Ovako dalje ne ide

 
Državi je potrebno i, ako pravilno tumačim njeno raspoloženje, ona zahteva hrabro, uporno eksperimentisanje. Zdrav razum nalaže da izaberemo jedan metod i da ga isprobamo; ako ne uspe, da to pošteno priznamo i probamo drugi. Ali pre svega, da nešto probamo.
Frenklin Ruzvelt, 22. maj 1932.

 
Pet godina je prošlo od kolapsa banke Lehman Brothers, 15. septembra 2008. Od tada je doveden u pitanje legitimitet kapitalizma kao načina društvenog organizovanja; obećanja kapitalizma o prosperitetu, društvenoj pokretljivosti i demokratiji izgubila su kredibilitet. Ali nije nastupila radikalna promena. Sistem je redovno primao udarce, ali je preživeo. Deo cene za nedostatke kapitalizma plaćen je ukidanjem nekih socijalnih prednosti koje su od njega ranije izvojevane. „Tržišni fundamentalisti su promašili u svakom pogledu – pa ipak potpuno dominiraju političkom scenom, više nego ikad ranije“, piše američki ekonomista Pol Krugman.^[1] Sistem se još uvek drži, iako je na režimu automatskog upravljanja, a to nije zasluga njegovih protivnika. Šta se dogodilo? Šta može da se učini?

Antikapitalistička levica odbacuje ideju ekonomske neizbežnosti jer razume da ekonomiju oblikuju političke sile. Trebalo je da shvati da finansijska katastrofa 2007-08. neće prokrčiti put ka njenim ciljevima. Presedan iz tridesetih godina prošlog veka ukazao je na sledeće: u zavisnosti od nacionalnih okolnosti, društvenih saveza i političkih strategija, ista ekonomska kriza proizvela je takve različite ishode kao što su dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj, američki Nju dil, Front populaire u Francuskoj i praktično ništa u Britaniji. Osamdesetih godina, sa samo nekliko meseci razlike, Ronald Regan je ušao u Belu kuću, a Fransoa Miteran u Jelisejsku palatu; dve hiljade desetih Barak Obama je uspeo da osvoji drugi mandat, dok Nikola Sarkozi nije. Ovo nam govori da sreća, talenat i politička strategija nisu dodatne varijable koje mogu biti potisnute društvenom strukturom određene države ili stanjem njene privrede.

Pomeranje svetske osovine nakon finansijske krize obeležilo je i ulazak proizvođača i potrošača iz Kine, Indije i Brazila u kapitalističku igru. Oni su poslužili kao rezervisti upravo u trenutku kada se činilo da sistem umire. U proteklih 10 godina, udeo glavnih zemalja u razvoju u globalnoj proizvodnji porastao je sa 38% na 50%. Nove svetske radionice postale su ujedno i neka od najvažnijih svetskih tržišta: od 2009, Nemačka izvozi više robe u Kinu nego u SAD.

Postojanje nacionalnih srednjih klasa i implementacija nacionalnih rešenja sada nailazi na prepreku u vidu svetskih vladajućih klasa koje nastupaju u sprezi. Osim u slučaju da još uvek verujete u antiimperijalizam šezdesetih, teško je računati na političke elite Kine, Rusije i Indije za progresivna rešenja današnjih problema, jer su one jednako grabljive i pokvarene poput svojih zapadnih kolega.

Međutim, obnova kapitalizma nije bila univerzalna. Sociolog Imanuel Volerstin piše: „Latinska Amerika je bila šampion svetske levice u prvoj deceniji 21. veka… stranke levice ili levog centra dobile su neverovatan niz izbora u ovoj deceniji. I kolektivno, latinoameričke vlade su prvi put napravile značajnu distancu prema SAD. Latinska Amerika je postala relativno samostalna geopolitička sila.“^[2]

Krčenje puta za tržišta

U svakom slučaju, regionalnu integraciju, koju smeliji mislioci smatraju uvertirom za „socijalizam 21. veka“, drugi vide kao još samo jedan korak ka stvaranju jednog od najvećih svetskih tržišta.^[3] Ova igra je još uvek otvorenija u bivšem američkom dvorištu nego unutar dezorijentisane Evropske unije. Latinska Amerika je preživela šest pokušaja puča za manje od 10 godina, u Venecueli, Haitiju, Boliviji, Hondurasu, Ekvadoru i Paragvaju, možda zato što su političke promene koje donosi levica zaista poljuljale društveni poredak i transformisale svakodnevni život.

