natpis Kosovo je Srbija

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Ne znam kako drugi građani gledaju na stav vlade koji je našim sportistima na OI zvanično preneo tehnički ministar sporta Vanja Udovičić. On je izjavio da je preporuka vlade i svih sportskih saveza da srpski sportisti treba da napuste pobedničko postolje ako se na njemu nađu sa nekim učesnikom sa Kosova. Uvidevši i sam da je vladina preporuka nelogična, kontroverzna i surova prema sportistima, koji treba da se iz nebuloznog državnog razloga odreknu priznanja za trud i talenat koje su godinama ulagali, tehnički ministar je rekao da odluka ipak leži na samim takmičarima. No, na to da će svaki pojedinac odlučiti da li će napustiti pobedničko postolje, Udovičić dodaje da “s druge strane gledano, ne možemo da priznamo Kosovo kroz sportske rezultate”. Ovo do sada još nismo čuli: da se države priznaju sportskim rezultatima.

Po mom razumevaju OI, one ne predstavljaju takmičenje samo pojedinaca i timova, nego se na njima takmiče zemlje, što gotovo ne treba dokazivati. Svakoj zemlji je stalo da se vrati kući sa što više medalja, pa se postavlja pitanje zašto bi Srbija sama sebe kažnjavala zahtevajući od pojedinaca (timova) da se odreknu medalja napuštanjem postolja zbog prisustva Kosovara? Po vladinoj odluci i ministru Udovičiću, samo stajanje na postolju sa Albancem sa Kosova, uz slušanje himne Kosova, moglo bi da znači priznavanje Kosova. Ovo zvuči zaista apsurdno. Zna se kako izgleda procedura priznavanja neke zemlje; po određenim pravilima, to može da učini samo nadležni državni organ, a nikako ne sportisti, pevači, balerine, glumci ili bankari, odnosno svi oni koji nemaju takvu nadležnost. Gotovo groteskno je zvučalo kada se ministar unezvereno zapitao na TV Pinku:

“Šta ako se naš sportista nađe na postolju, pa ako napusti postolje, biće zašto je napustio postolje, što je vlada svim sportskim organizacijama i savezima dala kao preporuku i to je jedinstven stav. Ako ostane, da li to znači da on priznaje nezavisnost takozvane države Kosovo. Toliko je kompleksno pitanje. To je samo preporuka, ostavljamo sportisti da odluči. Iskreno ja ne znam”. Konfuzni ministar je nastavio rekavši da ne možemo da slušamo himnu i gledamo zastavu (Kosova), pa smo kao odgovorna vlada dali preporuku kako naš sportista treba da se ponaša u toj situaciji, ali kaže da su se dogovorili i to – ajmo prvo da se sportista takmiči, jer ne želimo da ugrozimo našeg sportistu na putu ka medalji.

Pitanje je čemu služi ovo zbunjivanje i ponižavanje naših sportista? Oni, jadni, prvo treba da se bore koliko god mogu i iz sve snage da osvoje medalju, a da na kraju, ako je kojim slučajem osvoje i stanu pored Kosovara, moraju u svoje ruke da uzmu odbranu Kosova, tj. da siđu sa postolja kako ne bi ispalo da je sportista sa medaljom priznao nezavisnost Kosova! I eto za nas štetne posledice: Srbija ostaje bez medalje, a Kosovo se širi i slavi sa medaljom. Vladino uputstvo podrazumeva manje medalja za Srbiju, ali ne pokazuje kako smo s manje medalja odbranili Kosovo. Pitanje je i koliko je ovakva “patriotska” preporuka smislena, tj. da li se uopšte u nekoj sportskoj disciplini očekuje “sukob” između naših medalja i odbrane Kosova. To veoma lako može da se izračuna i tu računicu je sam ministar mogao da izvede, umesto što se blamirao i kao sportista i kao državni funkcioner.

I zaista, ova vlast na svakom koraku i na hiljade načina pravi od svojih građana budale. Nisu priznali Kosovo Vučić i Dačić potpisivanjem Briselskog sporazuma i uspostavljanjem granice između dve zemlje (ima toga još), nego je sportistima sa zarađenim medaljama dodeljena dužnost da odbrane Kosovo napuštanjem postolja. Ovakvim glupim i besmislenim potezom sportista baš se nikako ne bi moglo odbraniti Kosovo, ali bi svaki od njih odbranio sebe od etikete izdajnika koja bi mu bila prilepljena. Džabe ministar kaže da pojedinac može i sam odlučiti; alaj sige njemu ako se odluči da “prizna” Kosovo i zadrži medalju.

Ostaju da se razmotre važnija “kompleksna pitanja” koja se ovoj vlasti postavljaju svakodnevno i na isti način u svim situacijma, pa i u ovoj oko Olimpijade i odbrane Kosova, a to su njeno licemerstvo i pokvarenost. Ona zbog ličnih interesa i čistog hira Aleksandra Vučića nije htela da odbrani građane i Beograd od protivzakonitog i antidržavnog rušenja Savamale, a sad se unisono složila oko toga da sportisti na Olimpijadi brane državu i Kosovo. Drugo i još kompleksnije pitanje je dokle će građani trpeti vlast koja im nanosi ogromnu štetu, unazađuje, osiromašuje i destruira sve institucije dok ih cinično vuče za nos, pa i sada oko Olimpijade. E, to je pitanje za milion dolara.

Peščanik.net, 08.08.2016.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).