Od samog trenutka objavljivanja vesti da su “službe bezbednosti” (ma ko ih činio) otkrile da se iza kamufliranog boemskog nadrilekara Dragana Davida Dabića krije glavom i gradom Radovan Karadžić, već i onako dovoljno besni i frustrirani srpski radikali kao da su pomahnitali od “sreće” što im se pružila jedinstvena prilika da pokažu svoju snagu. Dan za danom njihova retorika se rapidno uvećavala, pretnje namnožavale, pljuštale su optužbe o izdaji i veleizdaji, aktivirana su i pomalo zaboravljena prokletstva do “sedmog” ili “jedanaestog” (Tadićevog) kolena, mobilisane najekstremnije klerofašističke i nacionalističke “navijačke” horde. Atmosfera linča prenela se na ulice, čekao se samo “utorak” kada će “milion patriotskih Srba” presuditi isporučiocima “nacionalnih heroja”.

Što su posejali, na kraju, Nikolić i njegova “deca” i “sinovi” morali su i da požnju. Doživeli su još jedan brodolom, kako zbog toga što se očekivani milion pretvorio u desetak i nešto hiljada građana na Trgu republike. Nije uspeo ni pokušaj da navijačka predvodnica “svečane” radikalske povorke probije policijski kordon u Makedonskoj ulici na putu ka “Tadićevoj RTS Bastilji.” Nacionalistička politička, ratno-profiterska i estradna “elita” na bini ostala je zabezeknuta činjenicom da je kraj došao pre zvaničnog kraja, da su se svi raspršili kud koji, a da pritom Toma nije ni dovršio “apel” svojoj “deci uzravrele krvi”.

Repriza 17.februara nije uspela ne samo zato što ovog puta policija, po naređenju svog novog šefa Dačića, nije zažmurila da bi se neka institucija zapalila ili porušila, već, i pre svega, zbog iluzije da bi se jedino mitingom, razlupanim centrom grada, neobuzdanom nacionalističkom euforijom (dok je njihov “heroj” mirno spavao u pritvorskoj ćeliji čekajući jutarnji transfer u Hag), zaustavila pokretna traka radikalskih izbornih poraza. Taj novi sunovrat dobio je dimenzije pokušaja rušilačkog pohoda, možda i svojevrsnog prevrata, koji je, srećom, brzo lokalizovan, ali koji – ovog puta, bez ustezanja i logike “sami su sebe ukopali” – naporosto vapije za nekim konkretnijim odgovorima i potezima države i njenih institucija.

Svako oklevanje, zapravo, čini uslugu radikalima, daje im prostor da se povrate od šoka, pregrupišu i krenu u kontranapad, što se, nažalost – dok v.d. državnog tužioca Radovanović trtlja o “neophodnosti opsežne istrage”, kao i u slučaju obećane potrage za političkog pozadinom ubistva Zorana Đinđića -već dešava. Dok on to utvrdi, radikali će svoju destruktivnost vratiti tamo odakle su je i preneli na ulice – u parlament. A onda će štete po Srbiju biti još drastičnije. Vladajuća garnitura manifestuje izrazitu nesposobnost da te štete spreči ili bar ograniči.

Nema sumnje da je Srpska radikalna stranka prošlog utorka, a i danima pre toga, prešla kritičnu tačku kada se (uprkos silnom naporu drugih, pre svih Koštunice i njegovih “analitičara” tipa Antonića, da je upristoje) po ko zna koji put legitimisala kao vuk koji ne menja ni dlaku ni ćud. Ova partija sve češće daje povod za ispitivanje njene odgovornosti za narušavanje ustavnog poretka, javnog reda i mira i bezbednosti građana, govor mržnje, pozivanje na linč, čak i kada njihov pravi lider Šešelj nije tu da mlatara pištoljem.