Ove promene su pri tom pokazale da alternativa stvarno postoji, da nije sve izgubljeno, ali da su za stvaranje uslova za uspeh neophodne strukturne, političke i ekonomske reforme. Takve reforme bi probudile radničku klasu, koja je usled nedostatka mogućnosti svedena na apatiju, misticizam ili puko preživljavanje, i takođe bi mogle da ponude način za borbu protiv ekstremne desnice.

Koje strukturne transformacije bi bile prave? Neoliberali su toliko uspešno usadili ideju da alternativa ne postoji da su u nekim slučajevima ubedili protivnike da izgube iz vida sopstvene predloge. Hajde da pretresemo neke od njih, imajući na umu činjenicu da što su ambicioznije utoliko je važnije privići se na njih što pre, kao i činjenicu da njihovu moguću oštrinu treba uporediti sa brutalnošću društvenog poretka koji bi trebalo da zamene.

Kako se postojeći poredak može obuzdati, pa zatim preokrenuti? Proširenje neprofitnih i no-cost sektora moglo bi brzo da odgovori na ovaj izazov. Ekonomista Andre Orlean ističe da u 16. veku „zemljište nije bilo trgovinska roba, nego zajedničko dobro o kome se nije pregovaralo, što objašnjava silinu otpora zakonima o ograđivanju pomoću kojih je izvršena aproprijacija zajedničkih pašnjaka… Ista stvar se danas događa sa komercijalizacijom ljudskih bića. Ljudski organ ili krv nisu roba, ali da li će postati?“^[4]

Da bismo proverili ovu tendenciju, trebalo bi da definišemo osnovne potrebe – smeštaj, hranu, kulturu, komunikaciju, prevoz – demokratski, da ih finansiramo kolektivno i obezbedimo svima. Sociolog Alen Akordo preporučuje „proširivanje javnih usluga brzo i kontinuirano, do one tačke kada one obuhvataju sve osnovne potrebe ‘besplatno’, u skladu sa njihovom istorijskom evolucijom, što je ekonomski zamislivo samo ukoliko se svi resursi i bogatstvo korišćeni i proizvedeni kolektivnim trudom vrate u zajedničko vlasništvo“.^[5] Umesto da pretvaramo zahteve u gotovinu značajnim podizanjem nadnica, ponuda bi bila socijalizovana i nove pogodnosti garantovane svima.

Kako da izbegnemo zamenu tržišne tiranije državnim apsolutizmom? Sociolog Bernar Frijo predlaže izbor iz modela narodnih dostignuća za koja znamo da funkcionišu: socijalno osiguranje, na primer, na koje se vlade svih boja sada obrušavaju. Ovaj „već postojeći oslobodilac“, zahvaljujući principu doprinosa, redistribuira značajan deo bogatstva, finansira penzije i lečenje i nadoknadu za nezaposlene. Doprinosi za socijalno osiguranje razlikuju se od poreza koje prikuplja i troši država, i ne dovode do akumulacije kapitala; u početku su ga organizovali sami poslodavci. Zašto ne otići dalje?^[6]

Tri prednosti

Takav svesno agresivni program doneo bi neke prednosti: politički, ne bi ga mogli kooptirati neoliberali ili ekstremna desnica, iako bi ujedinio veoma široku društvenu koaliciju; ekološki, izbeglo bi se kejnzijansko resetovanje, koje bi produžilo postojeći model i dovelo do „ubrizgavanja novca u bankovne račune, samo da bi ga reklamna policija preusmerila u tržišnu potrošnju“.^[7] Takođe bi za prioritete postavilo potrebe koje nisu zadovoljene proizvodnjom robe u zemljama sa niskim nadnicama. Donelo bi i jednu demokratsku prednost: odbrana kolektivnih prioriteta (šta je besplatno a šta nije) više neće biti isključivo pravo političara, deoničara i intelektualaca iz istog društvenog staleža.

