Zatvoreno za posetioce, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Zatvoreno za posetioce, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Posle dužeg odsustva opet sam se našla u svom starom kraju, u severozapadnom Londonu. U šetnji pored moje osnovne škole primetila sam promenu. Neki od mojih najstarijih drugova su bili đaci te škole i nedavno – kada smo se zbog bolesti u porodici vratili iz Njujorka u Englesku na godinu dana – upisala sam tu i svoju ćerku. Smeštena u lepoj viktorijanskoj zgradi od crvene cigle, škola je dugo bila pod „posebnim merama“ na osnovu odluke inspekcije Ofsteda, kancelarije za standarde u obrazovanju, od koje je dobijala najniže ocene. Kada to čuju, mnogi roditelji naravno počinju da paniče i premeštaju svoju decu u druge škole. Neki koji vide ono što Ofsted ne vidi – jer se on pre svega oslanja na statistiku – posumnjaće u mudrost Ofsteda i neće reagovati. Neki opet ne znaju dobro engleski, ili kod kuće nemaju internet, ili nikada nisu čuli za Ofsted, ili im ne pada na pamet da opsesivno posećuju njegov sajt.

Moja prednost je bila poznavanje lokalne istorije: u toj školi, u klubu za migrantsku decu, godinama je predavao moj brat, pa sam znala da je škola dobra i da je oduvek primala najraznovrsniju decu, među kojom je bilo mnogo migranata. Sada, godinu dana kasnije, Ofsted je školu zvanično proglasio „dobrom“. To znači da će sada više roditelja iz srednje klase, pretežno belih, prihvatiti „rizik“, doseliti se u komšiluk i tu upisati svoju decu.

Ako taj proces bude tekao kao u Njujorku, u ovom kraju će belo stanovništvo iz srednje klase rasti zajedno sa opštim „renoviranjem“, i granice upisnog područja škole će se sužavati sve dok ona ne postane homogena, sa tačkicama različitosti: tada će od regulatornog tela najzad dobiti najvišu ocenu. Ali u mom starom kraju se još ništa od toga nije dogodilo i možda nikada i neće – imajući u vidu njegovu dugu istoriju svih zamislivih oblika diverziteta – i nije to bila promena koju sam uočila dok sam prolazila pored moje stare škole.

Za moje liberalno oko je tada zapalo nešto drugo: ograda oko škole. Naime, ova viktorijanska škola je sto godina smatrala da je ograda od kovanog gvožđa dovoljna za obeležavanje njenih granica, a onda je između šipki dodala nešto nalik visokim stabljikama bambusa obraslim biljkama koje su zaklanjale pogled na igrališta i decu na njima. Otišla sam kući i poslala ovu neodmerenu elektronsku poruku nekolicini roditelja u upravi škole:

“Juče sam prolazila pored škole i primetila da je sakrivena drvenim velom – ne nalazim bolji izraz. Živim ovde 40 godina i videla sam kako iza zidina nestaju jevrejska, pa muslimanska škola. Ali nisam verovala da će se to dogoditi i našoj školi. Veoma bi me zanimalo da čujem kako je do toga došlo, ko je to tražio i šta je – zvanično – svrha ove ograde: bezbednost, privatnost ili nešto treće?”

Neodmereno pisamce, puno liberalne paranoje. Odgovor koji sam dobila bio je, naprotiv, odmeren i uljudan. Navedeni razlozi bili su „privatnost i zagađenje“; zagađenje je posebno „veliki aktuelni problem“ i mesno veće je zahtevalo od škole da ga reši. Uz to, na igralištu je mnogo betona; vegetacija je ublažila izgled okoline i, istini za volju, roditeljima u upravnom odboru nije palo na pamet da bi novo rešenje nekom moglo izgledati defanzivno ili neobično. Ponovo sam pročitala svoje pisamce i postidela se što sam ga napisala. Kakvo stanje duha me je navelo da tako negativno protumačim prostu kozmetičku promenu?

