Predsednik vlade zahvalio je (bivšem) predsedniku što je pozvao sebe na vanredno zasedanje vlade na kojem je isti preuzeo zasedanje i vladi naredio da se razredi, ili… Isprašio je turove ministricama i ministrima, zamerio im je sve što im zamera poslednja komšijska džaftara sa zembiljem, pripretio im je oduzimanjem tašni, razbesneo se kad je nekom (od)zvonio telefon, istakao je, kao i obično, svoje zasluge, bio je tako strog da se jedino šlogirani usudio da odgovori. Ovakve farse pod vladavinom ološa nije još bilo. Predstava je namenjena najgupljima, koji su uvek većina; oni to ionako nisu zapratili, ali im je zaličilo na ustašku zaveru, kao i sve drugo, pa su zato propratili i uspratili bez veće priprdice. Tu još imamo omanji problem: već dosta dugo su prisutni na sastanku u palati Srbija bez izuzetka sve pripisivali samo njegovom mudrom vođenju, svi su mu bili zahvalni, bez njega ničega ne bi bilo, nijedan od tih likova nikada nije istakao nijednu svoju zaslugu. Pa kako onda mogu biti odgovorni da su nešto loše uradili? To je sve njegova lenjost, njegovo neznanje, njegov propust, njegova greška! Staljino-korejski folklor vraća udarac.
No svi zakoni, od prirodnih preko matematičkih pa do jezičkih i književnih, kazuju da do prekida mora da dođe, konačno bar među polaznicima obdaništa: ima kad se nebo provali, ovce pobesne, ima četvrti znak pred bunu na dahije, ima kad se mesec uhvati u tepsiju… Zato je beleženje važno, bar za naučna i umetnička dela budućnosti. I seansa za bedake u palati Srbija možda će zavažiti kao onaj prekid koji se desio u predvečerje slave Svetog Save Bezpadežnog.
Ima naime društvenih procesa i promena kolektivne svesti koje do tih procesa dovode, a zavise od naizgled nevažnih pojava i ni po čemu ne liče na pokretače istorije. Kao da u takvim slučajevima deluje neka etička prinuda sama od sebe, neprizvana i nepoštovana, neki neobični i od filozofije veoma udaljen kategorički imperativ, lišen logike i refleksije, neki korov u vrtu misli, koji ispadne lekovit. Obično u takvim slučajevima kažemo „Ima Boga!“, premda niti verujemo niti priznajemo tako niske oblike razumevanja, tačnije nerazumevanja stvari. Mislim na hiljade i hiljade gafova, grešaka, gluposti, na mrdićevske formulacije, na drsko prostaštvo u svim vizualnim i akustičnim oblicima, na kobno, usudno gomilanje: u poslednje vreme opazila sam nešto što bi mogao biti vrhunac – u strašnom lupetanju o tajnom životu srpskih vladara na Pinku učesnici tako valjaju padeže da je tačan oblik postao retkost. Uz drugu kafu, postala je kućna zabava da hvatamo retke tačne oblike. Valjaju likovi i sve drugo, ali padeži su ipak najbolja igra. Nazvali smo igru Uhvati padež, i imam podatke da se raširila po još nekim domaćinstvima. To se naravno ne odnosi na dragocene trenutke kada mediji sretnu pravog bezpadežnog govornika iz određenog kraja; igra ima smisla kada bezpadežnost postane regulativ javnog društvenog moderatora pravilnog standardnog izražavanja… o kakvoj utopiji ja to govorim?
Takav udarac mogao bi se desiti, ako ima Boga, u predvečerje slave Svetog Save Bezpadežnog.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
