Fotografije čitalaca, Brani Radel

Fotografije čitalaca, Brani Radel

Osuđujem zločin. Tačka. Nema „ali“ – koje Stevan Filipović učitava u moj tekst. U stavu „osuđujem zločin protiv slobode govora“, za mene je deo „protiv slobode govora“ jedno veliko „ali“ ili – čist višak. Napisao sam tekst protiv tog viška. Filipović je, naprotiv, razumeo da sam u stvari samo dodao još jedno „ali“. Ovde ću objasniti da nije u pravu kada to tvrdi. On, međutim, jeste u pravu kada kaže da je zločin od 7. januara 2015. pored ostalog i politički. Ta dimenzija zločina u mom tekstu je izostavljena, namerno. I on me s pravom zbog toga opominje.

Filipović se u svom tekstu kreće u dve ravni. U jednoj ravni kritikuje moj tekst. U drugoj zaključke koje izvodi iz svoje kritike uopštava i povezuje ih s problemima evropske levice. O problemima evropske levice Peščanik je tokom 2014. objavio više tekstova. Kriza evropske levice i njeno povlačenje pred desničarskim populizmom je velika i ozbiljna tema. Njom su se poslednjih godina bavili politkolozi, stranački aktivisti, javni intelektualci. Delovi te debate, kako i priliči, mogli su se dakle pratiti i na Peščaniku. Moji stavovi s tom debatom, pak, nemaju nikakve ni posredne ni neposredne veze.

Ali, sam Filipović u svom osvrtu na moj tekst preuzima stavove evropske levice. On staje na pozicije te levice i onda mene kritikuje kao oličenje njenih neuspeha. Upravo je evropska levica, a pod tim pre svega mislim na tekuću francusku vlast, na predsednika i premijera te države, zločin od 7. januara predstavila u terminima sukoba civilizacija, napada na evropske vrednosti, pre svega na evropsku tekovinu slobode govora. Tako evropska levica i ovaj put preuzima desničarsku logiku identitetskih matrica i utire put kojim nadire desničarski populizam.

Iako to nisam jasno rekao – nevešto sam to ostavio da lebdi u (filmskoj) fusnoti – mislim da se u mom tekstu vidi da je guranjem slobode govora u prvi plan povodom masakra u redakciji nedeljnika „Charlie“ u drugi plan potisnuto sve ono na čemu insistira i sam Filipović – ponajpre socijalna pitanja koja tako očito nameću biografije braće Kouachi. Da li skretanje pažnje na taj aspekt zločina može da se shvati kao dodavanje tog notornog „ali“, kako Filipović to predstavlja? Meni se čini da to nije moguće. Traganje za uzrocima zločina ne može biti ravno njegovoj relativizaciji ili opravdavanju.

Filipović kaže da relativizujem zločin kada kažem da su braća Kouachi samo ubice i da su počinili obično ubistvo. Ako za nekog kažete da je zločinac i ubica jer je počinio ubistvo – kako ste time bilo šta relativizovali? Zar ne relativizuje upravo Filipović za koga ubistvo nije ubistvo vredno pažnje ako nije politički ili ideološki motivisano? Sa stanovišta oduzetih života, kakva je razlika između ubijenih karikaturista i četiri osobe ubijene u prodavnici košer hrane u predgrađu Pariza? Ako su novinari ubijeni zbog slobode govora, zbog čega su ubijeni kupci u radnji? I da li je onda smrt članova redakcije „Charlie Hebdoa“ tragičnija od smrti običnih kupaca? Za mene su ti životi podjednako vredni.

Naravno, sad bi se moglo reći da su i jedni i drugi žrtve iste ideologije, što povezuje ta dva zločina. Pitanje onda glasi – da je kupce u prodavnici košer hrane ubio lopov, da li bi te smrti bile manje tragične? Naravno, sve te smrti bile bi podjednako tragične, jer svaki ljudski život ima univerzalnu i apsolutnu vrednost. U tom smislu, kada s jedne strane imamo ubicu, a s druge nevine žrtve, svaki ubica je samo ubica, a svako ubistvo obično ubistvo. Kako je to relativizacija, ja ne mogu da dokučim. Za mene je relativizacija ljudskog života upravo ono što radi Filipović zajedno sa zvaničnicima evropske levice: plakaćemo za redakcijom satiričnog magazina jer za nas ona (tek) sad otelovljuje evropsku vrednost slobode govora.

Koliko je ta vrednost zaista bila na srcu svima onima koji ovih dana rone suze nad mrtvim telima karikaturista govori i činjenica da je magazin bio pred gašenjem zbog finansijskih problema, te izuzetno malog prihoda od prodaje. Da je ugašen, to bi bilo drugi put u istoriji magazina da se gasi zbog nedostatka novca. Pošto je redakcija pobijena, magazinu je tiraž porastao preko trideset puta, odmah su se pojavili i darodavci, a raste i broj pretplatnika. Meni se čini da je takav (tržišni) odnos prema evropskim vrednostima, a napose prema slobodi govora krajnje licemeran. Kada tržište guši slobodu govora, evropska levica ćuti, kada to u krvi radi islamizam evropsko tržište zajedno sa levicom diže se na zadnje noge i reaguje kao da mu je ubrizgana injekcija steroida.

