Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Na tri nedelje smo od izbora, a stranke i pokreti iz nekolaborantske opozicije, koji bi da trče izbornu trku, još prikupljaju potpise potrebne za izlazak na izbore. Ako im slabo ide sa potpisima, kako će im tek ići sa glasovima? Nadovezati se dalje na ovaj tok misli i zapitati se kako će na kraju te stranke i pokreti uopšte kontrolisati brojanje glasova, jednostavno nema smisla. Za kontrolu izbora potrebno je dvostruko više aktivista nego što treba potpisa za izlazak na izbore, naravno, kada govorimo o izborima za parlament. Lokalni izbori su nešto drugo, ali ne i bitno drugačije. Razlika je samo u tome što je potrebno manje potpisa za izlazak i manje aktivista za kontrolu, dok mogućnost režimske krađe glasova i opoziciona nemoć spram nje ostaju i na mesnom nivou isti.

Pored ostalog, potpise je teško sakupiti i zato što nema načina da se svim potencijalnim pristalicama ili barem velikom broju njih uopšte pošalje poruka da je potreban njihov potpis. Dva su razloga za to: prvi je epidemija, a drugi su zarobljeni mediji. I jedno i drugo razlog je da se ponovi pitanje: u uslovima epidemije i sa zarobljenim medijima kakvoj kampanji i kakvom učinku na izborima uopšte mogu da se nadaju kandidati nekolaborantske opozicije? Ovo, međutim, nije samo pitanje za opoziciju i nefer ga je postaviti prvo njoj. Pitanje za režim zapravo glasi: kako je uopšte moguće organizovati izbore pod pretnjom epidemije? Naravno, postaviti to pitanje imalo bi smisla samo kada bismo imali posla sa razumnim režimom. Znamo, ovaj režim nije takav.

Pa se sve uvezuje u jedan isti problem na koji se u datim prilikama može prikladno odgovoriti samo bojkotom. Dogodio se, međutim, jedan zanimljiv i teško objašnjiv preokret. Bojkot je obično instrument pritiska na režim. Kod nas je pod pritisak bojkota dospela opozicija. Od opozicije se traži da objasni zašto neće na izbore u nenormalnim uslovima. Baš tako. Niko ne spori da su uslovi nenormalni. Niko ne tvrdi da su mediji slobodni. Niko ne misli da će se režim ustezati od izborne krađe. Nikome ne pada na pamet da tvrdi da su resursi za izlazak na izbore režima i opozicije barem približno jednaki. Naposletku, niko zaista ne veruje da je opasnost od epidemije prošla. Ali, umesto da se vrši pritisak na režim, postavlja se pitanje opoziciji: zašto ne izlazi na izbore?

Kao, normalno je da režim bude nenormalan, pa se onda očekuje i da se opozicija u nenormalnim okolnostima ponaša kao da je sve u redu. Na jednoj strani se mirimo sa nenormalnošću, dok od aktera na drugoj strani očekujemo da budu nenormalni, to jest da se ponašaju normalno pod nenormalnim pritiskom. Da je reč o „malo“ neslobodnim medijima, „malo“ uzurpiranim ustanovama (pre svega pravosuđa), „malo“ sklonom krađi režimu, onda bi možda i bilo razumno od opozicije očekivati da se protiv režima bori redovnim političkim sredstvima kao što su to izbori. Ali „malo“, čak i pod navodnicima, uvredljivi je eufemizam za štetu i pustoš koje u medijima i institucijama ostavlja za sobom ovaj režim. Bojkot je jedina smislena reakcija na takvu vlast.

I dok je za ovu vlast sasvim „normalno“ da se izbori održe 21. juna, u svim drugim svojim domenima ona se ponaša kao da je vanredno stanje i dalje na snazi, a epidemija jednako opasna kao i pre par nedelja, kada su se žitelji Srbije od nje branili potpunom zabranom kretanja. Dakle, ako se i sprema da birače izvede na glasačka mesta 21. juna, režim recimo nastavnicima savetuje da sve poslove oko škole i dalje rade isključivo preko interneta. U dopisu ministarstva prosvete školama od 20. maja, stoji (ćirilicom): „Zbog aktuelne epidemiološke situacije i konteksta u kome se odvija nastava, ukoliko nedostaju elementi (ocena) za izvođenje ocene za kraj drugog polugodišta i zaključne ocene, moguće je koristiti postojeće veb alate i izbegavati pozivanje učenika u školu radi usmenog ispitivanja. Ovo se odnosi na period od 1. juna 2020. godine do završetka nastavne godine.“

Ovaj dopis ne navodi se ovde samo kao puka ilustracija šizofrenosti tekućeg režima (koja se poput zaraze nezaustavljivo širi među žiteljima Srbije). U vezi sa njim je i jedna posebna zanimljivost. Već se govorilo o tome da režim kupuje glasove „helikopterskom“ podelom 100 evra. Na tih 100 evra sad se neočekivano nadodaju i zaključne ocene. Naime, ministarstvo je naložilo nastavnicima da zaključne ocene izvedu samo ako se sa tim ocenama slože i učenici. Procedura je sledeća: pošto se sve radi od kuće, je l da, nastavnici pišu mailove (ili: маилове) đacima i pitaju ih da li im je u redu da im za kraj godine bude zaključena ta i ta ocena. Đaci i roditelji koji se ne slože sa predloženom ocenom, a prema dopisu ministarstva, treba da započnu proces nagodbe sa nastavnikom.

U dopisu se to kaže (na originalnoj ćirilici): „Уколико недостају елементи (оцена) за извођење оцене за крај другог полугодишта и закључне оцене“, što treba čitati ovako – ako se đak i roditelj/staratelj ne slože sa predloženom zaključnom ocenom, treba „користити постојеће веб алате и избегавати позивање ученика у школу ради усменог испитивања“, kako bi se došlo do željene ocene. „Веб алати“ su mahom „oн лајн“ kontrolni zadaci i testovi. Dakle, ništa ne znači utisak nastavnika o đaku, ništa postojeće ocene: pod izgovorom vanrednog stanja otvara se pijaca za „želje i pozdrave“ učenika i roditelja. Drugim rečima, herojski višemesečni celodnevni rad nastavnika od kuće, uz trošenje privatnih resursa (pošto ministarstvo i škole ništa nisu obezbedili za rad od kuće), pada u vodu: vreme je za pogodbe.

Ovaj režim korumpira žitelje Srbije na svakom koraku. Bilo spuštanjem cenzusa pošto su već raspisani izbori, bilo bacanjem 100 evra iz „helikoptera“, bilo otvaranjem prostora za postizanje željenog, a nezasluženog školskog uspeha. Kako sad da deca i roditelji odole „odlikaškom“ izazovu? Ili: kako odoleti izbornom izazovu? Treba biti bezmalo pa svetački moralan pa pred iskušenjem izabrati – bojkot.

Peščanik.net, 30.05.2020.

BOJKOT IZBORA 2020

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)