Pristup ove vrste urgentno je potreban. U današnjem uređenju globalnih političkih odnosa, ubrzavanje automatizacije industrijskog rada i usluga stvara rizik nastanka novog oblika profita od kapitala (kroz snižavanje troškova rada) i masovne nezaposlenosti sa smanjenim beneficijama za nezaposlene. Amazon i veliki pretraživači svakodnevno pokazuju kako stotine miliona potrošača spremno prepuštaju robotima da im izaberu slobodne aktivnosti, odmore, lektiru i muziku. Knjižari, novine i turističke agencije plaćaju cenu. Dominik Barton, generalni direktor firme McKinsey, ističe da su „10 najvećih kompanija na internetu, uključujući Google, Facebook i Amazon otvorile jedva 200.000 radnih mesta“, ali su zaradile „stotine milijardi dolara u tržišnoj kapitalizaciji“.^[8]

Da bi rešila nezaposlenost, vladajuće klasa povećava rizik scenarija na koji je upozoravao filozof Andre Gorc – uporna uzurpacija područja u kojima još ne vlada profitni motiv: „Gde će transformacija svih aktivnosti u profitno orijentisane aktivnosti – koje postoje zbog njihovog profita, sa ciljem maksimalnog prihoda – prestati? Koliko još krhke barijere mogu da izdrže protiv profesionalizacije roditeljstva, komercijalne oplodnje, prodaje dece i trgovine organima?“^[9]

Pitanje duga zahteva razotkrivanje njegove političke i socijalne pozadine. U istoriji je česta pojava država koju poverioci drže u ropstvu, a ona se oslobađa da bi izbegla nametanje beskonačne štednje svom narodu. Sovjetska republika je odbila da prizna dugove svojih carskih prethodnika. Remon Poenkare je spasao franak devalvacijom od 80%, krešući dužničko opterećenje Francuske, koje je zatim moglo da se isplati u pojeftinjenoj valuti. Posle rata, SAD i Britanija nisu uvele štednju; pustile su inflaciju da skoči i skoro prepolovile svoje javne dugove.^[10]

Od tada, kroz dominaciju monetarizma, bankrot je postao anatema, inflacija (čak i kad se približi nuli) zlo protiv kojeg se treba boriti, a devalvacija ne dolazi u obzir. Zajmodavci su oslobođeni rizika neplaćanja, pa ipak i dalje naplaćuju svoje „kreditne premije“. „U istorijskim situacijama prezaduženosti“, pisao je ekonomista Frederik Lordon, „izbor se svodi na strukturno prilagođavanje u korist poverilaca ili njihovu propast“.^[11] Delimično ili potpuno otpisivanje duga lišilo bi imovine rentijere i finansijere, bez obzira na njihovu nacionalnost, nakon što im je sve bilo predato.

Omča oko vrata društva brže bi se olabavila kada bi se mogli povratiti porezi koje je razorila 30-godišnja vladavina neoliberalizma – ne samo podrivanjem progresivnog oporezivanja i povećanjem utaja, nego i kroz stvaranje strukture gde se polovina međunarodne trgovine dobara i usluga odvija preko poreskih utočišta. U korisnike ovog uređenja ne ubrajaju se samo ruski oligarsi i bivši francuski ministar ekonomije, nego i firme sa državnom zaštitom (i uticajem u medijima) kao što su Total, Apple, Google, Citigroup i BNP Paribas.

Izgubljeni prihod

U Evropskoj uniji, gubitak koji pogađa društvo u celini – kao rezultat pravnih aktivnosti poput poreske optimizacije, „transfernih cena“ (koje omogućavaju lokalizaciju profita filijala u niskoporeznim oblastima), i iseljenja sedišta kompanija – dostiže možda i 1.000 milijardi evra. U nekim zemljama, izgubljeni prihod je veći od nacionalnog duga. U Francuskoj, kako mnogi ekonomisti tvrde, „čak i kad bi se povratila samo polovina te sume, budžet bi bio uravnotežen bez žrtvovanja penzija, radnih mesta u javnom sektoru, ili budućih ekoloških investicija“.^[12] Povraćaj ovog novca, redovno najavljivan i odlagan (a vredi mnogo više od „prevare socijalnog“), bio bi popularan i egalitaran, jer obični poreski obveznici ne mogu da smanje svoj oporezivi prihod plaćanjem fiktivnih naknada filijalama na Kajmanskim ostrvima.

Mnoge opcije predložene u listu Le Monde diplomatique mogle bi da se dodaju na spisak prioriteta: zamrzavanje visokih plata, zatvaranje berze, nacionalizacija banaka, problematizovanje slobodne trgovine, napuštanje evra, kontrola kapitala. Zašto se onda fokusirati na no-cost sektor, preuređenje javnog duga i obnovu poreza? Zato što je, da bi se razradila strategija, utvrdila njena društvena baza kao i uslovi u kojoj se može politički realizovati, bolje izabrati mali broj prioriteta nego sastaviti spisak zahteva za izvođenje gnevne mase na ulicu, koja bi se razbežala posle prve oluje.

Napuštanje evra sigurno zaslužuje da se nađe na spisku (Vidi Frédéric Lordon, No currency without democracy). Svi su svesni činjenice da zajednička valuta i institucionalna i pravna rešenja koja je podržavaju (nezavisna centralna banka, pakt za stabilnost) isključuju svaku meru borbe protiv rastućih nejednakosti i podrivanja suverenosti od strane vladajuće klase podređene zahtevima finansijskih krugova. Problematizovanje zajedničke valute, koliko god neophodno, ne garantuje uspeh u tim oblastima, što pokazuju ekonomske i socijalne mere u Velikoj Britaniji i Švajcarskoj. Napuštanje evra, poput protekcionizma, zavisilo bi od političke koalicije u kojoj bi se našli i najbolji i najgori, a trenutno najgori preovlađuju. Univerzalna naknada, veliko rezanje javnog duga i obnova poreza omogućili bi postizanje velikih ili većih rezultata, dok bi se izbeglo stvaranje nepoželjnih saveza.

Bilo bi besmisleno tvrditi da bi takav „program“ osvojio većinsku podršku u bilo kom parlamentu na svetu. Njegova radikalna odstupanja od statusa kvo krše mnoge propise koji se smatraju nepovredivim. Međutim, neoliberalima nije manjkalo hrabrosti kada je trebalo da se spasava njihov sistem. Nisu ustuknuli pred mogućnošću značajnog porasta duga, za koji su ranije upozoravali da će podići kamatne stope; niti pred snažnim fiskalnim stimulansom, za koji su tvrdili da će raspiriti inflaciju; niti pred podizanjem poreza, nacionalizacijom propalih banaka, obaveznim podizanjem rezervi na štednju ili ponovnim uvođenjem kontrole kapitala na Kipru. Ono što važi za njih trebalo bi da važi i za nas, ali mi patimo od prevelike skromnosti… Ni fantazije o povratku u prošlost kao ni nade u ublažavanje katastrofa neće obnoviti samouverenost niti se izboriti sa rezignacijom nad nedostatkom drugog izbora osim smenjivanja desnice i levice koje jednako sprovode praktično isti program.

Hrabrost je neophodna

Dakle, jeste – hrabrost je neophodna. Pišući o životnoj sredini 1974, Andre Gorc je pozvao na „politički napad na raznim nivoima za preotimanje kontrole (od kapitalizma) i suprotstavljanje potpuno drugačijim planiranjem društva i civilizacije“. Objasnio je da je važno izbeći ekološku reformu na račun socijalnih uslova: „Ekološka borba će možda kapitalizmu stvoriti probleme i primorati ga na promenu; ali kada, posle dugog opiranja silom i lukavstvom, konačno popusti jer je ekološka tačka bez povratka neizbežna, on će inkorporirati ova ograničenja kao što je inkorporirao nekadašnja ograničenja… kupovna moć ljudi će se smanjivati i sve će se odigrati tako da se račun za borbu protiv zagađenja podenese ljudima koji su morali da kupuju proizvode“.^[13] Od tada, sistem je pokazao otpornost u stvaranju tržišta za borbu protiv zagađenja. U Šendženu, mali zagađivači prodaju drugim firmama pravo na prekoračenje propisane kvote. Za to vreme, zagađeni vazduh ubija preko milion Kineza godišnje.