Zato sam rekao da islamisti i evropski političari (i levi i desni) deluju usaglašeno kao da su u dosluhu. Sve i ako je islamiste vređao sadržaj magazina (u šta sumnjam), bilo je dovoljno da sačekaju da se magazin ugasi. To bi čak poslalo i pomirljivu poruku kako francuska publika ne želi da kupuje i čita magazin čiji sadržaj povređuje osećanja muslimanskih vernika. Nije postojao nijedan razlog da se ti ljudi pobiju, jer je magazin finansijski praktično već bio mrtav. Ti ljudi ubijeni su naprosto zato što ih je bilo lako ubiti. Bio je to način da se pošalje poruka koja, kako se pokazuje, ide naruku i jednoj i drugoj strani u ovom tobožnjem sukobu civilizacija. Zato ne stoji analogija sa ubistvom Zorana Đinđića. Novinari „Charlie Hebdoa“ nisu bili nikakvi zvanični predstavnici bilo koje politike (naprotiv, bili su oštri kritičari svih loših politika). Iz ugla žrtava njihovo je ubistvo teško predstaviti kao političko. Mete političkih ubistava moraju nositi jasne političke oznake, što ne važi za ubijene francuske karikaturiste. Analogija sa ubistvom predsednika vlade Srbije ne stoji ni zato što njega nisu ubili nikakvi u odnosu na državu samostalni akteri – ubili su ga odmetnuti i kriminalizovani delovi državnog aparata. Ideologija tu postaje važna tek u drugom koraku, kao pokušaj naknadnog opravdanja u suštini kriminalnog akta.

Tek u tom drugom koraku može se uspostaviti slaba analogija između ta dva tragična događaja. Iz ugla ubica francuskih karikaturista, to ubistvo se hoće predstaviti kao političko, iako ne ispunjava osnovne uslove za to. Kakva je to politička poruka: ne smete da vređate proroka Muhameda. To sa politikom nema nikakve veze. To je tek pokušaj naknadnog opravdanja za jedan kriminalni čin. Braću Kouachi bi pre trebalo uporediti sa norveškim ubicom Andersom Bheringom Breivikom. Breivik je takođe svoj zločin hteo da predstavi kao politički. Ideologija u čije je ime 2011. on pucao i ubio šezdeset devet mladih osoba kao glavne neprijatelje označava islam i evropski multikulturalizam. On je, kao i braća Kouachi, eksplicitno naveo ideje u koje veruje i uzore koje sledi. Niko, međutim, nije povodom njegovog zločina pozvao na rat protiv Zapada ili bar protiv krajnje evropske desnice i označio Srbiju kao državu-neprijatelja zato što se Breivik bezrezervno divio njenim političarima i vojskovođama iz devedesetih. Breiviku je suđeno kao masovnom ubici i tako je i osuđen. Politička motivacija koju je on uporno isticao u prvi plan bila je u sudskom procesu potisnuta kao nebitna. Rekao bih, s pravom.

Politička dimenzija zločina u Parizu tek jednim, i to manjim delom, tiče se proklamovanih stavova koji se sada pripisuju braći Kouachi. Međutim, zaista političko pitanje u vezi sa tim zločinom leži negde drugde: zašto su svoje političko nezadovoljstvo braća odlučila da artikulišu na jedan banalno zločinački način? Šta nam to govori o francuskoj i evropskoj političkoj areni, ako je jednom broju tamošnjih građana, mahom mladih, sve prihvatljivije da svoj politički stav iskazuju kroz privrženost radikalnom islamu, to jest islamizmu? Drugim rečima, zašto im je ta nasilna opcija privlačnija od legitimnih opcija koje su im na raspolaganju, ako uopšte jesu? Sklonost ka radikalnim opcijama i nasilju u politici obično je znak da su drugi putevi za iskazivanje nezadovoljstva i pregovaranje zatvoreni. Zato je važno imati u vidu da su evropski muslimani u najvećem mogućem broju lojalni građani svojih država. Ako se sad pokazuje da se taj odnos menja, moramo se zapitati zašto se to događa. To je politička poruka koju su poslali braća Kouachi. To je u korenu političke motivacije njihovog zločina.

