Brzi odgovor gospodina Dejana Ilića proizveo je moju obavezu da i sam što pre odgovorim. Kratko i jasno – moram da počnem sa još jednom ispravkom greške koju je gospodin Ilić napisao u svom odgovoru.
On priznaje da je pogrešio sa određivanjem godine kada treba da budu održani redovni predsednički izbori, ali ponavlja nepreciznost rečima „greška koju sam napravio ipak nije velika, reč je tek o nekoliko meseci razlike“. Ako nateramo Vučića da raspiše izbore početkom 2021. godine, umesto u aprilu 2020, razlika između ta dva datuma nije nekoliko meseci, nego puna godina. Mislim da je to apsolutno jasno.
Ilić mi zamera da poredim Vučićev režim sa Miloševićevim i pravim paralele između onoga kako je Milošević oteran sa vlasti i toga kako planiram da Vučić bude oteran sa vlasti. Čudi se takođe kako očekujem da ćemo Vučića oterati u istoriju za samo dve godine, kada je proces konačnog obračuna sa Miloševićem trajao četiri, od 1996. do 2000. godine, i navodi rat na Kosovu, sankcije i bombardovanje kao faktore koji su ubrzali Miloševićev pad. Naprotiv, navedeno ga je održavalo na vlasti, zajedno sa bojkotom izbora 1997. godine. I to su nepobitne činjenice.
Takođe, gospodin Ilić kaže da „pošto danas nema ni rata ni sankcija, biće teže skloniti Vučića“ i čudi se mom optimizmu. Da ponovim još jednom – parlamentarne izbore koji će biti održani na proleće sledeće godine poredim sa parlamentarnim izborima održanim 1996. godine, a ne sa predsedničkim održanim 2000. A 1996. nije bilo ni rata, ni sankcija, a Milošević je za svet bio „garant mira na Balkanu“.
Ilić kaže da legitimitet demokratskih vlasti počiva na „pristanku poraženih“?!? Očekivao sam dobru, pravno-političku definiciju legitimiteta, a ne ovu kvazi-teološku, kvazi-filozofsku floskulu. Poraženi na izborima, u ratu, u fudbalu, u bilijaru ili pikadu nikada ne odlučuju ni o čemu. I nikakvo besprekidno ponavljanje pogrešne mantre neće to da promeni. Naravno, pored toga, to je već svima jasno, bojkot izbora nikada nigde nije promenio vlast, niti je nakon bojkota bilo koja vlast postala nelegitimna. Nigde i nikada.
Ilić tvrdi da, citiram, „svako ko iz redova opozicije u ovom trenutku zagovara izlazak na izbore, zapravo se prepušta na milost i nemilost režimu“. Suzdržaću se od komentara koje bih mogao da izreknem na ovu tvrdnju. Ne, naprotiv. Oni koji beže u bojkot upravo stvaraju uslove da i oni, a i svi drugi u našoj državi nastave da budu žrtve nemilosti Vučićevog režima. Ilić dalje tvrdi da čak i da uhvatimo Vučića u krađi na predstojećim izborima „kao što je to uradila visokopozicionirana ondašnja članica njegove stranke 2017. godine“, nećemo moći da se izborimo da dokažemo prave rezultate, niti ćemo moći da pokrenemo velike proteste građana, jer iste te 2017. protesti su bili slabi i neefikasni. Članica Nove stranke, koja je Vućića 2017. uhvatila u krađi, gospođa Vesna Rakić Vodinelić je i dalje članica NOVE, a protesti nakon izbora 2017. nisu imali efekta zato što je tada poraženi Vučićev protivkandidat odmah, na čuđenje svih nas, priznao svoj poraz i time demotivisao i nas političare da organizujemo proteste, a i građane da na njima učestvuju. To se neće ponoviti ako krađe bude 2020. i 2021. Ako to uradi, Vučić će dobrano osetiti gnev pokradenih građana, a Nova stranka, ja lično i svi drugi odgovorni na političkoj sceni Srbije, organizovaćemo proteste iste snage i sa istim efektom kao što je to bilo 1996. i 2000. godine. Ko ne veruje, neka proveri.
Pitanje zašto nije bilo adekvatnog odgovora građana na krađu na lokalnim izborima u Lučanima je upućeno ne meni, nego onima koji su tada, verujući u svoju nepostojeću snagu organizacije, besmisleno izašli na te izbore, bili izigrani i pokradeni, a njihovi kontrolori na biračkim mestima u zapisnike nisu uneli nikakve primedbe, te zato nije bilo adekvatne reakcije. Nova stranka u tome nije učestvovala.
Da zaključim, odluku o izborima Nova stranka će doneti kada oni budu raspisani. Do tada nastavljamo pripreme koje su primerene radu jedne ozbiljne, prave opozicione stranke, neposredno pred raspisivanje redovnih izbora. Bojkot vidimo samo kao krajnju meru koja više liči na plač gubitnika, nego na bilo kakvo sredstvo koje može da pokvari miran san režimu Aleksandra Vučića.
One koji danas uporno zastupaju ideju bojkota delim na tri grupe – prvi su oni koji očigledno imaju tajni dogovor sa Vučićem i njegovom kamarilom o tome da mu neučestvovanjem na izborima olakšaju posao. Gospodin Dejan Ilić sigurno nije među njima. Drugu grupu čine oni koji su svesni slabosti svojih organizacija i koji znaju da ispraznom demagoškom retorikom koju uporno upražnjavaju ne mogu na izborima da pobede Vučića i u bekstvu od izbornog iskušenja vide modalitet svog pasivnog opstanka na političkoj sceni Srbije. Gospodin Dejan Ilić sigurno nije među njima. Treću grupu „bojkotaša“ čine oni koji imaju najbolje namere. Oni koji imaju dovoljno znanja i iskustva u nauci ili drugom poslu kojim se predano i uspešno bave, ali nemaju ni mrvicu onoga što se zove politički zanat i političko ratno iskustvo, što je neophodno za adekvatno procenjivanje situacije, definisanje ciljeva i metodologije njihovog ostvarivanja. Možda je gospodin Dejan Ilić među njima, jer ja ne sumnjam u njegove dobre namere, ali neki mudrac odavno reče da je put ka paklu popločan dobrim namerama.
Verujem da će građani Srbije, Nova stranka i ja lično u Dejanu Iliću imati, kao i do sada, odličnog saborca u borbi protiv kataklizme koju sprovodi Aleksandar Vučić. Sa ovim uverenjem zaključujem diskusiju. Dixi.
Peščanik.net, 24.12.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.