Navikla sam na promene: ovde je promena pravilo. Stara gimnazija je postala jedna od najvećih muslimanskih škola u Evropi; stara sinagoga postala je džamija; stara crkva je sada privatna stambena zgrada. Talasi migracija i modernizacije prolaze ovim ulicama kao autobusi. Ali valjda je ta škola u mojoj svesti postala simbol. A mi Britanci smo osetljivi na simbole.

Ta mala škola mi je posebno važna, simbolički, kao mešovita ustanova u kojoj deca relativno bogatih i siromašnih, deca muslimana, Jevreja, Indijaca, Sika, protestanata, katolika, ateista, marksista i ljudi za koje je pilates neka vrsta religije – zajedno uče u istim učionicama, igraju se na istom igralištu, razgovaraju o svojim verama – ili nedostatku vere – dok ja tu prolazim i virim kroz ogradu i dobijam životno važnu simboličku potvrdu da svet moga detinjstva još nije sasvim nestao. Jevrejska škola u mom kraju izgleda kao Fort Knox, a ni muslimanska nije bolja. Da li će i moja škola postati ograđeno, privatizovano mesto paranoično opsednuto bezbednošću, izolovano od šire zajednice?

***

Dva dana kasnije, Britanci su izglasali brexit. Bila sam u Severnoj Irskoj sa roditeljima mog muža, dvoje dobrih, umereno konzervativnih severnoirskih protestanata sa kojima sam, prvi put u našoj porodičnoj istoriji, delila isti stav o nekom političkom pitanju. Šok koji sam osetila pred mojom školom, sada sam osetila pred njihovim ogromnim televizorom dok smo gledali kako se Britanija ograđuje od ostatka Evrope, bez razmišljanja o tome šta to znači za njene škotske i irske rođake na severu i zapadu.

U međuvremenu se mnogo pisalo o zapanjujuće neodgovornom ponašanju Davida Camerona i Borisa Johnsona, ali moja prva pomisao je bila u osnovi hermeneutička. Šta znači takav rezultat glasanja? O čemu se tu zaista radi? Imigracija? Nejednakost? Istorijska ksenofobija? Suverenitet? Evropska birokratija? Antineoliberalna revolucija? Klasni rat?

U Severnoj Irskoj je bilo jasno da se izvesno ne radi o Severnoj Irskoj. U neverovatnom činu solipsizma jedna dugo maltretirana mala zemlja postala je kolateralna šteta unutrašnjeg rascepa u Konzervativnoj partiji. I Škotska! Teško je poverovati da su ti ljudi – pretpostavlja se, vrlo obrazovani – koji su morali čitati britansku istoriju, mogli tako nemarno staviti na kocku teško stečeno jedinstvo, staro tri veka, da bi zadovoljili sopstvene profesionalne ambicije. Toga jutra mi se činilo da je taj čin veći zločin od raskidanja višedecenijskog evropskog pakta.

„Konzervativan“ više nije prava reč, jer ona podrazumeva brigu za nasleđe i njegovo očuvanje. „Palikuća“ je mnogo tačniji opis. Michael Gove i Nigel Farage, s druge strane, pravi su ideolozi desnice, s jasnim programima za koje se godinama zalažu. Prvi je zagledan u trojanskog konja zvanog „suverenitet“, iz koga bi trebalo da iskoči prazan simbol neometanog deregulisanog finansijskog sektora. Drugi, koji se povukao 4. jula, kao da je obuzet istinskom rasnom opsesijom udruženom s rešenošću da ogradi Britaniju od evropskog mejnstrima, ne samo u pogledu slobode kretanja već i celog niza pitanja – od klimatskih promena i kontrole vatrenog oružja do repatrijacije imigranata.1

Svaki referendum uvećava najgore aspekte već nesavršenog sistema – demokratije – kanališući vrtoglavo raznovrsna pitanja kroz vrlo uzak prolaz. On samo izgleda kao intenziviranje – vrhunac demokratije: da ili ne – ali u praksi isporučuje opasno zavodljivu redukciju. Čak i mnogi koji su glasali za brexit na kraju su shvatili da njihov glas nije tačno izrazio njihova osećanja. Imali su mnogo raznih motiva za takav glas, a i dobar deo kampanje protiv brexita bio je u sebi podeljen na sličan način.

