Izbeglički dizajn, Slaviša Savić

Izbeglički dizajn, Slaviša Savić

Kaže se, recimo kaže Donald Tramp, da nema zemlje ako nema granice, pa je onda dužnost vlasti da je obezbedi, da je ne prelazi niko ko nema dozvolu. Valja reći da tu on misli na ilegalne imigrante, uglavnom ekonomske; dakle reč je o ljudima koji su u potrazi za poslom, zapravo za poslodavcem.

Nije jasno da li bi on hteo da spreči američke preduzetnike da zapošljavaju strane radnike ili se samo brine za zakonitost toga posla, jer bi da progna iz zemlje milione zaposlenih koji nemaju uredne radne dozvole, pa da im onda, ako to dobro razumem, ipak izda te dozvole, doduše po nekom skupu kriterija za koje nije sasvim jasno šta bi sve uključivao.

Recimo, mogao bi taj skup uslova, kao što se sada čuje u nekim zemljama srednje Evrope, a i na Balkanu, da uključuje i kulturne, da ne kažem, rasne karakteristike. Recimo versku pripadnost, a i verovatno neki skup kulturnih vrednosti, koje veoma blisko koreliraju sa geografskim poreklom pa tako i sa bojom kože. Za razliku od Trampa, ovo bi se odnosilo i na izbeglice, dakle i na one koji traže azil, a ne prvenstveno posao. Po njima, odgovornost prema svojima, kako god definisanim, oslobađa nas dužnosti prema tuđinima.

Konačno, ne nedostaju i oni koji smatraju da nije pošteno, nije pravično da teret izbeglica pada na nas, a za njihov su status odgovorni drugi. Svi, tvrdi se, znamo ko je odgovoran za sukobe i za raspad država na Bliskom istoku, pa nas to oslobađa dužnosti prema izbeglicama koji traže utočište gde god mogu da ga nađu, pa i kod nas jer smo im blizu, u komšiluku smo takoreći. Ostavimo za sada po strani kako smo utvrdili odgovornost, kako bismo se mogli osloboditi obaveze?

Pitanje je otprilike ovo: uzmimo i da smo dužni da otvorimo granice izbeglicama i da bi svakako trebalo da im odobrimo azil, zašto bismo mi bili u većoj obavezi od svih drugih zemalja, od svih drugih ljudi? Ovo je pitanje na koje sada Evropska unija traži odgovor, gde je zanimljivo pre svega to što joj nije lako da ga nađe. Kako bi on trebalo da glasi i koji su izgledi da se nađe?

Načelno, izbeglice, azilanti bi trebalo da budu primljeni gde god da pređu granicu i da dobiju odgovarajuća dokumenta i pravo da rade. Eventualni troškovi socijalne pomoći, zdravstvene zaštite i obrazovanja bi trebalo da padnu na sve poreske obveznike Evropske unije. Za to bi bili potrebni izvori prihoda, zajednički budžet i pravo Unije da oporezuje za te svrhe. Sav ostali život bi se odvijao i sve druge odluke bi se donosile pod istim uslovima za sve, uključujući i izbeglice. Drugim rečima, oni bi postali imigranti, ljudi koji bi mogli da odluče šta će da rade, gde će se nastaniti i hoće li ili neće tražiti državljanstvo ili će se vratiti nazad, u zemlju iz koje su došli, kada ocene da im je to bolje nego da se definitivno nastane u jednoj ili drugoj zemlji Evropske unije pod uslovima za naturalizaciju koji u njoj važe.

To bi bio jedan način da se zajednički ispune obaveze, da se uradi ono što smo dužni, imamo moralnu dužnost prema azilantima. Ovu dužnost je razumno zajednički preuzeti polazeći od toga da smo svi izloženi riziku da jednoga dana bežimo od zla i tražimo azil. U svakom datom času trošak delimo sa onima koje je zadesila nesreća, jer bismo hteli da imamo gde da se sklonimo kada nas zadesi zlo. To nije pitanje solidarnosti, već je reč o jednoj vrsti osiguranja.

U toj stvari, ne možemo reći da nismo odgovorni, pa stoga niti dužni, a ne možemo ni da se pozovemo na preče ili više obaveze, pa da odgovornost prebacimo na drugoga. Naravno, u okolnostima kada se može postaviti pitanje ko bi koliko trebalo da doprinese, državni razlog, o nacionalnom i da ne govorimo, može da služi upravo za to da se nađe opravdanje za ovo što upravo gledamo – za prebacivanje brige za ljude u nevolji preko jedne ili druge državne granice.

Hoće li se zbog toga raspasti jedinstven evropski prostor, onoliko bar koliko ga ima? Veći su izgledi, u sadašnjoj konstelaciji političkih odnosa, da se postepeno dođe od zajedničkog rešenja – do zajedničke odgovornosti za granice Evropske unije, kako institucionalne, tako i finansijske. Zapravo, ovo je samo jedan od niza problema kod čijeg rešavanje Evropska unija mora da se odluči da ili uvede određene elemente federalizacije ili da popusti pred rastućim nacionalizmom i posegne za drukčijim sistemom odgovornosti, kod kojeg više neće biti elemenata kosmopolitskih dužnosti. Tako da konkretan problem izbeglica i nije tako veliki, čak i da je reč o par miliona ljudi, ali ulog jeste.

Novi magazin, 12.10.2015.

Peščanik.net, 12.10.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU