Miljana Radivojević, Njutnova jabuka

Miljana Radivojević, Njutnova jabuka

Isak Njutn i Milovan Šuvakov dele najmanje dve zajedničke stvari: obojicu je zanimao problem tri tela i obojica su dobili udarce po glavi. Doduše, Isak je sa jabukom prošao bolje od Milovana sa metalnom štanglom, ali to je zato što se u 18. veku u Engleskoj verovatno ne bi dešavalo ovo što se dešava u Srbiji u 21. veku – da jedan od najuspešnijih fizičara bude brutalno pretučen od strane maskiranih napadača.

O dr Milovanu Šuvakovu srpska naučna zajednica zna već dosta. On je dobitnik prestižnih priznanja za najbolji rad iz fizike iz oblasti Njutnove teorije gravitacije, od strane Instituta za Fiziku kao i Grada Beograda, i to zbog nalaženja novih rešenja Njutnovog problema. On je nekadašnji polaznik, saradnik i rukovodilac seminara u Istraživačkoj stanici Petnica, nosilac medalja sa raznih međunarodnih takmičenja i mnogih drugih priznanja. Milovan je mozak koji se, uprkos poražavajućoj statistici, nije „odlio“, kao mnogi od nas koji žive i rade van zemlje.

„Problem“ u ovoj sjajnoj naučnoj karijeri je izgleda smelost dr Šuvakova da se angažuje u politici obrazovanja u Srbiji, što je verovatno razlog zluradim komentarima po Internetu na vest o brutalnom napadu na njega, praćenim sa ‘ura’ ili ‘tako vam i treba kad ste na vlasti’, krikom mase koja u svom očaju i bespomoćnosti traži bilo kakvu odmazdu protiv politike Vlade kojom je nezadovoljna. Ali ovo je neka sasvim druga tema.

U Srbiji se ne prebijaju političari ili ljudi od vlasti i uticaja (osim ako niste niški žandarm kome se omaklo da ne prepozna premijerovog brata). Stoga, dr Milovan Šuvakov nije pretučen zato što je neka vlast, već zato što on to upravo nije. On je činovnik Vlade koji je odlično radio svoj posao i, po svemu sudeći, „talasao“ (što nije odlika tipičnih Vladinih činovnika). Njegova „greška“ je takođe to što pripada akademskoj manjini koja zastupa aktivan pristup kreiranju i vođenju politike obrazovanja u zemlji, od kojih su akreditacije, školarine, transparentno vođenje finansija fakulteta i plagijati samo neke od gorućih tema nasleđenih iz višedecenijskog urušavanja i zloupotreba obrazovnog sistema u Srbiji.

Kome nije bilo jasno koliko je urušen ovaj sistem tokom slučaja „Megatrend“ ili prošlogodišnjih plagiranih doktorata, „sačekuše“ maskiranih lica naoružanih metalnim šipkama trebalo bi da budu sasvim dovoljne. Zanimljivo je da su se prošle jeseni na sličan način odigrala dva vremenski odvojena napada na dvojicu istaknutih članova srpske akademske zajednice, profesore Iliju Vujačića i Dejana Popovića, i to baš u blizini njihovih domova. Možda nije zgoreg pomenuti da su sva trojica na posredan način bila uključena u rasvetljavanje detalja iz spomenutog slučaja „Megatrend“. Dok se imena prof. Popovića i dr Šuvakova nalaze na spisku osoba koje se u nekom tabloidu apsurdno okrivljuju za napad na „Megatrend“ univerzitet (među kojima je i ime autorke ovog teksta), prof. Vujačić se ovoj priči priključio pošto je, između ostalog, ispričao jednu paradigmatičnu anegdotu iz studentskih dana Miće Jovanovića, tadašnjeg rektora ovog univerziteta, u emisiji „Utisak nedelje“. Moguće je da se ovde radi o pukoj slučajnosti, te bih se od neke insinuacije u daljem tekstu ogradila. Profesori Vujačić i Popović, kao i dr Šuvakov, podjednako su mogli da se zamere različitim naručiocima brutalnih obračuna.

Ono što je važno je da naručioci postoje. Važno je da još ne znamo motive prethodnih nasilničkih presretanja. Važno je da su napadnuti istaknuti naučnici i aktivisti koji se bave visokim obrazovanjem u Srbiji. Važno je i da su napadi slika i prilika kriminala koji se u visoko obrazovanje ukorenio i u njemu se odomaćio. Moć ovog kriminala prevazilazi politike stranaka ili vlada, što slučaj Šuvakov jasno pokazuje. Radi se o ukorenjenim i nasleđenim strukturama bahatog ponašanja prema institucijama obrazovanja, kojima se očigledno suprotstavlja čestit i manjinski akademski svet kome dr Šuvakov pripada.

Jedna stvar je, međutim, sigurna: bahatost ovih ukorenjenih kriminalnih struktura opstaje i opstaće na krilima inertnosti akademske većine u sferi politike visokog obrazovanja. Upečatljiv primer je atmosfera oportunističkog ćutanja ove akademske većine, pre svega institucionalne, o plagiranim tezama – i Nebojša Stefanović, i Aleksandar Šapić, i Siniša Mali i dalje se kite nezasluženim doktorskim titulama, a oni su samo vrh ledenog brega. Najsvežiji primer je brutalno obračunavanje sa onima koji neće da ćute. U ovakvoj atmosferi nemoj akademskoj publici, kao i očajnim građanima koji traže pad „nekoga iz Vlade,“ ostaje samo iščekivanje nastavka priče: po čijoj će još glavi pasti upozorenje packama od metala.

Peščanik.net, 09.05.2015.

TEMA – PLAGIJATI