Zaustavljanje reformi odvijalo se u nizu nasrtaja na institucije, načela demokratije i vladavinu prava. Pokušaji malih državnih udara, koji su dugoročno uspevali, ukazivali su na namere njihovih otvorenih ili prikrivenih počinilaca. Ubistvo Momira Gavrilovića trebalo je da kompromituje demokratsku vladu koja je izručila Miloševića. Pobuna Crvenih beretki da omete sudske postupke koji su ukazivali na povezanost DB, organizovanog kriminala i političkih ubistava, i podrije bezbednosne temelje vlade koji su inače održavali kontinuitet s prethodnim političkim vremenom. Događaji koji su usledili nakon ubistva premijera dr Zorana Đinđića, samo su odložili izmenu karaktera postkonfliktne tranzicije.

Nova autoritarna politika dobijala je, istovremeno, svoja teorijska opravdanja. Mada je okpuljala autoritarnu politiku, kleronacionalizam i tajkunski postkomunizam, DSS se smeštala, u doninantnim tumačenjima, u politički centar, a njeno skromno uporište u biračkom telu, u odnosu na moć, prikazivalo u svetlosti koalicionog potencijala. Taj potencijal je potvrđen stvarnim sposobnostima premijera i njegovog kabineta da, naročito u svojstvu zastupnika interesa autoritarne i antiliberalne Rusije, obnovi najmračnije orijentalne osobine tradicionalne kriptopolitike. Mit o demokratskom bloku pozivao se na privid nespremnosti na upotrebu političkog nasilja većih razmera i navodne sklonosti evropskim integracijama, bez obzira na nadmen i nefleksibilan odnos prema budućnosti državne zajednice Srbije i Crne Gore i budućem statusu Kosova. Naročito su političke manipulacije s Haškim tribunalom, koji je preobražen u predmet trgovine ljudima i opštim moralnim karakterom zemlje kao političke zajednice, ukazivale u kojoj meri odnos prema novijoj prošlosti, ispunjenoj zločinima koji su se sistematski planirali i sprovodili, profiliše odnos prema budućnosti.

I nova vlada je strukturirana na osnovima stvarnog odnosa političkih snaga i uticaja, umesto na političkoj volji onog dela biračkog tela koje se ponekad olako smatra demokratskim u celini. Mada je predsednik Boris Tadić iz DS svoju funkciju i politički mandat stekao na neposrednim izborima, premijersko mesto je zadržao dr Vojislav Koštunica. Zastupajući interese domaćih i ruskih oligarha, čudne elite koja je zgrtala kapital u atmosferi izolacije, pritisaka i ubistava, i uslovima politički definisanih monopola, i zahteva tradicionalnih konzervativnih institucija, pre svega vojske i crkve, stvarnu vlast kao da je prigrabila jedna uporedna vlada. Koja ne prikriva svoje postojanje, ili ne dovoljno. Ona izdaje naloge zvaničnom kabinetu određujući putanju osnovnih odluka, da bi ih poslušno usvajao parlament. Na čelu i jedne i druge vlade je ista ličnost. Takva podela izvršne vlasti obavljena je pristankom svih koalicionih partnera.

Parlament je, sa svojom antiliberalnom većinom, neraspoložen da stvarno kontroliše samovolju izvršnog resora, a naročito ne korupciju, ili nasilje u javnom diskursu koje spinuju dirigovani mediji. Državne institucije sistemske kontrole, uključujući one nevladine organizacije koje su iz domena otvorene kritike autoritarne politike i kršenja načela vladavine prava postale oslonac poretka, javnosti nude samo površne i bojažljive osvrte na karakter vladajuće politike, izbegavajući da pretresaju pojave i ulogu ličnosti čija je važnost suštinska. Tek se na pojedine ministre, više zbog njihovih ličnih osobina, svaljuje jalova javna kritika. Ombudsman je takođe poreklom iz vladajuće partije. Odlažu se privatizacija i denacionalizacija javng sektora kao izvorišta korupcije i pljačke. Guverner Narodne banke takođe je partijska ličnost, dodatno i preventivno stigmatizovan vešto rukovođenim aferama.

Upravo preminuli gradonačelnik Beograda mr Nenad Bogdanović bio je neposredno izabran. Njegov izbor bio je podstrek optimizmu i demokratskoj perspektivi Beograda, ali i Srbije u celini. Gradonačelnik Beograda bi trebalo da je treća ličnost, po važnosti, u zemlji. Njegov odlazak nije samo tragičan gubitak jednog izuzetnog menadžera. Samo njegovo dugotrajno odsustvo ukazivalo je na visoke vrednosti Nenada Bogdanovića kao pripadnika onog sloja tehnokrata koje su vladajuća Jugoslavija, potom i Srbija, sistematski uklanjale, periodičnim povratkom na populističku politiku, uništavajući svaku sposobnu upravljačku generaciju. Ali se dogodilo još nešto. Uzurpirana je biračka, demokratska i politička volja građana Beograda. Umesto da na sednici Skupštine grada bude izabrana ličnost iz DS, partije u kojoj je Bogdanović imao posebno mesto, ličnosti koja je njemu bila bliska i delila njegova gledišta i vrednosti, izveden je ponovo jedan mali, tihi državni udar odlukom da funkciju gradonačelnika, dok novi ne stupi na dužnost, obavlja predsednik Skupštine grada Beograda Milorad Perović iz DSS. Još jednom se ispostavilo da građani, opredelivši se za jednu politiku ili jednu ličnost, dobiju jednu drugu politiku i jednu dovoljno različitu ličnost.

Takođe nije jasno trajanje tog mandata kojim je uzurpirano demokratso opredeljenje Beograda. Predsednik Skupštine Srbije bi trebalo da raspiše nove izbore za gradonačelnika u roku od 15 dana. Međutim, tek je najavljeno usvajanje novih zakona o lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima, kojima će biti definisano da li će se gradonačelnici birati neposredno. Izbori bi, prema Ustavnom zakonu, trebalo da budu raspisani do kraja godine. Marko Blagojević iz CESID-a već je pretpostavio da će izbor novog gradonačelnika sačekati “novi zakon o lokalnim izborima i lokalnoj samoupravi i opšte lokalne izbore”. Odlaganje izbora, za koje, zbog pregovora o Kosovu, DSS inače smatra da su “više političko nego pravno pitanje”, potvrđuje da politički karakter tog pitanja, i ukupnih političkih odnosa u vladajućoj Srbiji, nije demokratski.

 
Danas, 02.10.2007.

Peščanik.net, 01.10.2007.

Leave a Reply