Malo je verovatno da je 9.3.2018. generalna sekretarka Narodne skupštine Svetislava Bulajić po hitnom postupku razrešena dužnosti zato što je to preporučila Agencija za borbu protiv korupcije, mada bi bilo lepo da zakonodavac uvažava mišljenje ovoga organa. Pre će biti da navođenje antikorupcijskog razloga ostavlja bolji utisak od gole političke odluke skupštinske većine. Da postoje drugi razlozi za smenu, a da je ovo samo povod, moglo se zaključiti prošle godine kada se tokom sednice predsednica Narodne skupštine veoma grubo obratila sekretarki, navodno zbog dostavljenih netačnih podataka. (Predsednica Skupštine je smatrala da je vreme za diskusiju bilo isteklo, dok je opozicija, pozivajući se na evidenciju e-parlamenta, tvrdila da za raspravu ima još 255 minuta.)
Iz generalnog odnosa Narodne skupštine prema Agenciji jasno je da preporuke koje stižu iz ovog državnog organa ili rešavanje problema koji se tiču Agencije za Narodnu skupštinu nipošto nisu „sveto pismo“ i prioritet. Naprotiv, Narodna skupština je odgovorna za to što Odbor Agencije godinama radi u nepotpunom sastavu. Predlog koji su dali Poverenik za informacije i Zaštitnik građana nije ni raspravljan, a zajednički predlog novinarskih udruženja nije dobio podršku. Ni predlog Advokatske komore iz septembra 2017. i obnovljeni predlog UNS i NUNS iz jula prošle godine još nisu razmatrani. U međuvremenu je Odbor Agencije u dva navrata odlučivao o izboru direktora u krnjem sastavu. Poslednji godišnji izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije razmatran od strane skupštinskih odbora je onaj za 2014. godinu, a poslednji u vezi sa kojim je parlament usvojio zaključke se odnosi na 2013. Ovi izveštaji inače pružaju narodnim poslanicima obilje podataka o važnim zakonima koje izvršna vlast nije pripremila i dostavila Narodnoj skupštini radi usvajanja, o državnim institucijama koje Agenciji nisu dostavile potrebne podatke za rad i o petogodišnjoj Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije koja je toliko zanemarena da za natpolovičnu većinu mera uopšte nema podataka o realizaciji, dok se za 31% zna da nisu realizovane.
U decembru 2013, kada se postavilo pitanje da li su direktori i članovi nadzornih odbora preduzeća koje osniva javno preduzeće („zavisna javna preduzeća“) – javni funkcioneri koji podležu kontroli Agencije, narodni poslanici su doneli autentično tumačenje po kojem je ova kategorija uticajnih pojedinaca isključena iz kruga funkcionera, iako bi ih istog truda koštalo da su Zakon precizirali tako da ove direktore obuhvate definicijom funkcionera. Zapažena je i praksa skupštinskog odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja da bespogovorno daje prethodnu saglasnost za obavljanje „duplih funkcija“ i drugih poslova, iako je Agencija kojoj takvi zahtevi potom dolaze na izjašnjavanje u tom pogledu restriktivnija. Pre nekoliko meseci taj odbor je dao saglasnost za drugu funkciju v.f. direktora Pošte. Poseban kuriozitet je to što je ova saglasnost data narodnom poslaniku Đukanoviću 1. marta 2018. tokom redovnog prolećnog zasedanja, koje u tom trenutku još nije bilo formalno počelo. Tom prilikom je saglasnost data i sudiji prekršajnog suda za obavljanje drugog posla, iako je ona sama u dopisu navela da se opština koja je angažuje (istina, bez naknade) za dodatni posao u njenim predmetima javlja kao stranka u postupku.
Agencija je svoju preporuku u slučaju bivše generalne sekretarke donela još novembra prošle godine, u doba dvomesečnog mandata direktorke Majde Kršikape, a Odbor je tu odluku potvrdio početkom februara nakon žalbe.
Bulajić je navela da neće podnositi ostavku, jer se ne smatra krivom i iznela razloge za to u intervjuu listu Danas. Zanimljivo je da je za iznete stavove među komentarima čitalaca na sajtu tog lista dobila podršku i od prvog sekretara Skupštine nakon petog oktobra 2000, Georgija Marića. Široj javnosti je ipak ostalo nedovoljno jasno o čemu se sa pravne strane ovde radi.
***
U informacijama u medijima, kao i u odluci Agencije, ističe se da je generalna sekretarka imala „privatni interes“. Taj interes se prepoznaje u donošenju odluka o službenom putu, dnevnicama za službeni put i naknadama za prekovremeni rad. S druge strane, generalna sekretarka objašnjava da nije reč ni o kakvom privatnom interesu, već o obavljanju poslova u okviru službene dužnosti i da je jedino sekretarka Skupštine bila osoba nadležna da donese ta rešenja. U tom smislu se ističe i činjenica da je vrednost dnevnica za putovanja bila veoma niska, te činjenica da je prekovremeni rad stvarno postojao.