Ideja za preusmerenje sveta na dobar kolosek ima na pretek, ali kako izbeći da se one ne pretvore u još neke neostvarene mogućnosti? U skorije vreme, društveni poredak je pretrpeo mnoge izazove, od arapskih ustanaka do pokreta „indignadosa“. Počev od velikih demonstracija protiv rata u Iraku 2003, desetine miliona demonstranata izašlo je na ulice, od Španije do Izraela i od SAD, do Turske i Brazila. Oni su privukli pažnju, ali nisu mnogo postigli. Njihov strateški neuspeh može nam pomoći u budućim planovima.

Velike protestne koalicije moraju da učvrste brojnost i da izbegnu razdiruća pitanja. Svi znaju koje će teme verovatno pocepati saveze, koji često nemaju čvršću osnovu od dobronamernih ali maglovitih ciljeva, kao što je bolja raspodela bogatstva, manje štetni oblik demokratije i ukidanje diskriminacije i autoritarizma. Kako se društvena baza pristalica neoliberalne politike smanjuje, a srednja klasa sada plaća cenu kroz nesigurnost, slobodnu trgovinu i skupo visoko obrazovanje, sastavljanje velike koalicije postaje lakše.

Ali kada se ona jednom sastavi, šta može da uradi? Zahteve koji su previše uopšteni ili previše brojni teško je pretočiti u politiku i uklopiti u bilo kakav dugoročan plan. „Na sastanku svih vođa socijalnih pokreta“, rekao nam je Artur Enrike, bivši predsednik Ujedinjene radničke centrale, najvećeg brazilskog sindikata, „sakupio sam od svih papire. Plan sindikalnih organizacija imao je 230 tačaka, seljačkih 77… Kad sam ih sve sabrao, imali smo preko 900 stavki. I postavio sam pitanje: šta zapravo možemo da uradimo sa svim ovim?“ U Egiptu, vojska je dala odgovor. Većina Egipćana bila je protiv predsednika Morsija iz dobrih razloga, ali kako nisu imali zajednički cilj osim njegovog obaranja, prepustili su vlast vojsci, uz rizik da će sada postati njeni taoci, a kasnije možda i njene žrtve. Kad nemate mapu, to često znači da se oslanjate na one koji je imaju.

Spontanost i improvizacija mogu da proizvedu revolucionarni trenutak, ali ne garantuju revoluciju. Društvene mreže su podstakle horizontalnu organizaciju demonstracija, a odsustvo formalne organizacije im je omogućilo da izbegnu policijski nadzor, bar privremeno. Ali vlast se još uvek osvaja kroz piramidalne strukture, novac, aktiviste, izbornu mašineriju i strategiju: koji društveni blok i koji savez za koji projekat? Akardova metafora je relevanta: „Svi delovi časovnika poređani na stolu neće omogućiti nekom ko nema uputstvo da napravi sat. Uputstvo za sklapanje je strategija. U politici možete da vičete ili možete da razmišljate kako da spojite delove“^[14]

Odnos prema vlasti

Časovničarska strategija bilo bi definisanje glavnih prioriteta, rekonstruisanje debate o njima i prestanak komplikovanja stvari da bi se dokazala nečija pamet. „Revolucija po modelu Vikipedije, gde svako dodaje sadržaj“^[15] neće popraviti sat. Poslednjih godina, lokalne, difuzne, grozničave akcije proizvele su opoziciju zaljubljenu u sebe, nestrpljiv i nemoćan spektar, i razočaranja.^[16] Budući da je srednja klasa često noseći stub ovih pokreta, takva nepouzdanost nije iznenađujuća: ona sklapa savez sa radničkom klasom samo u krajnjoj nuždi, i to pod uslovom da brzo ponovo preuzme kontrolu.^[17]

