U proleće 1992. godine, na početku opsade Sarajeva, presretnut je i snimljen razgovor generala Ratka Mladića sa srpskim artiljerijskim pukovnikom koji je komandovao položajima iznad grada. „Velešiće tuci i Pofaliće tuci“, naređivao je general Mladić, misleći na dva sarajevska naselja. „Tamo nema mnogo srpskog življa.“ U njegovom glasu mogao se čuti prizvuk radosti kad je precizirao naređenje: „Da ne mogu da spavaju. Da im razvučemo pamet njihovu.“

Kasnije će tvrditi da je ovaj razgovor falsifikovan, da je naređenje izdao „neki vešt imitator“ njegovog glasa. Kad bi uopšte postojao, ovom imitatoru trebalo bi odati priznanje za savršeno odglumljenu okrutnost, kakva bi pristajala i Tamerlanu Kristofera Marloa. Za generala Mladića, koga je za komandovanje destrukcijom Bosne i Hercegovine lično izabrao srpski predsednik Slobodan Milošević, cena od nekoliko srpskih žrtava nije bila previsoka, da bi se Sarajlijama razvukla pamet, pre nego što izgube živote.

Ali čovek koji se ponosno obratio televizijskoj kameri 11. jula 1995, na dan kada je „bezbedna“ srebrenička enklava pala u ruke srpskim snagama, nije bio vešt imitator, već sâm general Mladić. Pokoreni grad ponudio je na „poklon srpskom narodu“, dodajući da je „napokon došao trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Pored toga što je sebe doveo, zbog očigledne patriotske taštine, na mesto ratnog zločina, general Mladić je tačno formulisao rasističku patologiju srpskog nacionalizma. Buna protiv dahija – tamošnjih osmanlijskih vladara – odigrala se početkom 19. veka. Kad je rekao „Turci“, mislio je na bosanske muslimane. Obuzet ustankom od pre 200 godina, borio se protiv izmišljenih neprijatelja.


Srebrenički masakr

Njegove žrtve bile su vrlo stvarne. U Srebrenici, general Mladić je neposredno nadgledao ubistva skoro 8.000 ljudi, što je najveće masovno ubistvo u Evropi od Drugog svetskog rata. Svuda je stizao, a kamera ga je verno pratila: šetajući ulicama razrušenog grada, izdavao je naređenja u hodu. Očajnim ženama i deci obećao je bezbedan izlazak, uz nagoveštaj da će ih muškarci uskoro sustići. Ponižavao je pukovnika Tomasa Karemansa, komandira holandskog bataljona UN-a, koji je zatim poslušno predao na streljanje muškarce koji su potražili zaštitu u UN-ovom kampu. U razgovoru sa nesretnim Karemansom, kome je prisustvovao i Nesib Mandžić, nastavnik u lokalnoj srednjoj školi, Mladić je rekao da će muslimanima iz UN-ovog kampa, ako odluče da predaju oružje (koje nisu imali, pošto je to bio uslov za ulazak u kamp), on „garantovati“ živote; prestrašenom nastavniku je poverio zadatak da ih u to ubedi, i rekao mu da je „nihova sudbina u njegovim rukama“.


Apsolutna moć

Sudbina naroda Srebrenice bila je, naravno, u rukama generala Madića. Iz pozicije apsolutnog gospodara života i smrti, naveo je svoje žrtve da poveruju da on nema razloga da laže, upravo jer je njegova moć apsolutna. Očigledno je uživao nudeći lažan izbor ljudima koje će pobiti, nudeći slatkiše njihovoj deci, nudeći izlaz njihovim ženama i majkama, njegova moć je rasla iz minuta u minut: sada je bila tako ogromna da je mogao da odluči i da je ne upotrebi. Ali ceo svet zna da ju je upotrebio.

Kao oficir u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, krajem osamdesetih je komandovao zabačenim garnizonom u makedonskom gradu Štipu. Nakon što je Milošević zapazio njegov sociopatski talenat, Mladić je 1991. unapređen i prebačen u kninski garnizon u Hrvatskoj, gde je ubrzo osvojio veliki deo teritorije, koju su Srbi izgubili tek 1995. U Bosnu je poslat 1992, da nastavi sa uspostavljanjem Velike Srbije. Kada je Radovan Karadžić, civilni vođa bosanskih Srba, 1995. pokušao da ga ukloni sa vrhovnog položaja u vojsci, general Mladić ga je jednostavno ignorisao, kao i njemu odana vojska bosanskih Srba. U svim srpskim krajevima, pevane su pesme o njemu i njegovim junačkim podvizima.


Kućni snimci

Međutim, ništa od njegove junačke okrutnosti nije se videlo u kadrovima emitovanim na bosanskoj televiziji 2009, gde je Mladić prikazan u nizu kućnih video snimaka. Osim ponekog telohranitelja debelog vrata, koji bi s vremena na vreme zalutao u kadar, ništa ne sugeriše ratnu, a kamoli genocidnu vlast u Srebrenici. Umesto toga, gledamo Mladića na veseljima i svadbama, kako na sav glas falšira; posećuju ga drugi osumnjičeni za ratne zločine, u civilnim odelima, noseći cveće za gospođu; uživa u razonodi u idiličnim kasarnama negde u Srbiji – pod pratnjom raspevane ptičice, zamišljeno izgovara: „Mir. Tišina.“ Da nije prizora sahrane njegove ćerke, gde morbidno ljubi prozorčić na njenom sanduku, pa ga onda pedantno vojnički briše maramicom, ovi snimci bi mogli da posluže kao reklama za ugodnu penziju.

Godinama nakon završetka rata 1995, slobodno se kretao između teritorije bosanskih Srba i same Srbije. Tek je nakon pada Miloševića 2000. godine otišao u navodnu ilegalu, mada se čini da su srpske bezbednosne službe u svakom trenutku znale gde se nalazi. Nastavio je da prima srpsku vojnu penziju do 2005.


Izgaranje za osvetom

Šezdesetdevetogodišnjak koji je izašao iz kuće u Lazarevu, na severoistoku Srbije, nije ličio na Mladića iz Srebrenice, koji je, zasukanih rukava, izgarao od želje da se baci na osvetu. Kao sasvim istrošen čovek, Mladić je nadživeo Miloševića, njegov projekat Velike Srbije i fanatičnu odanost mnogih Srba, utemeljenu na plodnom tlu masovnog ubistva. Sada smo dobili radosni konsenzus u Srbiji i Evropi, da je vreme da se zbaci smrdljivi teret jugoslovenskih ratova i kroči u Veliku Evropu, gde će uskoro uslediti tržišni zaborav.

Ali današnja Bosna i Hercegovina morala bi da bude deo Mladićeve optužnice: Srebrenica je još uvek pod srpskom kontrolom; porodice ubijenih ljudi ne usuđuju se na povratak. Političari „Republike Srpske“, srpske državice koju su podigli Mladić i njegove ubice, ali koja je formalno deo Bosne, učestvuju u bosanskim političkim institucijama samo utoliko što blokiraju njihovo funkcionisanje. Evropa, za koju je Mladić srpska ulaznica, zatvorena je za Bosnu, delimično zato što nema bosanskih ratnih zločinaca koji bi se mogli trampiti za prosperitet. Mladićev velikosrpski projekat je propao, ali njegov projekat uništenja Bosne još uvek ima šansu da uspe.

 
Aleksandar Hemon, Bloomberg, 30.05.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 01.06.2011.