Uprkos prognozama mnogih zapadnih stručnjaka trijumfalni pohod političkog islama bio je kratkog daha, drugi narodni ustanak u Egiptu pravi je primer za to. Popularna teza da Arapima mogu da vladaju samo vojne diktature ili islamisti, pokazala se neistinitom. Svi koji su propovedali da zapad mora konačno da prihvati politički islam kao garant mira i stabilnosti, treba dobro da se zamisle.
Protestni pokreti u Istanbulu i Kairu pokazali su da se politička vladavina islamista suočava sa žestokim otporom širokih slojeva stanovništva. Baš u Egiptu, kolevci političkog islama, koalicija sastavljena od liberala, demokrata, vojske (i uz pasivnu podršku salafista) označila je kraj vladavine Muslimanskog bratstva. To je istorijski događaj.
Smena islamističkog predsednika Mohameda Morsija, samo godinu dana posle njegovog izbora, nije promenila samo politički pejsaž na Nilu, već će pokrenuti i lančanu reakciju koja će izmeniti celi region. Još od 70-ih godina prošlog veka politički islam je u ofanzivi. Sada je konačno pretrepeo težak poraz.
Iako je konflikt između Muslimanske braće sa jedne i saveza vojske i demokratsko-sekularnog bloka sa druge strane daleko od razrešenja, već sada je izvesno da se Muslimansko bratstvo nalazi u ideološkom i političkom ćorsokaku, postepeno se pretvarajući u čist protestni pokret sa samo jednim ciljem – izgubljenu vlast što pre i po svaku cenu povratiti. Većina članova Muslimanskog bratstva nije pokazala ni najmanju želju za preispitivanjem svog političkog kursa, koji ih je i odveo u izolaciju i doprineo izbijanju trenutne kriize.
Islamističko vođstvo je na svakom nivou, političkom, ekonomskom i socijalnom, potpuno zakazalo. O njihovoj političkoj viziji za razvoj Egipta ne treba trošiti reči, jer je i nemaju. Stav da je islam jedino rešenje, ne može da nadoknadi nedostatak političkog programa. Njihovi pokušaji islamizacije države i društva doprineli su samo produbljivanju borbenih linija između sekularnog i religioznog bloka i time sprečili nacionalnu raspravu o budućnosti zemlje. Svaki pokušaj postizanja konsenzusa je odbačen.
Uz to, islamisti su pokazali nesposobnost u upravljanju državnim institucijama. Oskudevaju u stručnim kadrovima jer je njihova organizacija strogo autoritarno uređena i počiva isključivo na poslušnosti. Tome valja dodati i njihov politički konzervativizam koji je neprijateljski nastrojen prema svakoj društvenoj promeni.
Politički neuspesi Muslimanskog bratstva ne mogu da se kompenzuju ni najmanjim uspesima u socijalno-ekonomskoj sferi. Upravo suprotno je slučaj: nezaposlenost, inflacija, siromaštvo i socijalna beda vrtoglavo su porasli tokom jednogodišnje Morsijeve vladavine. Turistički sektor je gotovo paralisan, a Egipat je izgubio poverenje stranih investitora.
Totalni politički krah Muslimanskog bratstva lišio ih je političkog legitimiteta i doveo do otrežnjenja većine stanovništva, tako da su komentari o vojnoj zaveri pojednostavljivanje stvarnog stanja. Muslimansko bratstvo očigledno nije u stanju da uči iz sopstvenih grešaka i da se prilagodi političkoj stvarnosti 21. veka. Umesto toga, njihovo vođstvo i dalje insistira na samoubilačkoj kofrontaciji i nastavlja sa polarizacijom zemlje. Uprkos tome, doživeće još jedan neuspeh jer realpolitika iziskuje spremnost na kompromise. Na taj način politički poraz Muslimanskog bratstva započinje fazu poraza političkog islama, što će imati regionalne i međunarodne posledice.
Približavanje političkog islama u zemljama arapskog proleća zapadu doživelo je težak udarac. Muslimansko bratstvo je pokazalo da ne može da bude garant interesima zapada u regionu. Činjenica da zapad zahteva samo oslobađanje smenjenog egipatskog predsednika ali ne i njegov povratak na vlast, govori sama za sebe.
Najveći gubitnik egipatskog drugog narodnog ustanka jeste osovina Ankara/Doha, koja je Muslimanskom bratstvu pružala finansijsku i političku podršku. Žestoka reakcija turskog premijera Erdogana na smenu Morsija izraz je njegovih zabrinutosti za turske ekonomske interese u Egiptu kao i za sopstvenu sudbinu zbog protesta u Turskoj protiv njegove autoritarne vladavine. Ništa manje oštra nije ni Al Jazeera koja vodi pravi medijski rat protiv novih egipatskih vlasti.
Ironija sudbine je baš to što su Saudijska Arabija, Kuvajt i UAE, zemlje u kojima se vladajuće elite ponašaju poput Muslimanskog bratstva, sa 12 milijardi dolara praktično nagradile Egipćane za smenu Morsija. Međutim, porast represije nad političkim protivnicima i u ovim zemljama jasan je znak da i njihovo vreme polako prolazi.
Abdel M. Husseini, TAZ, štampano izdanje, 24.07.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 01.08.2013.