Definicija „privatnog interesa“ i sukoba (javnog i privatnog) interesa u Zakonu o Agenciji za korupciju je veoma široka. Funkcioner koji odlučuje o nečemu što ga se lično tiče uvek će biti obuhvaćen tom definicijom. Sa pravne strane, nije od značaja „predznak“ koji taj sukob interesa nosi, to jest da li će krajnja odluka ići u korist funkcionera ili na njegovu štetu. Tako, kada neko odlučuje o svom službenom putu, sukob interesa postoji i kada postoji neki privatni interes da se na taj put ode (na primer mogućnost spajanja sa odmorom na egzotičnoj destinaciji, visoka dnevnica) i kada bi funkcioner imao obrnuti privatni interes – da taj put iz nekog razloga izbegne. Od toga treba razlikovati pitanje da li je takav sukob interesa nastao krivicom funkcionera (u ovom slučaju bi se reklo da nije), da li je sukob interesa povezan sa zloupotrebom i šta bi trebalo učiniti da se taj sukob razreši.
Član 32. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kaže:
„Funkcioner je dužan da, prilikom stupanja na dužnost i tokom vršenja javne funkcije, u roku od osam dana, pismeno obavesti neposredno pretpostavljenog i Agenciju o sumnji u postojanje sukoba interesa ili o sukobu interesa koji on ili sa njim povezano lice ima. Ako Agencija utvrdi da postoji sukob interesa, o tome obaveštava funkcionera i organ u kome on vrši javnu funkciju i predlaže mere za otklanjanje sukoba interesa. Time se ne isključuje primena odredaba o izuzeću. Pojedinačni akt u čijem donošenju je učestvovao funkcioner koji se zbog sukoba interesa morao izuzeti, ništav je. Izuzetno, neće biti ništav akt u čijem je donošenju učestvovao funkcioner koji je prijavio sukob interesa u skladu sa ovim zakonom, ukoliko nije bilo moguće da se odredi drugo lice koje bi učestvovalo u donošenju akta.“
Očigledno je da bi primena ovih pravila blokirala rad skupštinske službe kad god treba odlučiti o nečemu što se tiče generalnog sekretara, a za donošenje odluke je nadležno upravo to lice. Trebalo bi prijaviti slučaj Agenciji, pa čekati na njeno mišljenje i mere za otklanjanje sukoba interesa, pa tek onda postupiti u skladu sa tom preporukom. Takav koncept je potpuno neprimeren za odluke o pitanjima koja treba rešavati u određenom roku, kao što je, između ostalog, i upućivanje na službeni put. Pored toga, nije do kraja jasno ni šta bi po zakonu tačno trebalo da se dogodi kada Agencija utvrdi da je funkcioner prekršio pravilo o sukobu interesa. Naime, u postupku koji Agencija vodi kada funkcioner ne prijavi sukob interesa, ona ne utvrđuje da li se funkcioner „morao izuzeti“. Agencija to ne čini ni kada joj se funkcioner obrati na vreme – tada samo predlaže šta treba uraditi da bi se sukob interesa otklonio.
Stvar je lakše razumeti na konkretnom primeru. U odluci povodom (ne)postupanja Svetislave Bulajić, Agencija nije rekla da se ona morala izuzeti iz postupka odlučivanja zbog sukoba interesa – preporuka za razrešenje je doneta praktično samo zato što sukob interesa nije prijavljen. Samim tim, i odluke koje su donete (u vezi sa dnevnicama za službeni put i prekovremenim radom) ostaju na snazi i nakon razrešenja. Da se pak S. Bulajić obratila Skupštini na vreme, Agencija bi joj možda predložila da se obrati predsednici Narodne skupštine ili bi analizom propisa došla do istog zaključka kao i sama generalna sekretarka: da odluku ne može doneti nijedno drugo lice. Tada bi se sve odigralo na isti način kao i u stvarnosti; S. Bulajić bi donela rešenja o službenom putu i prekovremenom radu, samo što ne bi postojalo kršenje pravila iz Zakona o Agenciji. U stvari, nije poznato šta bi Agencija preporučila da je bila u prilici i koje rešenje bi bilo primereno za praktičan problem pred kojim se nalazila generalna sekretarka Skupštine.
Ništa od toga nije vidljivo u preporuci za razrešenje, što je šteta. Da je obrazloženje potpunije, neki drugi funkcioneri bi imali priliku da saznaju šta im je činiti kada se suoče sa sličnim dilemama. Isto tako, nije poznato da je Narodna skupština nešto promenila u svojim pravilima i da će od sada neko drugi odlučivati o službenim putevima i prekovremenom radu generalnog sekretara. U međuvremenu, ako se tokom 2018, sa nekoliko godina kašnjenja u odnosu na planove, pred poslanicima bude našao predlog novog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, oni će imati razloga da se sete ovog slučaja i da izglasaju rešenja koja neće ostaviti prostor za dileme ili nelogičnosti.
Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 10.03.2018.