Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Čitalac se seća, na protestni skup opozicije od 13. aprila 2019, režim je odmah odgovorio svojim skupom od 19. aprila. Nešto kasnije, na štrajk glađu političara iz redova opozicije, odmah su štrajkom glađu odgovorili funkcioneri iz redova režima. Majmun radi što majmun vidi – kao da se držao te popularne američke krilatice (monkey see, monkey do), režim je odgovarao na protestne i buntovničke gestove opoziciono nastrojenih žitelja Srbije. Ali, ove nedelje takva reakcija – nazovimo je dakle majmunskom – izostala je: kada su televizije N1 i Nova umesto svojih programa na TV ekrane slale mrak, režimske televizije nisu uradile isto.

N1 i Nova htele su da pokažu kako bi izgledalo kada ih ne bi bilo. Iz ugla njihovih urednika, domaća (medijska) slika bila bi mrkli mrak. Da li to znači da nam s njima sija sunce? Ne verujem da su to hteli da kažu. Mislim da je implicitna poruka bila skromnija – s njima je mrak nešto manje mračan. Odmah da kažem, da ne bude nesporazuma, nedostajale su mi, obe televizije. I ne vidim šta bih gledao na TV kada ih ne bi bilo. Ali, zar su oni u to sumnjali? Ako jesu, trebalo je da pitaju, verujem da nas ima mnogo koji bismo ih preklinjali da se ne gase. Nisu nas pitali. Samo su nas ostavili same u mraku. Da se dovijamo s kakvom to porukom imamo posla i kome je ona zapravo upućena.

Jer, ako su nama hteli da kažu da bi nam (informacijski) život bez njih bio do nepodnošljivosti siromašniji, pa pobogu, to smo već znali. Dakle, poruka nije bila za nas. Da li je to bio pritisak na režim – da državne ustanove (a notorni REM pogotovo) poštuju zakone i propise (a pre svega u vezi sa regulacijom medija)? Ako jeste, onda je i to sumnjiva poruka. Ne zbog sadržaja same poruke, nema razloga da se oko toga sporimo, nego zbog njenog adresata. Znaju to, bolje nego njihovi gledaoci, urednici N1 i Nove: adresat, to jest režim, sanja da te dve televizije ne postoje. I ne samo da sanja, nego čini sve da tako i bude. Kako se vrši pritisak na nekoga tako što se tom nekom ispunjavaju snovi?

Zastanimo za tren i razložimo šta se dogodilo. Kada N1 i Nova prekinu svoje programe, to je slično štrajku glađu. Štrajk glađu je poslednja mera. Kada ste lišeni svake moći da se izborite za ono što vam s pravom pripada, onog ko vam to uskraćuje pokušavate da ucenite svojim životom, jer je to jedino čime još možete da raspolažete. Iza štrajka glađu stoji dvostruki rezon. S jedne strane, polazi se od toga da je život, svačiji život dakle, najveća vrednost. S druge strane, računa se da će se ugrožavanjem sopstvenog života probuditi ljudskost ili u zlostavljaču ili u nekom drugom akteru koji može izvršiti realan pritisak na zlostavljača.

Analogno tome, N1 i Nova polaze od toga da je u demokratskom društvu informisanje ljudi jedna od najvećih vrednosti, iz čega se onda izvlači i vrednost medija koji treba da ih informišu. N1 i Nova takođe su računale, to jest morale su računati, ili da je režimu na čelu s Vučićem stalo do demokratije, pa onda i do obaveštenosti žitelja Srbije, ili da izvan Srbije postoje akteri kojima je do toga stalo te da će oni izvršiti pritisak na Vučićev režim da poštuje slobodu medija. Samo ako su ispunjeni prvi uslov i jedan od druga dva uslova, mrak umesto programa na televizijama N1 i Nova bio bi ubedljiva poruka i dobro proračunat pritisak da se promeni režimsko ponašanje prema medijima.

Ali, sve je u toj računici pogrešno. Prvo, Srbija nije demokratska zemlja. Pitanje je da li je još makar i fasadna demokratija. Iz toga odmah sledi izvod: ovom režimu stalo je do slobode medija kao do lanjskog snega. Nažalost, i treći uslov nije ispunjen: pustimo sad to koliko je zaista demokratija na srcu, recimo, funkcionerima iz EU; ono što je očigledno, iz EU ka Srbiji još uvek ne stiže nikakav konkretni pritisak ne samo da se oslobode domaći mediji, nego čak – ono što je trenutno administraciji EU-a najvažnije – ni da Srbija uvede sankcije protiv Rusije. Naprotiv, politika EU prema Srbiji i dalje je kao da u Srbiji cvetaju demokratske ruže, a sankcije Rusiji odavno gotova stvar.

Hoću da kažem, tih 24 sata u potpunom medijskom (to jest televizijskom) mraku samo su nam pokazali (kao da je to uopšte bilo potrebno) da smo spolja ostavljeni na milost i nemilost domaćem zlostavljaču. Evo, neka čitalac sam kaže: ima li smisla ucenjivati okorelog ubicu tako što ćete mu pretiti svojim samoubistvom? Kažete mu: ubiću se ako me ubiješ. Tako je, nema smisla. I zato molba za N1 i Nova – nemojte to više da radite. Ako će već da prljaju ruke tako što hoće da vas gase, nemojte raditi prljavi posao umesto njih. Jer, njima ste, ako vas nema, nebitni, a nama ste, dok god ste tu – važni.

Peščanik.net, 09.12.2022.

SLOBODA MEDIJA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)