Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Pretpostavimo da računate, recimo kao predsednik vlade, da ćete bolje proći, osvojićete veći broj glasova na prevremenim nego na redovnim izborima kroz dve godine – zašto to ne bi bio dobar razlog da se odlučite za prevremene izbore?

Uzmimo da neko pita da li je baš sve u tome da se dobiju izbori, što je isto kao da pita da li je sve u tome da se ostane na vlasti? Zar nije važnije uraditi nešto za narod, recimo da je pitanje jednih, ili da se sprovedu reforme, što pitaju drugi? Pretpostavka je da zaista i može da se uradi to što bi trebalo da se uradi, pa se na izbore ide tek da bi se dobile još dve godine vlasti. Pa, ako je zaista tako, ako je zaista samo to motivacija, onda bi početni račun – da je danas lakše dobiti prevremene nego kroz dve godine opšte izbore – bio pogrešan. Jer, naravno, na izborima se može glasati za opoziciju, ako ni iz kog drugog razloga onda zato da se kazne vladajuće partije za izneverena očekivanja glasača – što nisu marile za interese građana ili zato što nisu sprovodile reforme.

Biće, međutim, da predsednik vlade ipak ceni da će pobediti na prevremenim izborima, a da bi redovne, ako bi bili održani kroz dve godine, mogao i da izgubi. Uzmimo, uz to, da su zaista u pravu oni koji tvrde da je cilj da se što je moguće duže ostane na vlasti. U tom slučaju, verovatno je da je procena sledeća: pobeda na prevremenim izborima nije samo verovatnija od pobede na redovnim izborima kroz dve godine već povećava i izglede da se ostvari pobeda i na redovnim izborima kroz četiri godine. Tako da nije reč o tome da se prevremenim izborima dobijaju još dve godine vlasti, u odnosu na neizvesne redovne izbore kroz dve godine, već su povećani izgledi da će se zapravo obezbediti još šest godina vlasti. Tako posmatrano, privlačnost prevremenih izbora je nesumnjivo velika.

Zašto bi, međutim, bilo izglednije da će se pobediti na redovnim izborima kroz četiri godine, ako se sada pobedi na prevremenim izborima, a ne na redovnim izborima kroz dve godine? Zar nije verovatnije da će dužina vremena provedenog na vlasti negativno uticati na izglede da se na toj vlasti i ostane? To već zavisi od onoga šta se sa vlašću uradi, od tih interesa naroda i od sprovedenih reformi.

I tu je sada pravi razlog zašto je izglednije da će se pobediti na prevremenim izborima sada nego na redovnim kroz dve godine. U naredne dve godine ne može se očekivati značajno privredno poboljšanje, pogotovo ukoliko se zaista krene u reformu javnog sektora – preduzeća, uprave, službi – i u sređivanja finansijskog stanja u bankama i u privatnim preduzećima kako ne bi zavisili od jedne ili druge vrste državne pomoći. Ukoliko se, pak, sa tim merama ne krene, a već se od pojedinih mera odustalo ili su odložene, nije izvesno da bi se mogao, recimo povećanjem plata i penzija, kao obično, obezbediti dobar izborni rezultat. Tome još treba dodati sve regionalne i spoljnopolitičke izazove, kod kojih nijedan politički stav koji se zauzme ne mora da bude pozitivno primljen ni kod kuće niti u inostranstvu. Tako da je vreme kratko za političku odlučnost, dok politički oportunizam ne mora da se isplati.

Naravno, da bi na redovnim izborima kroz četiri godine, pod pretpostavkom da se dobiju prevremeni izbori, mandat bio obnovljen, potrebno je obezbediti privredni oporavak i spoljnopolitički uspeh. Prvo zavisi od tržišnih okolnosti, posebno u inostranstvu, na koje se ne može ili se malo može uticati, ali i od mera privredne politike i institucionalnih promena, posebno u javnom sektoru, koje bi podstakle privredni rast i društveni razvoj. Da bi te mere dale rezultate, sa njima se ne može čekati. Drugo, opet, zavisi u velikoj meri od uspeha u pregovorima sa Evropskom unijom (EU), gde bi se njihovim okončanjem opravdala politika regionalne saradnje, što podrazumeva punu normalizaciju odnosa sa Kosovom i Bosnom i Hercegovinom pre svega ostalog. Dakle, ubrzanje reformi, kako se to kaže, i pravovremeno okončanje pregovora sa EU, povećavaju izglede na izborni uspeh predsednika vlade i njegove partije, a i njenih koalicionih partnera, na sledećim redovnim izborima.

