drvo sa suvim lišćem na prozoru

Foto: Predrag Trokicić

Ministarka pravde najavila je da će se Nacrt zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije u maju naći pred Narodnom skupštinom. Tekst Nacrta javnost je mogla da vidi tek pre nekoliko dana, a javne rasprave, sudeći po najavama državnih zvaničnika – neće ni biti.

Nacrt zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika izrađen je uz jasno i javno protivljenje predstavnika pravne profesije iz svih oblasti – sudija, tužilaca, advokata i nevladinih organizacija, izuzev jedne fondacije koja je podnela Narodnu inicijativu za izmenu zakona. U obrazloženju ministarstva za donošenje zakona navodi se:

„Treba imati u vidu da je stalna radna grupa za izmene i dopune Krivičnog zakonika Ministarstva pravde još tokom 2015. godine, dakle pre podnošenja predmetne inicijative, razmatrala pitanje uvođenja kazne doživotnog zatvora koja bi zamenila postojeću najvišu zaprećenu kaznu zatvora od 30 do 40 godina. Ovo pitanje našlo se i na javnoj raspravi, gde je bilo zatraženo od stručne javnosti da iskaže svoje mišljenje o tome. Pitanje uvođenja doživotnog zatvora uzburkalo je stručnu javnost, navelo je na razmišljanja, razgovore, polemike i po prirodi stvari otvorilo i mnoga druga pitanja. Ministarstvo pravde je tada zaključilo da nije moguće dati konačni sud o tome, jer je stručna javnost po ovom pitanju podeljena.“

Ministarstvo ne obrazlaže na osnovu čega je zaključilo da su se četiri godine kasnije stekli uslovi da se uvede kazna doživotnog zatvora, ali nas u jednom delu obrazloženja uverava da kazna doživotnog zatvora može biti humanija od kazne u trajanju od 30 do 40 godina:

„Ukoliko osuđeni koji je izdržavao kaznu u trajanju od 40 godina bude pred kraj svog života pušten na slobodu, postavlja se pitanje šta on time dobija s obzirom da je po pravilu bez sredstava za život, u dubokoj starosti, sa prekinutim vezama sa porodicom i prijateljima.“

Ustav Srbije izričito navodi da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati. Kazna od 30 do 40 godina zamenila je svojevremeno smrtnu kaznu. Vraćanje na strožiju kaznu predstavlja upravo retrogradno kretanje ka smanjenju obima ljudskih prava. Ovde naročito treba imati u vidu da za pojedina dela, poput teškog ubistva, za koje je zaprećena kazna doživotnog zatvora, nije dozvoljen uslovni otpust, što je direktno suprotno brojnim međunarodnim ugovorima koji zabranjuju mučenje, nečovečno i ponižavajuće postupanje i kažnjavanje. Ovo u prevodu znači da Srbiju čeka plaćanje odšteta pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Evropski sud za ljudska prava je jasno stao na stanoviše da praksa zabrane uslovnog otpusta u slučajevima izricanja kazne doživotnog zatvora nije u skladu sa Evopskom konvencijom, budući da osuđenom na kaznu doživotnog zatvora mora biti pružena zakonska mogućnost da se nakon određenog vremena preispita da li su se stekli uslovi za njegovo puštanje na uslovnu slobodu. Ovo ne znači da osuđenik mora biti i pušten na slobodu, već samo da mora imati pravo da se njegovo puštanje na slobodu preispita.

Prosta izolacija osuđenog lica do kraja života, bez mogućnosti uslovnog otpusta, pored toga što predstavlja akt torture države nad pojedincem, predstavlja opasnost da će tako izlovan pojedinac, koji zna da neće imati mogućnost da bude pušten na slobodu, biti slobodan da u toku izvršenja kazne zatvora ponovi bilo koje krivično delo, bez straha od strožije krivične sankcije.

Šta će promeniti kazna doživotnog zatvora u našem društvu? Sama po sebi, ona nema kapacitet da utiče na stopu kriminaliteta u Srbiji, niti na smanjenje izvršenja krivičnih dela za koja je propisana, budući da učinioci ovih krivičnih dela ne preispituju odluku da izvrše novo delo zbog straha od sankcije. To nam najslikovitije ilustruju države koje još uvek imaju smrtnu kaznu u svojim zakonima, a koje nisu iskorenile navedena krivična dela. Izvesnost krivičnog gonjenja i kažnjavanja, sa druge strane predstavlja supstancijalni element koji može uticati na to da učinilac krivičnog dela preispita svoju odluku. Međutim, ni u jednom predloženom propisu se ne predviđaju politike jačanja kapaciteta javnog tužilaštva ili policije, koji su zaduženi za gonjenje učinilaca i sprovođenje istrage.