Da li je sve to dovoljno za njihovu zabranu? Neki misle da jeste i razloge vide u nepoštovanju izborne volje građana, blokadi parlamenta, vređanju i nipodaštavanju najviših državnih funkcionera i institucija, pozivima na nasilje, uništenom centra grada, povređenim (skoro 60) policajcima, nedoraslosti da organizuju skup koji će proteći mirno i bez incidenata. O nepromenjenim programskim teritorijalno ekspanzionističkim ciljevima da i ne govorimo. Drugi, opet, smatraju da od zabrana političkih partija neće biti vajde, osim što će se otvoriti prostor za neke nove oblike radikalizacije podzemnog tipa, stalne konfrontacije u “času kad Srbija ima preča posla”. Po njima, zahtevi za stavljanjem SRS van zakona nisu realni, ne toliko zato što se ne bi mogli naći pravno valjani razlozi, koliko zbog straha da bi jedan takav potez prema partiji koju podržava veliki broj građana, izazvao još dublje potrese na srpskoj političkoj i društvenoj sceni. Nova, proevropska vlast, ne želi da rizikuje, jer joj je sada preko potrebna “uravnotežena politička situacija”. Sve će se, na kraju, po običaju, završiti uzajamnim optužbama i polemikama, a i pokušajima da se radikali ubede da bi njihovo dalje opstrukciono i destruktivno delovanje i na ulici i u Skupštini imalo dalekosežne posledice. Po Srbiju, pre svega, za čiju se “sreću i prosperitet” tako gorljivo zalažu.

Dakle, dilema zabraniti neku partiju ili ne ostaje u domenu kontroverze, ali će se ona, nema sumnje, uvećavati ako Nikolić i kompanija ne nauče lekciju da se politička borba ne može voditi nasiljem, govorom mržnje, blokadom institucija, parlamentarnim neredima, a naročito ako se obistine pretpostavke da bi se za koju mesec Vojislav Šešelj mogao vratiti iz Haga i nametnuti svoj ekstremno tvrdi nacionalistički, pa i siledžijski manir.

Nešto drugo je, ipak, u ovom trenutku važnije: javno i svestrano preispitivanje okolnosti koje su dovele do enormnog jačanja uticaja i osionosti Srpske radikalne stranke. Ali, i cikličnog snaženja antihaškog i antievropskog raspoloženja, bujanja najekstremnijih kleronacionalističkih, fašističkih i rasističkih grupa i grupacija i njihovog takoreći neometanog delovanja, (ne)formalne simbioze političke (vladajuće) nacionalističke “elite” sa glasnogovornicima mržnje, rasizma, netolerantnosti, progona po etničkoj osnovi i nasilja u raznim oblicima.

Ako se radikalska frustracija zbog stalnih “pobedničkih poraza”, naročito nakon poslednjeg izbornog sloma na svim nivoima, može donekle razumeti, ali ne i tolerisati, film valja vratiti na vreme nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i početka “saborne” vladavine Vojislava Koštunice. To je razdoblje kada se u ime “jačanja državnog i nacionalnog jedinstva” poturala i nametala teza da je svako političko delovanje, makar ono bilo izrazito nacionalističko, agresivno, povremeno i nasilničko, legitimno ako mu je pokriće bilo koji patriotsko-nacionalni motiv. U takvom “sabornom” miljeu, koji je, u stvari, bio predvorje za uspostavljanje jedne nove totalitarne, nacionalistički autentične matrice, iz Koštuničinog štaba i njegovih ispostava, pre svega, iz pera “najeminentnijih” kolumnističkih autora NSPM i lista Politika, a, bogme, i Tijanićevog RTS, stizala su “uputstva” kako prepoznati “pravi” i “lažni” ekstremizam, radikale na silu boga “pacifikovati” i proglasiti “patriotskom demokratskom tvorevinom”, a građanske opcije i civilni sektor kompromitovati izanđalom optužbom o “nacionalnoj nepodobnosti” i “plaćeničkoj uroti.”

Pa i kad je povremeno, zbog privida demokratije, bila dozvoljena mogućnost postojanja dva ekstremistička bloka, jednog nacionalističkog, ali i demokratskog, u obliku SRS, i drugog, nepopravljivo antinacionalnog i, zbog stava o Kosovu, izdajničkog, u vidu Liberalno-demokratske partije (DS je čuvan u rezervi), sve se činilo da se radikali, ipak, proglase za nacionalno korisnije. Ta sistematski osmišljavana strategija imala je za cilj da ocrni, kompromituje i marginalizuje, pa i osujeti pokušaje uspostavljanja relevantnog demokratskog, građanskog i proevropskog kursa. Ona je promovisala tzv. demokratski iliti “dobri” nacionalizam, koji, gle antonićevskog čuda, nije u sukobu sa demokratskim i evropskim vrednostima. Zapravo, Evropa i nije bila cilj, već nastojanje da se tako definisani nacionalizam promoviše u dominantnu državnu ideologiju. Tom izazovu, nažalost, nisu odolele ni neke demokratske grupacije, a ni neki do tada nezavisni mediji i analitičari. Koštuničina “sabornost” je proglašena spasonosnom formulom svesrpskog okupljanja, sve dok se nije shvatilo da se iza brega valja sistematsko uspostavljanje kontinuiteta sa vremenom, formulom i vrednostima Miloševićeve vladavine.

