Predsednik Obama će uskoro objaviti novi budžet, a komentatori već divljaju. Progresivci su besni (s pravom) zbog predloženih rezova u socijalnom osiguranju; konzervativci osuđuju pozive na povećanje državnih prihoda. Ali sve je to kabuki predstava. Budući da će republikanci iz Kongresa blokirati sve što Obama predloži, njegov budžet se ne shvata kao politička mera nego kao prilika za pozicioniranje, pokušaj da se dobije podrška „centrističkih“ komentatora.
Ne, pravo političko delovanje je trenutno u državama koje pitaju – kolikom će broju Amerikanaca biti uskraćena osnovna zdravstvena nega u ime slobode?
Govorim naravno o pitanju koliko će republikanskih guvernera odbiti proširenje Medicaida kao ključnog dela Obaminog zdravstvenog plana. Kakve to ime veze sa slobodom? U stvarnosti nikakve. Ali kad je u pitanju politika, to je druga priča.
Ne treba posebno isticati da su republikanci protiv bilo kakvog programa koji pomaže onima sa manje sreće – pored snižavanja poreza za bogate, takvo protivljenje je prakično definicija modernog konzervativizma. Ali izgleda da im odbrana ovakvog stava ide lošije nego ranije, jer prosto ostavljaju utisak zlobnika.
Konkretno, dugogodišnja praksa napadanja korisnika državnih programa kao prepredenih lenjivaca ne uspeva kao nekad. Kada je Ronald Regan govorio o „kraljicama socijalne pomoći“ koje voze kadilak, kod mnogih birača ovo je imalo odjeka. Kada je Mit Romni uhvaćen kako prezrivo govori o 47 posto građana, nije bilo baš tako.
Međutim, postoji alternativa. Od oduševljenog prijema na koji je kod američkih konzervativaca naišao Hajekov „Put u ropstvo“, preko Regana, do guvernera koji sada stoje na putu širenja Medicaida, američka desnica nije se predstavljala kao strana koja zadovoljava zadovoljne dok tlači potlačene, nego kao hrabri čuvar slobode.
Konzervativci, na primer, obožavaju da citiraju onaj Reganov vatreni govor iz 1961, gde je upozorio na mračnu budućnost ukoliko patrioti ne zauzmu stav. (Liz Čejni ga je citirala u kolumni za Wall Street Journal pre nekoliko dana.) „Ako vi i ja ne učinimo ovo“, rekao je Regan, „onda bismo mogli da provedemo svoje poslednje godine pričajući našoj deci i deci naše dece kako se nekad živelo u Americi dok su ljudi bili slobodni“. Iz ove visokoparne govorancije možda ne biste zaključili da je „ovo“ – junačko delo na koje Regan poziva svoje slušaoce – bio orkestrirani pokušaj da se blokira uvođenje Medicarea.
Ovih dana konzervativci nude slične argumente protiv Obamine zdravstvene reforme. Na primer, senator Ron Džonson iz Viskonsina nazvao ga je „najvećim napadom na slobodu u našem životu“. Ovakva retorika je važna, jer glavna prepreka manje ili više univerzalnom zdravstvenom osiguranju, a to je nespremnost republikanskih guvernera da dozvole proširenje Medicaida kao ključnog dela reforme – praktično je sve što je desnici ostalo.
Kao što sam već rekao, stari trik krivljenja nesrećnih za svoju nesreću izgleda da više ne pali kao ranije, naročito ne u zdravstvu. Možda zbog sve češćeg gubitka osiguranja, Medicaid uživa neverovatno jaku podršku javnosti. A budući da je zdravstvena reforma postala zakon na nivou čitave zemlje, ekonomski i fiskalni argumenti da pojedinačne države prihvate proširenje Medicaida postaju neoborivi. Zato ga poslovni krugovi podržavaju praktično svuda – čak i u Teksasu. Ali zašto biste obraćali pažnju na sve to, ako tvrdite da je osiguranje ropstvo.
Naravno da nije. U stvari, u istoriji je teško pronaći bolji primer pobijanja ideje da socijalno osiguranje razara slobodno društvo. Prošlo je skoro 70 godina otkad je Fridrih Hajek predvideo (ili su ga njegovi sledbenici tako protumačili) da će britanska socijalna država ovu zemlju nepovratno gurnuti u staljinizam. I već je prošlo 46 godina otkad je Medicare stupio na snagu u Americi, a većini nas se ipak čini da sloboda nije umrla sa ove strane Atlantskog okeana.
U stvari, realno je očekivati da Obamin zdravstveni plan proširi individualne slobode. Uprkos svim pričama o Americi kao zemlji slobode, ljudi sa sve ređim poslovima koji donose pristojno osiguranje često se osećaju zarobljenima, znajući da ako napuste posao ili dobiju otkaz, iz bilo kog razloga, gube osiguranje koje im je potrebno. Vremenom, kako ljudi budu shvatali da im je pristupačno osiguranje garantovano, to će imati snažan oslobađajući efekat.
Ali još uvek ne znamo kolikom će broju Amerikanaca to oslobađanje biti uskraćeno – a uskraćivanje je tim okrutnije jer se nameće u ime slobode.
The New York Times, 07.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.04.2013.