Neke stavke su bile gotovo komično odsutne iz binarno postavljenog pitanja. Moja prijateljica čija majka još živi u našem starom kraju mi je prenela razgovor preko baštenske ograde svoje majke i jedne zapadnolondonske levičarke koja joj je objašnjavala da je glasala za brexit „da bi se ratosiljala prokletog ministra zdravstva“. Ovaj referendum se ispostavio kao loš čekić koji je iskrivio mnogo eksera.

***

Prvi utisak mnogih glasača protiv brexita bio je da se glasa samo o imigraciji. Kada su objavljeni brojevi i analize glasova po klasi i starosnoj dobi, u prednji plan je jasnije izbila populistička revolucija radničke klase koja uvek zbunjuje liberale srednje klase, koji su najčešće politički naivni i sentimentalni u svom odnosu prema radnicima. Celog dana sam telefonirala i slala elektronske poruke pokušavajući da svarim, zajedno sa velikim delom Londona – barem onog koji ja poznajem – osećanje ogromnog šoka. „Šta su uradili?“, pitali smo jedni druge misleći na lidere, koji valjda moraju znati šta rade, i na glasače koji očigledno nemaju pojma.

Sada mi se čini da je upravo obrnuto: da je rudimentarni cilj većine glasača bio da se nešto – bilo šta – učini: upadljiva osobina neoliberalizma je osećanje da promena nije moguća, a ovaj referendum je ponudio retku priliku za izazivanje haotičnog prekida u sistemu koji obično ruši sve na svom putu. Ali čak ni to najoptimističnije levičarsko tumačenje – da je reč o žestokoj, manje više promišljenoj reakciji na štednju i neoliberalni ekonomski fijasko koji joj je prethodio – ne može da previdi ili porekne neobuzdani rasizam koji je uporedo raspirivan, i kampanjom i samim glasanjem.

Mnogim anegdotama dodaću još dve koje mi je ispričala moja majka, koja je poreklom sa Jamajke. Nedelju dana pre referenduma jedan skinhed joj se uneo u lice i dreknuo Über Alles Deutschland. Dan posle referenduma, neka žena je stala iza moje majke u red za posteljinu i peškire i objavila uopšteno: „E, sada ćete svi morati da idete kući.“

Šta si uradio, Borise? Šta si uradio, Dejvide? Iza priče o solipsističkim liderima koji su nepromišljeno upalili fitilj krije se neprijatnija priča o našem sopstvenom londonocentričnom solipsizmu, koji mi deluje jednako stvarno i koji je stvorio drugačiji veo, možda jednako neproziran kao zaslepljujuća lična ambicija ljudi poput Borisa. Duboki šok koji sam na kraju osetila – a koji su iskusili i mnogi drugi stanovnici Londona – u najmanju ruku pokazuje da smo živeli iza nekakvog vela, nesposobni da sagledamo u šta se pretvara naša zemlja.

Uoči polaska za Severnu Irsku večerala sam sa starim prijateljima, intelektualcima iz Severnog Londona. Razgovarali smo o brexitu. Verovatno se o tome razgovaralo za svakim stolom u Severnom Londonu. Ali pokazalo se da naš razgovor nije naročito zanimljiv jer niko od nas ni za tren nije poverovao da je takav ishod zaista moguć. Brexit je tako očigledno pogrešan, a mi smo tako očigledno u pravu – kako bi se onda to moglo dogoditi?