Demokratska javnost je morala da istrpi sve Antonićeve i Vukadinovićeve slavopojke Košuničinoj misionarskoj politici, gurajući (relativno neuspešno) radikale u skute ideološke matrice narodnjaka, ali (vrlo uspešno) samog Koštunicu u čvrsto naručje “rehabilitovanih” radikala. Taj spoj, u kome su Tadićeve demokrate, uglavnom, igrale ulogu pridruženog člana, praktično “podobnog” saradnika (Ustav, Kosovo, “otkaz” NATO-u, pristajanje na svakojake ucene i ultimatume), svoj razvojni put je okončao u času kad se Srbija morala suočiti sa plaćanjem starih računa. Taj “prelom” doveo je dominantnu vladajuću (i nacionalističku opozicionu) ideologiju do, po nju, pogubnog izbora: ili će se konačno odreći nebeskih nacionalističkih zabluda i krenuti nekim drugim putem (što je bilo isključeno) ili će se, u suprotnom, još dublje zaglaviti u blato sopstvene izolacionalističke i ksenofobične antievropske politike i konfrontacije sa svetom.

Koštuničina nacionalistička i ideološka limitiranost nije mogla da preskoči tu prepreku, završivši tako, posle izbora i neuspešnog pokušaja da dobije treći premijerski mandat, kao radikalski patrljak. Za razliku od Tadića, kome je raspad narodnjačko-radikalske “vizije” Srbije (“izdajom” Ivice Dačića, pre svega), omogućio priliku da se distancira od te pogubne politike, izbegne zamke “sabornosti” i nacionalističkih iluzija (nekih se, recimo, oko Kosova, ipak i dalje drži) i nakon svega uspostavi punu kontrolu nad državom.

Koštunica je, tako, otišao u politički zaborav, radikali su izgubili i (samo)pouzdanje i strpljenje i kompas, pa pokušaj da se na Trgu republike hapšenje Radovana Karadžića iskoristi kao bogomdani povod da svoju neugodnu situaciju poprave, završio se još jednom njihovom katastrofom. Skup u Beogradu, njegov tok, još više završetak, ličio je na pomalo komičan “nacionalistički bal vampira”, sa likovima koji su obeležili epohu nacionalističkog i ratnog ludila, na izazov na koji ovoga puta nisu naseli ni građani, a ni “vrlo efikasna” Dačićeva policija.

Radikalsko-narodnjački krah, međutim, ne bi smeo da umanji veličinu jednog drugog Koštuničinog “podviga”: ekspanziju najekstremnijih i najagresivnijih nacionalističkih i rasističkih grupa i grupacija, od klerofašističkog Obraza i Dveri, preko Nacionalnog stroja, Rasonalista, Krvi i časti, skinhedsa, 1389, do Garde Cara Lazara i razularenih i “nekontrolisanih” navijača Rada, “grobara” i “delija”. Još pre otprilike dve godine policiji se, po svemu sudeći, omaklo kada je, analizirajući prirodu ovih organizacija, upozorila na opasnost od njihovog delovanja, ali Koštuničina nomenklatura nije mrdnula malim prstom da ih neutrališe i ukloni sa političke i društvene scene. Naprotiv, pokazalo se i 17.februara, a i prošlog utorka, da oni i dalje mogu biti od “patriotske” koristi.

A istina je neumoljiva: ko (ni danas) nema petlju da klerofašiste, nacionaliste, rasiste i nasilnike raznih (ideoloških) boja obuzda i stavi van zakona, eventualna zabrana Srpske radikalne stranke je zalogaj koji tek neće moći da proguta. A da je SRS zrela za kakve takve zakonske sankcije, makar samo za opomenu da joj se više neće tolerisati destruktivnost, govor mržnje, verbalno i ulično nasilje, u to ne treba sumnjati.

 
Peščanik.net, 31.07.2008.


The following two tabs change content below.
Ivan Torov
Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).
Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)