Ali, taj smisleni politički razgovor osujećen je upravo pričom o slobodi govora, o sukobu civilizacija i pozivima na rat protiv islamista. Filipović kaže da neprijatelji mogu biti razni i da se protiv svakog od njih može povesti rat – može se, smatra on, rat voditi i protiv države, ali i protiv ideologije. To je tačno ako reč „rat“ upotrebimo u njenom najširem mogućem figurativnom značenju bespoštedne borbe između zavađenih strana. Kada sam napisao da se rat može voditi samo između država koje se međusobno smatraju za neprijatelje, imao sam na umu uže određenje rata – oružanog sukoba između jasno definisanih političkih zajednica. Pod političkom zajednicom razume se organizacija na određenoj teritoriji na kojoj postoji jasno uređen monopol nad upotrebom sile. Odatle sledi da je napad na redakciju satiričnog magazina isključivo unutrašne pitanje Francuske. Tu ne može biti reč ni o kakvom ratu. Ubistvom sedamnaest osoba (među kojima je troje policajaca) 7, 8. i 9. januara 2015. prekršen je zakon i osporen monopol nad silom francuske države. Ona na to treba da reaguje u skladu sa zakonima na kojima počiva, kao što je to uradila Norveška u slučaju Breivik.

Međutim, jedan (unutrašnji) zločin je bez oklevanja projektovan prema spolja i za vinovnicima (državama-neprijateljima) krenulo se u potragu izvan granica zemlje. Braća Kouachi su postali manje bitni od raznih terorističkih, a zapravo zločinačkih organizacija koje se zaklanjaju ispod krinke verskog fundamentalizma. Pri tom se previđa čitav niz elementarnih činjenica. Sve i ako postoji povezanost, a postoji, između ubica i ovih organizacija, to i dalje nema nikakve veze ni sa sukobom civilizacija ni sa identifikovanjem neprijatelja protiv koga se može povesti rat (u užem smislu te reči). Jer, tu je naprosto reč o bandama razbojnika i odmetnika. Te bande, koliko god da su brojne i jake, nikoga ne predstavljaju. Njih niko nije izabrao. Niko im nije dao ovlašćenja da se tako ponašaju. Čelnici tih bandi nisu predstavnici političkih zajednica u čije ime nastupaju (jer te političke zajednice ne postoje). Reč je o pukim nasilnicima i ubicama koji kinje mahom slabije od sebe – civile, naravno, a posebno ženu i decu. Kada ih povezujemo sa nekim verskim, moralnim ili političkim uverenjima, činimo im uslugu.

Oni ne mogu biti ni lice bilo kakve „druge“ civilizacije. Termin civilizacija se ne može odnositi na neku izopačenu ideologiju; pojam civilizacije je mnogo zahtevniji od toga. Civilizacija podrazumeva razgranate sisteme pravnih institucija, političkih poredaka, načina života, privrede, nauke, kulture, umetnosti – ništa od toga ne može se pripisati islamistima. Naprotiv, oni su daleko destruktivniji po „islamsku“ civilizaciju nego što nanose štetu „zapadnom“ svetu. Odnositi se prema njima kao prema reprezentantima te „druge“ civilizacije i proglašavati da smo „mi“ zbog njih u sukobu sa tom civilizacijom neshvatljiva je uvreda za taj „drugi“ svet. Pa ipak, to se radi i u tome se masovno učestvuje.

Potpuno je nejasno zašto su 11. januara predstavnici više destina država pešačili sa francuskim predsednikom po centralnim pariskim ulicama. Kome su oni slali poruku? Protiv koga je to ustala „evropska“ civilizacija? O kakvoj je tu mobilizaciji reč? Protiv grupa razbojnika koji ucenjuju ceo svet? Zar je potrebno razbojnicima ukazivati tu vrstu počasti i naopakog priznanja? Zar se tako pokazuje da ih se ne plašimo? Ili je cilj bio da se prikriju elementarni nedostaci „civilizacije“ na čiji su branik navodno stali svi ovi političari zajedno sa okupljenim građanima Francuske? Nije li apsurdno da u povorci za slobodu govora rame uz rame marširaju predstavnici država koje hapse novinare u velikom broju (Turska) ili ih ubijaju ispred njihovih kuća (Rusija) ili zlostavljaju svoje susede u pokušaju da ih istrebe (Izrael) ili se javno odriču od vrednosti liberalne demokratije (Mađarska) ili u ime većine krše elementarna pravila demokratije i guše pravo na izražavanje stava opozicionih političara usred parlamenta (Srbija).

Tu je reč o klasičnoj političkoj manipulaciji kojom se „naši“ nedostaci projektuju na arbitrarno izabranog, a zapravo izmišljenog „drugog“. Zato je (barem u prvom koraku) važno držati političke motive po strani, a posebno „slobodu govora“ ili tobožnje „evropske vrednosti“, kada je reč o pariskom masakru. Treba insistirati na tome da je to nedopustiv zločin, obično ubistvo koje su počinili obični kriminalci. Kada Filipović govori o ideološkom ratu, on zapravo ide naruku upravo Augsteinu, koga kritikuje kao i mene. U ideološkom ratu jedino dozvoljeno oružje su – kako kaže Augstein – reči, dok god se taj „rat“ vodi unutar granica zakona. Kad ih jedna od strana prekorači, to postaje stvar tužilaštva, policije i suda. Baš kao i svaki drugi zločin, pa dakle i ubistvo.

Peščanik.net, 13.01.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).