Ministarstvo nas uvereva i da pooštravanje kaznene politike u smeru povećanja zatvorskih kazni neće zahtevati sredstva iz budžeta Republike Srbije neophodna za sprovođenje ovog zakona. Prenatrpanost zatvora u Srbiji konstatovana je brojnim izveštajima Nacionalnog preventivnog mehanizma, kao i međunarodnih tela poput Komiteta Saveta Evrope za sprečavanje mučenja. Rezultati ove reforme su u direktnoj suprotnosti sa Akcionim planom za Poglavlje 23, koji predviđa brojne mere za smanjenje zatvorske populacije. Povećanje broja zatvorenika direktno će uticati i na neophodnost povećanja broja zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Za sve ovo neophodan je novac. Novac koji neće otići u fond za žrtve krivičnih dela, koji država kategorički odbija da formira, već u zatvorski sistem.

Nacrt nam donosi i nove obavezne otežavajuće okolnosti za višestruki povrat, bez obzira na to da li je prethodna osuda bila za isto ili slično krivično delo, što značajno smanjuje ulogu sudije u individualizaciji krivične sankcije. Sud će morati strožije da kazni nekoga ko je u prethodnih pet godina pravnosnažno osuđen, bez obzira o kom delu se radi. Ovakvo rešenje je odavno opravdano napušteno u domaćem krivičnom zakonodavstvu, budući da se učinilac strožije kažnjava zbog dela za koje je već kažnjen, odnosno osuđen, a koje uopšte ne mora biti u vezi sa delom zbog koga mu se sada sudi. Tako, na primer, ako neko bude kažnjen za krivično delo utaje poreza i u narednih pet godina učini krivično delo u vezi sa saobraćajem, bez obzira na to što ova dela nisu povezana i ne govore ništa o sklonosti određenog lica kriminalitetu, moraće da trpi strožiju sankciju, bez mogućnosti da sudija, u skladu sa svojim uverenjem i zakonom propisanim otežavajućim i olakšavajućim okolnostima, odredi kaznu kakvu smatra adekvatnom.

Uveravanje ministarstva pravde i predsednika države, koji je mimo svojih nadležnosti ove izmene najavio još krajem 2018, da se krivično zakonodavstvo menja da bi se pomoglo žrtvama – neosnovano je, budući da su mnogi apeli nevladinih organizacija i aktivistkinja da se izmeni definicija silovanja, da se formira poseban fond za naknadu štete žrtvama, da se poveća obim prava i zaštita oštećenih u krivičnom postupku, ostali bez odgovora. Čak i sada, kada se preko noći pristupilo izmenama krivičnog zakonodavstva, struka nije saslušana u pogledu ovih predloga.

Na kraju, osvrnimo se na razloge za vođenje krivičnog postupka i svrhu kažnjavanja sa samog početka teksta zakona, koji je takođe izmenjen. Tu su dodate pravednost i srazmernost između učinjenog dela i težine krivične sankcije. Krivična sankcija treba da predstavlja neko „zlo“ koje učinilac trpi, a koje će kako konkretnog učinioca, tako i ostale pripadnike društva odvratiti od izvršenja krivičnog dela. To su takozvane individualna i generalna prevencija. Imajući u vidu sve izmene koje smo pomenuli, zaokružene novom svrhom kažnjavanja, odnosno uvođenjem pravednosti i srazmenosti između dela i učinjene sankcije, jasno je da se zapravo uvodi element odmazde, koji mnogo više liči na pravilo „oko za oko, zub za zub“ iz Dušanovog zakonika, nego na savremenu kodifikaciju krivičnog prava.

Autorka je advokatica u Komitetu pravnika za ljudska prava – YUCOM.

Peščanik.net, 27.04.2019.

Srodni link: Miodrag Majić – Doživotni zatvor i proizvodnja pristanka

REFORMA PRAVOSUĐA