Pošto smo izveli taj zaključak, prešli smo na jadikovanje zbog neobične sklonosti levičara mlade generacije da cenzurišu ili ućutkuju mišljenja koja smatraju pogrešnim: nema javnih rasprava, mesta na kojima svako može da kaže šta misli bez straha od nasilnog neodobravanja, i tako dalje. I tu smo bili u pravu. Ali onda je iz ćoška, sa sofe, najpametnija od nas, koja je u tom trenutku hranila bebu, sačekavši da se utišamo, primetila: „Pa tu naviku su nasledili od nas. Uvek smo hteli da budemo u pravu. Da budemo na pravoj strani u svakoj raspravi. Bilo nam je važnije da budemo u pravu nego da nešto učinimo. Najvažnije je bilo biti u pravu.“

***

U danima posle objavljivanja rezultata referenduma mnogo sam razmišljala o njenoj opaski. Čitala sam tekstove Londonaca koji su ponosno govorili o svom multikulturnom, otvorenom gradu, tako različitom od uskogrudih ksenofobičnih mesta na severu. Meni je to zvučalo kao istina, i želela sam da to bude istina, ali znala sam da nije. Naime, ljudi koji zaista žive multikulturnim životom u ovom gradu su oni čija su se deca školovala u mešovitim sredinama ili koji žive u istinski mešovitim sredinama, u državnim stanovima ili u šačici preostalih istorijski mešovitih kvartova.

Za mnoge stanovnike Londona multikulturne i multiklasne aspekte njihovog života predstavlja njihovo osoblje – dadilje, čistačice, ljudi koji im sipaju kafu i voze njihova kola – ili nigerijske princeze u privatnim školama. Bolna istina je da po celom Londonu niču ograde. Oko škola, oko kvartova, oko života. Korisna posledica brexita je to što se konačno otvoreno pokazao duboki rascep u britanskom društvu, koji je nastajao 30 godina. Jaz između severa i juga, između društvenih klasa, između stanovnika Londona i svih drugih, između bogatih i siromašnih stanovnika Londona i između belih, smeđih i crnih izvesno postoji i potrebno je da se s njim suočimo svi, a ne samo oni koji su glasali za brexit.

Usred histerične povike na pristalice brexita koja je nastupila posle referenduma i u kojoj sam i sama učestvovala, zastala sam i pomislila na jednu mladu ženu koju sam primetila na igralištu one godine kada je moja ćerka išla u moju staru školu. Ta žena je bila majka, kao i mi ostale, ali bar 15 godina mlađa od nas. Pošto sam nekoliko puta išla za njom uzbrdo do moje kuće, pretpostavila sam da živi u javnoj stambenoj zgradi u kojoj sam i ja odrasla. Možda je ne bih primetila da moja ćerka nije bila zaljubljena u njenog sina. Prirodni sledeći korak bio je poziv na zajedničko igranje.

Ali ja taj korak nisam preduzela, a nije ni ona. Nisam znala kako da se probijem kroz strah i odbojnost koje je ona, činilo mi se, osećala prema meni ne zato što sam crna – videla sam je kako slatko ćaska s drugim crnim majkama – već zato što pripadam srednjoj klasi. Viđala me je kako otključavam sjajna vrata na kući preko puta njene zgrade, baš kao što sam i ja nju viđala kako svakog dana ulazi u hodnik te zgrade. Prisetila sam se paničnih epizoda iz detinjstva, kada su stvari stajale drukčije. Mogu li da pozovem devojčicu iz velike lepe kuće u naš pretrpani socijalni stan? I kasnije, kad smo se preselili u lepi stan, da li mogu da posetim drugaricu u ružnom stanu na pogrešnoj strani ulice?

Odgovor je obično bio potvrdan. Ne bez napetosti, ne bez povremenih neprijatnih momenata u duhu društvene komedije ili kriomičnih pogleda na porodičnu situaciju koja se graniči s tragedijom – ali ipak je bio potvrdan. Tada smo još hteli da „rizikujemo“, ako je „rizik“ prava reč za ulazak u život drugih, i to ne simbolični već realni. Ali u ovoj novoj Engleskoj, to je nemoguće – bar se meni tako čini. A i njoj, po svemu sudeći. Jaz između nas postao je nepremostiv.

