekata (neo)liberalnog kapitalizma. Takođe sam uveren da problemi o kojima ću govoriti često nisu nerešivi, već su takođe pitanje političke volje ljudi koji su na pozicijama da donose odluke, kao i pitanje njihovog ličnog sistema vrednosti i njihovih prioriteta. Što kritiku čini znatno konstruktivnijom, nadam se.

Danica Popović u svojoj kolumni u Politici navodi primer švedske glumice Ćeštin Andešon (Kerstin Andersson) koja je izgubila posao u gradskom pozorištu u Malmeu, i koja je posle toga navodno izabrala da radi kao kondukterka u vozu, jer je taj posao „jednako dostojanstven i obezbeđuje egzistenciju“. Zatim sledi pitanje: „Šta je problem“?

Odakle početi? Od bezrezervnog prihvatanja sistema u kome uspešna akademska glumica (ovo se odnosi na sve profesije, ne mislim da tu umetnicima „pripada“ nešto više nego ostalima) gubi posao par godina pred penziju? Možda možemo da se složimo da je glumičino držanje u datoj situaciji (after the fact) dostojanstveno, i da je prihvatanje bilo kog posla umesto socijalne pomoći pohvalno i društveno odgovorno, ali to je otprilike to. Mislim da je svojevrsna zamena teza gledati situaciju iz isključivo glumičine perspektive, i isključivo po svršenom činu.

Profesorka previđa jedno od ključnih pitanja – zašto je glumica izgubila posao u šezdesetoj godini? Recimo da je ona bila „neuspešna“ glumica, i da je zato dobila otkaz. Zanima me tačno kako bismo definisali kriterijume neuspešnosti glumaca? Ako je dobila otkaz jer je preglumljivala kao studenti kad igraju Šekspira na trećoj godini, to mi je sasvim okej, ali nešto sumnjam da je to slučaj. Da li su u pitanju umetnički kriterijumi, ili kriterijumi neoliberalnog kapitalizma i tržišne privrede? Ako je ovo drugo, uspešni glumci u Srbiji bi valjda bili oni koji se prostituišu u Kursadžijama na Pinku, a neuspešni oni koji, ponekad i bez honorara, igraju u svetski/višestruko nagrađivanim domaćim filmovima i serijama?

Drugo suštinsko pitanje – da li je ovakvo otpuštanje zaposlenih u kulturi tekovina nordijske socijaldemokratije (sa „većim porezima i većom sigurnošću“), ili ipak liberalnog kapitalizma? Ako je odgovor pod „b“ – da li je onda to nekakva inherentna karakteristika liberalnog kapitalizma, ili samo posledica nečije političke odluke?

Nordijske zemlje se sa razlogom uzimaju kao poslovični primer uspešnog, funkcionalnog i humanog socijaldemokratskog modela, ali se to ponekad pretvara u opšte mesto, i sve češće se ne uključuju svežije informacije „sa terena“, to jest, off-the-shelf stereotip o nordijskom raju (koji mnogi povlače kao krunski argument u raspravama) se ne „apdejtuje“. A situacija na terenu je takva da je, još od 2006, desničarska vlada u Švedskoj iz godine u godinu kresala budžet za kulturu, jer je paralelno i smanjivala poreze. Rezultat toga je da su mnoge ustanove kulture bile prinuđene da se prebace na tržišni model „poslovanja“, ili, preciznije rečeno – borbe za golu egzistenciju.

Dakle, glumica je najverovatnije izgubila posao zbog političke odluke da državno subvencionisanje kulture više nije toliko važno kao neke druge stvari.1

Šta takav kurs, u konkretnom slučaju, znači za kulturu i umetnost? Pa, zavisi od veličine tržišta, i edukovanosti publike. Na primer, ako imate malo tržište, vi nikako ne možete da napravite film koji se isplati, to važi i za Švedsku i za Srbiju, i zato u ovim zemljama postoji subvencionisana kinematografija. Čista matematika – zato su kinematografije velikih država ujedno i najjače, i uspevaju da funkcionišu u tržišnom modelu. Evo pojašnjenja na primeru kinematografije u Srbiji. Proizvodnja i plasman najjeftinijeg bioskopskog filma koštaju bar 300.000 evra. Od svake prodate ulaznice, producent dobija po evro, što znači da bi taj film morao da ima više od 300.000 gledalaca da bi bio tržišno isplativ. Taj rezultat su u proteklih nekoliko godina imali samo Montevideo ili Parada. Prosečni arthouse filmovi u Srbiji kubure da dođu do 10.000, a ni sa pomenutim mainstreamom situacija nije bolja – Montevideo možda i skupi toliko gledalaca, ali je njegov budžet proporcionalno veći, pa na kraju zarada nikad ne bude tolika da možete komotno da finansirate proizvodnju sledećeg filma, što bi bila suština tržišnog modela. Ukratko, ne postoji praktično nijedan film u zemljama poput Srbije koji nije, barem delimično, finansiran od strane države.

Zato bi bilo važno biti fer i otvoreno reći da prepuštanje na primer kinematografije ili pozorišta tržišnom modelu u ovakvim državama zapravo znači njihovo ukidanje, i/ili preživljavanje jedino najstrašnijeg šunda. Dakle, ako se zalažete za liberalni kapitalizam u umetnosti i njeno stavljanje na tržište, pošteno i iskreno bi bilo da otvoreno kažete da se zapravo zalažete za njeno ukidanje. Don’t sugar coat it! Ili mislite da bi Bitef preživeo od prodatih ulaznica, čak i u Švedskoj? Verovatno ne bi propao sutradan, kao u Srbiji, ali bi svakako napravio milion loših kompromisa u krvavoj borbi da preživi u tržišnoj utakmici. Da u priču o specifičnosti parapsihopatologije srpskog divljeg partijsko-mafijaškog kapitalizma ne ulazimo, posebno posle primera beogradskih bioskopa ili Avala filma.

Ono što sam na početku rekao, o nesporazumu kao rezultatu neobrazovanosti sagovornika, naravno važi u oba smera. Neinformisanost i površnost nije isključiva privilegija hipstera i pozerskih levičara. Na primer, profesorka Popović (inače dobitnica nagrade za afirmaciju ljudskih prava i toleranciju Osvajanje slobode koju dodeljuje Fond “Maja Maršićević-Tasić”) očigledno nije čitala studije o odrastanju dece u LGBT brakovima, inače verovatno ne bi, nimalo tolerantno, napisala sledeću stvar na Fejsbuku: Kaže jedan moj profesor, Amerikanac, treba im to sve dati. Jer se u suprotnom gejevi mnogo više množe, sklapaju strejt brakove, pa prenose gene… Ali bez šale, pravo na brak je i pravo na usvajanje dece. Zamislite strejt dete koje živi u gej braku, gospode bože.

A možda je u pitanju i suštinska razlika u sistemu vrednosti?

Peščanik.net, 11.06.2015.

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Dole palestinske marame!

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Zaista nisam uspeo da proverim priču Danice Popović o Kerstin Andersson, otkazu i vozu, ali čak iako nije tačna, neka ovo bude tekst o svim onim glumcima i glumicama koji su izgubili poslove u pozorištima zbog rezanja državnih budžeta za kulturu.