Postavlja se i pitanje odnosa prema vlasti, sve češće. Sada kad više niko ne zamišlja da će velike partije i postojeće institucije promeniti neoliberalni poredak, javlja se iskušenje da se u fokus stavi promena uma umesto promene struktura i propisa i da se napusti nacionalni teren, preusmeravanjem na lokalni nivo za stvaranje probnog područja za buduće pobede. „Jedna grupa računa na (društvene)pokrete, na raznovrsnost bez centralne organizacije“, piše Volerstin. „Druga tvrdi da bez promene političke vlasti ne možete promeniti ništa. Sve vlade u Latinskoj Americi vode ovu raspravu“.^[18]

Poteškoće u prvoj strategiji su znatne. Postoji povezana vladajuća klasa, svesna svojih interesa, koja gospodari terenom i raspolaže silom, dok su na drugoj strani mnoga udruženja, sindikati i partije, gde svako brani svoj zabran, svoju jedinstvenost i samostalnost, jer se boje da će ih progutati politička vlast. Možda i boluju od internetskih iluzija, usled kojih zamišljaju da su značajni jer imaju veb-sajt. Ono što nazivaju „mrežnom organizacijom“ postaje teoretska maska za odsustvo organizacije i strateške misli, budući da mreža nema nikakvu realnost izvan cirkulisanja elektronskih poruka koje svi prosleđuju ali ih niko ne čita.

Veza između društvenih pokreta i institucionalnih kanala, protivteža vlastima i partijama, oduvek je bila problematična. Sada kad više ne postoji glavni cilj, opšta linija – i manje nego ikad partija ili skupina koja je oličava – neophodno je da se „razmisli o tome kako stvoriti globalno počevši od partikularnog“.^[19] Definisanje prioriteta koji se direktno opiru vlasti kapitala omogućilo bi da se naoružaju osećanja, da se napadne centralni sistem i da se identifikuju političke snage koje to mogu da izvedu.

S druge strane, uvek će biti važno zahtevati od njih da birači mogu, putem referenduma, da izbace svoje predstavnike pre nego što im istekne mandat; od 1999. u ustavu Venecuele zapisana je takva odredba. Mnogi šefovi država su donosili krupne odluke (granica za penzionisanje, vojna obaveza, ustavni ugovori) bez narodnog mandata. Tako bi ljudi stekli pravo da kazne vlastodršce, a da to ne bude samo vraćanje na vlast klonova onih koji su već izigrali poverenje naroda.

Da li je dovoljno čekati pravi trenutak? „Početkom 2011, bilo je samo šestoro ljudi koji su još uvek bili u CPR [Kongres za republiku]“, priseća se predsednik Tunisa Monsef Marzuki. „Ali to nije sprečilo ovu partiju da osvoji drugo mesto na demokratskim izborima u Tunisu nekoliko meseci kasnije.“^[20] U današnjem kontekstu, rizik od pasivnog idealističkog čekanja jeste da bi oni manje strpljivi, manje kolebljivi i opasniji mogli da iskoriste trenutak i zloupotrebe, za svoju korist, gnev koji traži metu, ne nužno pravu. Pošto se posao društvenog razbijanja nikad ne završava sam od sebe, čvorišta i centri otpora (neprofitne aktivnosti, javne službe, demokratska prava) koji bi mogli da budu nosioci mogućeg trijumfa, rizikuju da u međuvremenu budu uništeni, umanjujući time šanse za kasniju pobedu.

Igra nije završena. Neoliberalni san je izgubio status apsoluta i ideala, bez kojeg će njegovi društveni projekti venuti i nestati. Sada može jedino da proizvodi privilegije i hladna, mrtva tela. Promena će doći. Svako od nas može da doprinese njenom ubrzavanju.

 
Le Monde diplomatique, 01.09.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 05.09.2013.