Visoka, uska viktorijanska kuća koju sam kupila pre 15 godina ista je onakva kakvu su moje drugarice iz srednje klase imale u vreme kada sam odrastala, ali ona je sada basnoslovno skupa i ta mlada žena je verovatno mislila da sam platila nepristojnu svotu novca da bih tu živela. Rastojanje između njenog stana i moje kuće – u stvarnosti ne veće od 200 metara – danas je, u simboličkoj ravni, veće nego ikada. Zato se zajedničko igranje naše dece nije dogodilo: prostor u kojem je ono moguće leži negde u tom jazu i nikada se nisam usudila da je pozovem.

Ekstremna nejednakost nagriza zajednice i posle izvesnog vremena pukotine toliko zjape da se celo zdanje ruši. U tom procesu svi su neko vreme gubili, ali verovatno niko nije izgubio tako mnogo kao bela radnička klasa koja zaista nema ništa, čak ni moralnu nadmoć žrtve. Levica se tih ljudi duboko stidi. Desnica ih vidi samo kao korisno oruđe za ostvarivanje sopstvenih ličnih ambicija. Mučna klasna revolucija koju sada gledamo proglašena je glupom – tako sam je i ja opisala na dan kada se dogodila – ali polako shvatate da, u nekom drugom smislu, u njoj postoji zrno genijalnosti jer je osetila slabosti svojih neprijatelja i uspešno ih iskoristila. Levičari iz srednje klase tako uživaju što su u pravu. A tako mnogo pripadnika razvlašćene radničke klase izabralo je da očigledno, bestidno ne bude u pravu.

***

U Britaniji postoji običaj ismevanja siromašnih zato što „sami sebe pokopavaju“, što „glasaju protiv sopstvenih interesa“. Ali neoliberalna srednja i viša srednja klasa jednako su same sebe pokopale u svoje pozlaćene londonske zatvore. Ako mislite da preterujem, prošetajte do Noting Hila i pogledajte vozila privatne bezbednosti, koja plaćaju privatni stanari, kako patroliraju ulicama, ispred privatnih kuća koje koštaju 20 miliona funti i čiji su vlasnici možda nervozni zato što su stanari socijalnih stanova još u blizini, sa druge strane Portobelo Rouda. Ili odšetajte do Savoja i pročitajte spisak koktela, na kome nema pića ispod 100 funti (najskuplje je nešto što se zove Sazarek – najskuplji koktel na svetu – čija je cena 5.000 funti). Čudna vremena.

Naravno, taj spisak koktela je samo još jedan glupi simbol, ali i on govori o svom vremenu i mestu. Već neko vreme u Londonu vlada ludilo novca i nama koji to gledamo teško je da u takvim simbolima nađemo znak lepog, skladnog ili čak srećnog života (koja srećna osoba se razmeće naručujući koktel od 5.000 funti?), mada s takvim bogatstvom možete da se obmanjujete da ste srećni koristeći ono što su nekadašnji severnolondonski marksisti obično zvali „lažna svest“. Ta sarkastična uteha više ne može da zadovolji ekonomski i društveno obespravljene pripadnike ove nacije: oni se bore da prežive, duboko su nesrećni i to znaju.

Ako ostavimo po strani istinske vernike ideologije desnice i dubokoumne levičare koji EU vide kao oruđe globalnog kapitalizma, verujem da je većina onih koji su glasali za brexit bila motivisana gnevom, bolom i razočaranjem, kao i višegodišnjim političkim i medijskim manipulisanjem niskim strastima. Nije lako ovo napisati, ali po izveštajima Googla u satima posle glasanja zabeležen je veliki broj Britanaca koji su ozbiljno postavljali pitanje „Šta je EU?“, pa je teško poreći da je mnogo naših građana bilo sramno nemarno u vršenju svoje demokratske dužnosti 23. juna.