To je jedna moguća politička računica koja čini prevremene izbore privlačnim. Imaju tu da se obave i neki drugi politički poslovi, od kojih je najvažniji preuzimanje vlasti u pokrajini i njeno povećanje na lokalnom nivou, jer se verovatno računa da su izgledi Srpske napredne stranke na tim izborima bolji ako se odvijaju zajedno sa republičkim. Nema sumnje da je stranka zainteresovana za preuzimanje ili konsolidaciju vlasti i na tim nivoima, jer stranke su naravno instrument osvajanja vlasti. Verovatno je da su prevremeni izbori prilika i da se konsoliduje sama stranka, jer će se uticaj predsednika povećati, uporedo sa jačanjem njegove kontrole nad novom vladom koja će se formirati posle izbora.

Šta ostaje opoziciji? Šta ona može da uradi? Kada je reč o proruskoj opoziciji, tu je jasna namera Srpske radikalne stranke da praktično eliminiše sve stranke naslednice Demokratske stranke Srbije. Ne znam da li bi sastanak Rogozina sa Šešeljem trebalo razumeti kao gest kojim ruske vlasti saopštavaju koga od proruskih stranaka stvarno podržavaju, ali taj znak prijateljstva će svakako uticati na opredeljivanje proruskih glasača. Sa ruske tačke gledišta, ima smisla podržati stranku iz koje je, kadrovski i po članovima, ponikla najveća vladajuća stranka, a ne stranke naslednice Koštunice. Za rusku politiku, socijalisti i radikali su svakako pouzdaniji partneri od zagovornika jedne ili druge varijante političkog neutralizma, čiji je autor i idejni vođa neko ko je smenio Miloševića na krilima kapitulacije pred NATO bombama.

Kako stoji stvar sa demokratskom – liberalnom, socijalističkom, levom, reformskom – opozicijom? Uzmimo da oni ne računaju na pobedu na prevremenim izborima – šta bi trebalo da je njihova predizborna ponuda kako bi povećali izglede da pobede na redovnim izborima kroz četiri godine? U svemu ovome ja pretpostavljam da posle ovih prevremenih izbora, drugih neće biti, da će se ići samo na redovne. Oni mogu da pošto-poto nude nešto drugo nego Napredna stranka, odnosno njen predsednik; da recimo kažu kako sve te reforme i sav taj neoliberalizam nije nešto sa čime se osvajaju izbori ili čuva vlast, a nekmoli služi (već kako ko vidi svoj položaj u tome) interesima naroda i nepovlašćenih klasa – pa da gledaju šta bi mogli da preuzmu recimo od Sirize ili od Podemosa ili od Korbina ili od neke kombinacije tih levičarskih ideja sa narodnjačkim ili čak nacionalističkim ideologijama. To je otprilike ono što vladajuće stranke i očekuju da će demokratska opozicija učiniti, ukoliko uopšte uspe da se dogovori, o ujedinjenju i da ne govorimo. Jer su praktično sve one, sa retkim izuzecima, već krenule tim putem. Ukoliko demokratska opozicija ponudi ideološku papazjaniju, strategija ostanka na vlasti Napredne stranke sledećih osam godina je zaista sasvim ostvariva (naravno, ukoliko nema unutrašnjih i spoljašnjih potresa koji se sada ne mogu predvideti).

Alternativa je da se javnosti ponudi program unutrašnjih promena i spoljne politike koji je doslednija verzija onoga za šta su se demokratske stranke zalagale, ali ga nisu sprovodile, a koji je od njih preuzela Srpska napredna stranka. Tako da ako bi se nova vlada dvoumila oko sprovođenja ekonomskog, institucionalnog ili spoljnopolitičkog dela toga programa, to bi povećavalo izglede demokratske opozicije da pobedi na sledećim redovnim izborima, a ako bi Naprednjaci zaista i sprovodili taj program, glasači bi kroz četiri mogli da se svejedno odluče da daju glas demokratskoj opoziciji, naprosto zato da ne izgube kontrolu nad vlastima, a cena bi bila mala ili je ne bi ni bilo jer se politika ne bi menjala, osim možda na bolje.

Izbori nikada nisu lišeni rizika gubitka vlasti. Kod predstojećih prevremenih izbora predsednik vlade računa sa malim rizikom, jer proruska opozicija nema potrebnu podršku, a i ne može da nametne temu izbora između Rusije i Zapada kao ključnu za opredeljivanje glasača. Dok demokratska opozicija luta, a i ne vode je nove ličnosti. Ovo drugo se ne može promeniti u par meseci do izbora, dok ono prvo može. Što bi stvorilo osnovu da novi ljudi dođu na čelo demokratske opozicije i da sledeće redovne izbore učine neizvesnima. Što je upravo smisao onoga kako bi demokratija trebalo da funkcioniše.

Peščanik.net, 27.01.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Šta je tema ovih izbora?

Saša Ilić – Svileni gajtan

Nadežda Milenković – Izbori za kamičak u cipeli

Vladimir Gligorov – Strategija reformi i izbori

Aleksandar Bošković – Zašto su Srbiji potrebni izbori

Dimitrije Boarov – Izbori i reforme

Vladimir Ilić – Izbori i javno mnjenje

Sofija Mandić – Pun mandat

Nadežda Milenković – REM vam se na ton film