Mnoge Amerikance i mnoge druge ljude širom sveta razbesneli su potezi koje su doživeli kao Bušovo radikalno preuređenje američke spoljne politike. Ogorčeno ga optužuju da je zemlju udaljio od njene globalne tradicije – pregovora, fleksibilnosti, saradnje – i da je uspostavio radikalno novi sistem pravila po kojima Sjedinjene Države daju sebi za pravo da unilateralno intervenišu u bilo kom delu sveta.
Ovo popularno stanovište je, ipak, netačno. Sjedinjene Države su intervenisale češće i u više stranih zemalja nego bilo koja druga sila u novijoj istoriji. Buš je to radio drskije i bezobzirnije nego mnogi njegovi prethodnici, ali je time više poštovao američku tradiciju nego što ju je kršio.
Buš je objavio svoj zadivljujući cilj – brzu transformaciju Bliskog istoka i njegovih okolnih područja u ogromnu zonu prosperiteta, mira i političke slobode. Njegova želja da se prihvati ovog utopijskog projekta bila je zasnovana na dvema ključnim pretpostavkama: da će svet biti stabilan samo ako sve zemlje prihvate američki politički i ekonomski sistem i da SAD može na to da ih natera koristeći vojnu silu. Prema ovoj doktrini, broj razloga za strahovanje Amerikanaca je neograničen, pošto svet vrvi od smrtnjih pretnji, ali takođe nema granica za ono što SAD može da postigne.
Dramatično slabljenje američke bezbednosti u proteklih osam godina je nateralo mnoge Amerikance da preispitaju ova verovanja. To može pomoći novom predsedniku Baraku Obami da odoli iskušenju vojne intervencije u inostranstvu.
Obama po svemu sudeći nije mnogo razmišljao o spoljnoj politici. Uzevši u obzir probleme koji ga čekaju u zemlji, malo ko može da ga krivi za to što se privremeno koncentriše na domaće teme. Dosadašnje karijere ljudi koje je izabrao da vode spoljnu politiku nagoveštavaju da će slediti kurs vrlo sličan onome koji je Buš pratio poslednjih godina na vlasti.
Možda je prerano za tvrdnju koju je izneo vašingtonski veteran Vilijam Sefajer, da će slogan narednih godina biti „Invazije i bombardovanja sa Hilari i Ramom“. Ipak, nema mnogo izgleda da će nova administracija dovesti u pitanje pretpostavke kojima se tradicionalno rukovodi spoljna politika SAD-a.
Šta to konkretno znači? Nova administracija će sporijim tempom povlačiti vojnike iz Iraka nego što je Obama najavljivao tokom kampanje, i nakon 2011, do kada kada je trebalo da svi američki vonici napuste Irak, verovatno će ih tamo ostati na desetine hiljada. Obama će se nevoljno potruditi da pregovara s Iranom, a ti pregovori će propasti upravo zbog „nevoljnosti“, ostavljajući tako mesta za mogućnost vojnog napada. U Avganistanu, gde su Amerikanci agresivnom vojnom taktikom okrenuli protiv sebe većinu stanovnika, SAD će nastaviti sa planovima za veliku eskalaciju, koja će naterati još više Avganistanaca da priđu Talibanima. Avganistan je poznat kao groblje imperija. Možda će postati i Obamino groblje.
Gde je u narednih nekoliko godina još moguća američka intervencija? Jedna od mogućnosti je Darfur, gde će stari intervencionisti moći da testiraju svoju tezu da je intervencija dobra dok god ispred nje stoji pridev „humanitarna“. U obližnjem Rogu Afrike, Bušova administracija je sprovodila pogubnu politiku militarizacije koja je dovela do pojave vrlo opasnih novih pretnji u Somaliji i susednim zemljama.
Slanje pomorskih snaga u borbu protiv okeanskih gusara u okolini Roga jeste jedan od načina za jačanje američkog vojnog prisustva u tom regionu.
Bušov pristup „kriznom luku“, koji se proteže od Izraela i Libana, preko Sirije i Irana, do Avganistana i Pakistana, bio je neverovatno ambiciozan. To ipak nije razlog za njegov neuspeh.
Nema ništa loše u velikoj ambiiji, i ona je svakako neophodna ako postoji ikakva nada da će se tako rešiti mnoge krize u tom regionu. Propast Bušovog pristupa je u tome što je on zasnovan na vojnoj sili.
Da li će Obamina administracija otpočeti diplomatsku kampanju koja se po širini i ambiciji može meriti sa Bušovom vojnom kampanjom? Da bi bila uspešna, svaka kampanja te vrste bi morala biti zasnovana na nepoznatim principima: na prmer, da SAD treba da okonča bezuslovnu podršku Izraelu; da treba da prihvati realnost iranske snage i da se Avganistan ne može stabilizovati bez pomoći Talibana.
Od toga da li će novi tim ili predsednik koji njime upravlja prihvatiti ovaj novi kurs, zavisiće to da li ćemo u naredne četiri godine videti bilo kakvu suštinsku promenu u američkoj spoljnoj politici.
Stephen Kinzer, Politico, 08.01.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.02.2009.
AVGANISTAN