Kako god ljudi glasali, to moramo prihvatiti, ali neznanje pred glasačkom kutijom ne treba slaviti ili licemerno braniti. Prosto je nerazumno ući u ozbiljne promene bez razmatranja njihovih posledica po druge, u ovom slučaju suverene nacije severno i zapadno od nas, da ne pominjemo ostatak Evrope. Ali ne verujem da su samo glasači za brexit imali niske pobude.

Dok glasno i opravdano osuđujemo nepromišljene rasističke stavove koji su naveli milione da traže od „njih“ da odu od „nas“, da napuste naša radna mesta, državne stanove, bolnice, škole i našu zemlju, pogledajte šta se u ovoj zemlji događalo u poslednjih 30 godina i zapitajte se kakvo manevrisanje iza scene je osiguralo da se „mi“ i „oni“ nikada i nigde ne srećemo osim u ravni simbola. Bogati London, i crveni i plavi, uvek je birao modele svojih multikulturnih i međurasnih odnosa, držeči drugima pridike o njihovoj mentalnoj skučenosti, a istovremeno ogradama štiteći svoja stečena preimućstva. Možemo da prolazimo pored „njih“ na ulici, da ulazimo u njihove taksije i jedemo njihovu hranu u njihovim etničkim restoranima, ali istina je da ih obično nema u našim školama ili u našim društvenim krugovima i da oni retko ulaze u naše kuće – osim kada rade u našim kuhinjama koje neprestano renoviramo.

Drugde u Britaniji ljudi se zaista guraju sa migrantima koji obaraju visinu nadnica. Ti ljudi zaista žive u režimu pojačane štednje, pa im je lako da migrantsku porodicu iz komšiluka okrive za to što ne mogu da dobiju krevet u bolnici. Da li u toj atmosferi hipokrizije i direktnog obmanjivanja siromašni pripadnici radničke klase treba da budu „pametniji koji popušta“ kada je sve oko njih korumpirano i zatrovano? Kada svi podižu ograde, samo budala živi na otvorenom.

***

Trenutno se vesti smenjuju ogromnom brzinom. Govori se o drugom referendumu, koji bi samo potvrdio sumnje obespravljenih da se broje samo glasovi imućnih pristalica protiv brexita. Ne: krevet je namešten i sada u njega treba leći. Ali kada kažem da smo svi pomalo krivi, to ne znači da zaboravljam one koji su imali ključnu ulogu u ovoj sramoti. Cameron i Johnson su već pali – ili bili gurnuti – na sopstvene mačeve, Gove ih je sledio, ali kobno neefikasni Corbyn odbija da se skloni iako mu je u leđa zabodeno desetak noževa. Ako je istina da on nije bio samo neefikasan u kampanji protiv brexita, već da je učestvovao u „namernoj sabotaži“ kampanje – kao što tvrdi Phil Wilson, poslanik i šef parlamentarne grupe Labour in for Britain – onda je Corbyn zaista izdao mlade glasače koji su ga nedavno doveli na vlast.2 On mora da ode.

Kada se neka škola u Engleskoj stavi pod „posebne mere“, onda će najoptimističnije majke iz srednje klase – u koje spadam i ja – mrmljati nad jutarnjom kafom: „Pa posebne mere su zapravo dobra stvar, jer će sada morati nešto da se uradi“. Britanija je sada pod posebnim merama – kriza je obelodanjena – pa bismo mogli da nešto raščistimo, umesto da preko haosa samo prebacimo još jedan veo. Prvo treba zameniti vođstvo – kao što zna svaka neuspešna škola – a onda za bitku treba pripremiti ostatke levice. Prava i zaštite koje je britanskim državljanima, koliko god nesavršeno, pružala Evropa sada se ne smeju zameniti besmislenom farageovskom vizijom britanskog suvereniteta u kojoj osakaćeni Sveti Đorđe hvata svoj mač i baulja da se tuče sa evropskim zmajem kako bi ponovo pregovarao, iz daleko slabije pozicije, o onome što smo već imali decenijama.

