Sa velikim poštovanjem već dve decenije pratim Peščanik, medij koji mora biti obavezno štivo svakoga ko ozbiljno razmišlja o stanju u našem društvu. Tako je bilo i kada se emitovao na radiju, i kada je bio u video varijanti, i danas kada je portal. Za one koji se bave politikom sa željom da se izbore za promene koje će od Srbije stvoriti bolju državu, tekstovi Peščanika, slagali se sa njima ili ne, jesu dobra inspiracija za nova razmišljanja i dobre ideje. Tekstovi Dejana Ilića su takođe moje omiljeno štivo i godinama ih čitam sa velikim poštovanjem i visokim nivoom saglasnosti sa ocenama i idejama koje on kao autor iznosi. Napred navedeno jesu dobri razlozi da napišem odgovor na tekst „Prava opozicija“ koji je na ovom portalu objavljen 20. decembra ove godine.
Ne sumnjam u dobre namere autora i njegovu želju da dâ kritički osvrt na moje stavove vezane za republičke, pokrajinske i lokalne izbore koji nas očekuju na proleće sledeće godine. Da ponovim za potencijalno neupućene – smatram da proglašavanje bojkota skoro godinu dana pre samih izbora nije dobar potez i predstavlja bežanje od obaveza koje su definisane na samo članom 1. Sporazuma sa narodom, već i suštinom smisla postojanja političkih stranaka. Borba za bolje izborne uslove ne može se zameniti dosetkom neodgovornih i dokonih da bojkot sve rešava. Površnost pomenutog teksta, dakle, nije posledica loših namera autora, već nedostatka činjenica i nesvesne manipulacije neistinama. Idemo redom…
Na početku teksta gospodin Ilić iznosi tezu da „naprosto nije bitno ko je prava opozicija“. Naravno da je bitno, kao što je bitno i dati odgovor na moje legitimno pitanje: Šta posle bojkota izbora? Na kontrapitanje „Šta nakon pokradenih izbora?“ građani Srbije, i ja sa njima, dali smo adekvatan odgovor novembra 1996. godine kada smo Miloševića pobedili u preko 20 najvećih opština u gradova, i oktobra 2000. kada smo mu naneli poraz koji ga je oterao na smetlište istorije. Dakle, nismo tada „kao malo dete išli okolo i vikali – prevareni smo“ nego smo odličnim pripremama za izbore, ali i hrabrim doslednim protestima nakon izborne krađe, zajedno sa građanima naterali kriminalizovanog apsolutistu da prizna volju naroda. To možemo da ponovimo i sada.
Seriju, nadam se i verujem, nenamernih neistina autor teksta počinje tezom da bi izlazak na izbore bila „dobra ponuda Vučiću“, pa čak i dogovor sa njim koji bi mu obezbedio legitimnost autoritarne vlasti! Legitimitet vlasti nikada u istoriji, ni u jednoj državi nije davala opozicija. To je uloga građana, u epskom tumačenju, ili velikih sila, što je danas slučaj sa Srbijom. Svi sa Zapada, a o Istoku da i ne govorim, vrlo precizno mesecima objašnjavaju prerano-bojkotaškoj opoziciji ovu činjenicu. Dakle ta optužba prema nama koji se i dalje borimo za izborne uslove, a odluku o nastupu na izborima donosimo kada oni budu raspisani, da želimo da legitimizujemo kriminalca Vučića je duboko neznanje i neoprostiva uvreda. Niko normalan u ovoj državi ne može da zamisli mogućnost da ja ili bilo ko drugi iz Nove stranke ima bilo kakve dogovore sa režimom. Niko od nas nije sa njim delio oduševljenje projektom „Beograd na vodi“, nije sa njim postavljao rukovodstva sportskih saveza ili navijao i donirao, parama građana, propale kandidate na američkim izborima, a neki to jesu činili…
Gospodin Ilić kaže da ja pogrešno poredim izbore iz 1996. sa ovima koji nas očekuju na proleće 2020. godine. Tvrdi da je to neuporedivo i pominje „pomoć opoziciji i pritisak na režim spolja“, kao i resurse „Asocijacije slobodnih gradova, na čijem je čelu bio, ako se dobro sećam, baš Živković“, koji su tada bili na raspolaganju opoziciji. Potpuni promašaj! Te 1996. godine, nakon potpisanog Dejtonskog sporazuma, Milošević je za Zapad bio, citiram, „garant mira na Balkanu“, sankcije su bile ukinute i niko spolja se nije bavio Srbijom. Savez slobodnih gradova i opština Srbije formiran je 1997. godine, dakle posle pobede na izborima, protesta i Miloševićevog priznanja poraza. Pobedu smo ostvarili dobrim kandidatima, dobrom kampanjom i odličnom kontrolom na biračkim mestima, u uslovima koji su bili isti ili gori od ovih danas. I to možemo da ponovimo, jer je potpuno neutemeljena teza da „apsolutnu kontrolu nad izbornim procesom nikakvih 20.000 kontrolora ne može da promeni“. Može, dokazano pre više od dve decenije. Kaže autor i da nema potrebe da Vučića nateramo da već 2021. raspiše predsedničke izbore, jer će se oni inače održati te godine. Nadam se da je to posledica površnosti, a ne neznanja, jer svako zna da mandat predsednika Srbije traje pet godina, što znači da su redovni izbori za tu funkciju 2022. a ne 2021. godine.
Na kraju teksta napisana je teza da je „upravo bojkot otvaranje šanse da se nešto uradi na predsedničkim izborima 2021“. Dakle, redovni predsednički izbori nisu tada nego tek 2022, ali to nije najbitnije. Moje pitanje „Šta posle bojkota?“ ima za cilj da građani Srbije saznaju koji je to plan, procedura, metodologija, sila ovozemaljska ili nebeska, koja će naterati Vučića da dramatično promeni, poboljša izborne uslove i za predsedničke izbore stvori savršenu atmosferu i potpuno zakonit ambijent. On će se nakon bojkota postideti svoje bahatosti i postati anđeo zaštitnik poštovanja prava? Ili će mu patrijarh zapretiti oduzimanjem Ordena Svetog Save i tako ga privesti dekriminalizovanom razumu? Ili će mu mudri Dodik, zajedno sa ambasadorima Kine, Rusije, Belorusije i UAE uputiti ultimatum koji neće moći da odbije? Naravno da ne. Samo promišljenost, organizovanost i hrabrost prave opozicije, podržana od mislećeg dela biračkog tela, može autokratu da pošalje u istoriju i na robiju. Započeto 1996. završeno 2000. sa onim, započeti 2020. završiti 2021. sa ovim!
Naravno, Nova stranka će svoju konačnu odluku o izborima doneti kada oni budu raspisani, a odluka će, kao i do sada, biti rezultat dubokog promišljanja o tome šta je za Srbiju i njene građane najbolje u tom trenutku i šta stvara najbolje uslove za bolju budućnost ove lepe zemlje.
Peščanik.net, 21.12.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.