Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Posedovanje oružja menja psihu njegovog vlasnika. Korišćenje oružja trajno deformiše čoveka. Nažalost, pripadam generaciji koja je neposredno učestvovala u brutalnoj razgradnji jedne i naoružavanju nove države, paradržave i mafije. Bilo je to u vreme dok je Kristijan Golubović tek počinjao svoju karijeru na domaćem terenu, a Vučić štrebao za ispite na Pravnom fakultetu, divio se pameti Dragoša Kalajića, usponu radikala i snazi navijačkih grupa.

Kao mornar poslednje klase Jugoslovenske ratne mornarice, učestvovao sam u potpunoj evakuaciji ljudstva i naoružanja iz kasarni duž jadranske obale. Ta operacija je trajala od septembra 1991. do kraja maja 1992. U tome je učestvovala čitava jedinica pomoćnih brodova JRM, dok su za neke kasarne, kao što je bila ona u Lori, angažovani strani teretnjaci sa nekoliko paluba koje su bile krcate oružjem. Svo to oružje – od tenkova i podvodnih mina, preko ručnih bacača do automatskih pušaka, ručnih bombi, snajpera, tetejaca i škorpiona – iskrcavalo se u Crnoj Gori, pre svega u Mornaričko-remontnom zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu, odakle je transportovano neznano gde. Govorilo se da sve to ide u Kragujevac na reparaciju, mine na demontažu, pištolji i puške na deponovanje. Međutim, ratni događaji na terenu su već tada demantovali ove tvrdnje. Zapravo, to oružje, kojeg je bilo u izobilju, koristilo se već u Vukovaru do te mere da nikada nije objavljen tačan podatak sa koliko projektila, koliko metaka, iz koliko cevi je napadnut taj grad i razoren do temelja. Izgledalo je kao da je pijanac ušao u vinski podrum bez čuvara, a onda se upropastio ispijajući ogromne količine različitog alkohola, da bi naposletku uskočio u bure sa rakijom, i umesto da se udavi u njoj, ispio ju je do kraja, i preživeo. Ono što je iz tog bureta izašlo – bio je čovek koji je raspolagao kompletnim evakuisanim naoružanjem bivše JNA.

Oružje na brodu bilo je izazov za sve. S jedne strane za starešinski kadar, među kojima je bilo najmanje kolekcionara. Glavni predatori bili su oni na najvišim položajima, koji su počeli, koristeći mornare, da odvajaju sanduke sa odabranim cevima, snajperima ili škorpionima. Sećam se da su neke od tih cevi bile u specijalnim kutijama, porinute u tirkiznu mašinsku mast, nikada korišćene, tako da ih je trebalo najpre satima odmašćivati i glancati kako bi se dovele do stanja za upotrebu. Takvo oružje ispušta omamljujući miris metala, drveta i još nečega što bi se moglo opisati varljivim mirisom moći. Jednom, kada bude ispaljen prvi metak iz njega, nestaće zauvek to obećanje i ostaće samo miris baruta koji uvodi u stanje amoka, kada se pucanje otima kontroli.

Onako kako su neke starešine preuzimale na sebe dalju „brigu“ o jednom delu prevoženog oružja, i među mornarima je bilo pojedinaca koji su u tome videli mogući „životni poziv“, pa su u međuvremenu priskrbili za sebe određen broj dugih i kratkih cevi, koje bi potrpali u mornaričke putne vreće, a onda ih noću izvezli čamcem na obalu i sakrili u borovim šumama iznad Tivta. Poznavao sam neke koji su se nakon odsluženog vojnog roka vraćali u Crnu Goru da bi pronašli svoje „zakopano blago“ i sa njim se vratili u Srbiju da bi pokrenuli biznis.

Treći i najvažniji predator bila je država u nastajanju. Odnosno najviši funkcioneri u njoj, koji su upravljali procesom preraspodele imovine JNA koja je, na osnovu ideja Miloševića, Kadijevića, Adžića, Ćosića i Šešelja trebalo da pripadne isključivo Republici Srbiji, njenim oružanim snagama, odnosno paravojnim formacijama i svima onima koji su u ratu koji je poveden izvan granica ove republike prepoznali svoj interes. To je bio glavni preduslov, a distribucija je išla dalje preko zvaničnih kanala kojima je naoružavana paradržava.

Mafija se takođe naoružavala na crnom tržištu oružja, svakako državno kontrolisanom, kao što je to bilo i tržište deviza – na ulici. Jedan od intervjuisanih mafijaša iz filma Vidimo se u čitulji – Bata Trlaja, ovako opisuje uspon ove socijalne grupe, koji je bio usko povezan sa transferom oružja iz JNA ka VJ, odnosno VS: „Svi su bez para. Najjeftinija zabava je da kupe neki tetejac ili da kupe neki škorpion za 300-400 maraka i da počnu da pucaju, jednostavno da izađu iz tog sivila, na bilo koji način, da izađu u novine, da izađu u štampu“. Siguran put do tog uspona na medijskoj sceni išao je preko povezivanja oružja sa patriotskim diskursom kakav je patentirao Željko Ražnatović Arkan, gospodar života i smrti u Slavoniji i istočnoj Bosni. Ujedno i miljenik srbijanskih medija, pre svega Duge. Blizak saradnik i prijatelj elite koja će kasnije pokrenuti proces alternativnog obrazovanja u Beogradu, pre svega u domenu scenskih umetnosti, ali i trgovine umetninama i knjigama, pokradenim iz privatnih i javnih kolekcija širom razorene Jugoslavije.

Oružje je postalo osovina Miloševićevog poretka. Oko njega su se formirali rituali smrti. Oni su počinjali u onim danima kada je oružje postalo bog – u jesen 1991 – kada sam gledao kako su neki rezervisti noć uoči polaska na front, uz rakiju mezetili pištoljske metke. Ovaj vid magijskog pričešćivanja telom boga rata trebalo je da obezbedi izuzeće od smrti onih koji su sejali smrt. Slične poruke slali su i mediji u Srbiji – oružje je iz dana u dan postajalo inherentno novom nacionalnom identitetu u nastajanju. A Miloševićeva predizborna obećanja o tome da ćemo „umeti da se bijemo“, kao i da „oružane bitke nisu isključene“, dobijala su na punom značenju, budući da se sve to realizovalo, ali ne kod kuće, nego kod komšija. Taj paradoks je stvorio ružičastu opnu oko srbijanskog društva, koje je tobože izuzeto od rata, ali se može dobro zabaviti uz TV program koji je rituale smrti sa ratišta transformisao u mutantski vid entertainmenta.

Nakon rata u Jugoslaviji, oružje je našlo svoj put ka svetskom tržištu – ratnim ili terorističkim zonama. Jedan deo je ostao u privatnom vlasništvu. Kao što se videlo proteklih tragičnih dana u Beogradu i Mladenovcu, kod pojedinaca su pronađeni čitavi arsenali. U toku je kampanja razoružavanja Srbije, ali tu postoji paradoks koji je proistekao iz Miloševićevog paradoksa o neučestvovanju u ratu koji smo vodili. Naime, nemoguće je demilitarizovati ovu zonu pukim oduzimanjem cevi. Za tako nešto neophodno je promeniti politiku iz temelja, a to znači i kulturu – dve ključne sfere u kojima je deponovano svo ono oružje iz laguma JNA.

Peščanik.net, 10.05.2023.

3. MAJ 2023.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.