Kada sam počela da pišem ovaj esej, Farage je trijumfalno paradirao u Union Jack cipelama, na privatnoj vrtnoj zabavi sa Rupertom Murdochom i Aleksandrom Lebedevim, vlasnikom Evening Standarda i Independenta, i Liamom Foxom – tada kandidatom za vođu konzervativaca – i iza zatvorenih vrata raspravljao o pitanjima od javnog značaja. Kada sam stavila poslednju tačku, Farage se povukao rekavši „Hoću da se vratim svom životu“. U Britaniji Nigeli dođu i prođu, ali su Ruperti neprolazni. Mojim životom i životima mojih sunarodnika bar delimično upravlja postojana, neizabrana klasa milijardera koji poseduju štampu i veliki deo televizija, preko kojih lako naduvavaju besmislene pojave kao što je Farage i tako utiču na rezultate izbora i oblikuju politiku. Još jedan veoma koristan nauk: posleratni britanski pakt između vlasti i građana nije garantovan i može se kolektivno poništiti ili ga može pogaziti nekolicina zloćudnih aktera. Dakle, naprednim liberalnim argumentima koji su na ratnim ruševinama izgradili sistem zdravstvenog osiguranja, državno školstvo i javni stambeni fond, sada je potrebna stranka voljna da ih ponovo brani u novom dobu globalnog kapitalizma, mada nije izvesno da bi se takva stranka i dalje zvala „laburistička“.

Novi migranti su došli u ovu zemlju upravo zbog te baštine – zbog stanovanja, školstva i zdravstva – a neki su, bez sumnje, došli samo da se time okoriste. Velika većina, međutim, želi da učestvuje: oni upisuju decu u naše državne škole, plaćaju britanske poreze, nastoje da izgrade svoj život. Izvesno nije ni zločin ni greh tražiti bolji život u drugoj zemlji ili pobeći iz zemalja razdiranih ratovima, a za mnoge od tih ratova smo i mi zaslužni. Ali nije izvesno da li mi u Britaniji još uvek znamo šta je bolji život, šta su njegovi nužni uslovi i kako ih ostvariti.

Nekoliko dana posle referenduma došla sam u Francusku da predajem studentima Njujorškog Univerziteta tokom njihovog pariskog letnjeg programa (pretpostavljam da to uskoro više neće biti moguće). Pravo s voza sam otišla u restoran na večeru i sela preko puta mog kolege Aleksandra Hemona, rođenog u Bosni, naručila piće i melodramatično izjavila da je brexit „totalna katastrofa“. Romanopisci su skloni melodrami. Hemon je uzdahnuo, tužno se osmehnuo i rekao: „Ne, samo katastrofa. Rat je totalna katastrofa“. Život u krvavom raspadu Jugoslavije dao je ovom čoveku osećanje razmere. Doživljaj evropskog rata takvih proporcija Britanija nije iskusila više od pola veka. Evropska unija je delom stvorena i zato da bi se takav rat predupredio. I samo od nas zavisi da li ćemo nastaviti dalje putem na kome piše „katastrofa“.

The New York Review of Books, 18.08.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 12.08.2016.

TEMA – BREXIT

________________

  1. Farage veruje da ledeni pokrivač na Severnom polu raste i da su izveštaji o njegovom topljenju svesne laži koje šire aktivisti Zelenih u dosluhu sa EU „federalistima“. On smatra da stroge zakone o kontroli vatrenog oružja, koji su doneti posle masakra u Danblenju, treba poništiti i da je „osnovni princip“ čuvenog govora Enocha Powella – u kome se pominju „reke krvi“ i tvrdi da predloženi zakoni o imigraciji i antidiskriminaciji vode u nasilje – tačan.
  2. Jonathan Freedland, “The young put Jeremy Corbyn in, but he betrayed them over Brexit / Mladi su doveli Corbyna na čelo partije, ali on ih je izneverio u kampanji protiv brexita”, The Guardian, 27.06.2016.