Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U svom govoru o stanju u EU, Žan-Klod Junker se kritički osvrnuo na ono što je danas duh unije i evropsko razumevanje, i to sa dobrim razlozima: suviše je pojava ponižavanja, dehumanizacije, manipulacije i eksploatacije izbeglica, a ima i postupaka koji govore o nameri istrebljivanja. Broj onih koji su pokušali, onih koji pokušavaju ili onih koji su već stigli nije još prevazišao ni milion, dakle daleko ispod broja sirijskih izbeglica u maloj državi Liban. Čak i kad bi ih došlo pet miliona – a broj uopšte nije nerealan, obzirom na razmah ratova i propast država između Afrike i Azije – to bi još uvek bio samo jedan postotak evropskog stanovništva. Evropske države bi se zapravo morale tući oko izbeglica i zahtevati više, kad pomislimo na devastirana poljoprivredna područja Španije, Portugala i Grčke, koja se polako pretvaraju u pustinje ili šipražje, potrebu za fizičkim radnicima posvuda, za servisima i profesionalcima… recimo, za lekarima u Sloveniji. O studentima, talentima, umetnicima i o želji da se omogući napredak, a ne samo da se iskorišćava, bolje da ne govorimo…

Zasada je samo Nemačka, sa brojevima mnogo većim od kvota koje je naveo Junker, odjednom promenila političku direktivu vladajuće parlamentarne grupe i same premijerke: pre nego što padnemo na kolena pred dobrotom mame Merkel, jedno od objašnjenja je studija o starenju Nemačke, i ono se dobro sklapa sa drugim, da su premijerki potrebni i glasovi rastuće populacije onih koji se zgražaju nad restriktivno-agresivnim raspoloženjem. Kako će se korporativni mediji usaglasiti, i promeniti priču o lenjim Grcima u priču o lenjim Sirijcima/Kurdima/Avganistancima/Libijcima/i drugima zaista nije problem: evo prvog zadatka, kako ocrniti i izvređati Albance, koji su izvesno došli zbog „ekonomskih“ razloga, ukinuti im boravak i vratiti ih na Kosovo, da tamo doprinesu stabilizaciji i boljitku društva iz kojeg su zbog bede pobegli. Primeri medijske izvitoperenosti o toj temi u Srbiji, već dobrih tridesetak godina, mogu biti udžbeničko štivo. Pridošlicama ostaje da sa malo dobre volje zanemare neverovatan cinizam i koristoljublje, i da zaključe kako je ipak bolje dobiti posao na dvanaestoj traci novog autoputa ili nove pruge u Nemačkoj, stisnuti se u kontejneru sa porodicom koju godinu i čekati da pijani neonacista iz seoskog bara ne dobije nezgodne ideje u prolasku, nego ginuti od mina, metaka i sablji i živeti u ruševinama bez hrane. Uvek će se naći dovoljno evropskih građana – to su u poslednje vreme jasno pokazali – koji će ljudima u tim uslovima malo pomoći, dići moral i vratiti deo poverenja u ljudski rod. Svesni ili ne, oni će pomagati bližnjem, u skladu sa osnovnim pravilima morala hrišćanstva, judaizma i islama podjednako, i spasavaće bio-politiku ostarele Evrope ovom transfuzijom mladosti, snage, raznolikosti i, kako izgleda, prave ljudske lepote.

To što se Junker i Merkelova ne slažu u pogledu brojeva, i što su time još više zbunili političke vrhove u malim i duboko iskompleksiranim državama, ostavimo po strani, kao i očiglednu evropsku samouverenost u situaciji u kojoj bi bilo potrebno taksativno i hronološki navesti evropske greške u poslednjih petnaest godina: mnogo je važniji dubok raskorak između „običnih“ građana Evrope i njene voditeljske elite, i sve govori o tome da će se taj jaz sve više i sve brže produbljivati. I tu srećemo ključnog evropskog građanina, koga ćemo ostaviti bez imena, i koga je Junker uzeo za primer u svom retoričkom zanosu pojačanom potresenim glasom i skoro suzom u oku: pekar sa ostrva Kos u Grčkoj, u Egejskom moru, bliže Turskoj. Pekar je dospeo u svetske medije time što je izbeglicama počeo deliti hleb, premda je i sam siromašan i tako reći pred zatvaranjem radnje. Posle Junkerovog govora u evropskom parlamentu pekarov položaj neće se nimalo promeniti, jedino što će ga zavitlavati u seoskoj taverni – posebno sada, kada se u Grčkoj svi međusobno zavitlavaju oko izbora za nekih desetak dana. Da li će možda pekar dobiti neke olakšice od poreske uprave i banke kod koje je podigao kredit za radnju, da li će mu Junkerovo ime pomoći da izbegne bankrot? Šale radi, da li će mu možda Junker iz svog džepa poslati hiljadarku koja bi ga postavila za neko vreme na noge? Naravno da ne. Nagradu će, verovatno u većem iznosu, dobiti neko iz Junkerovog PR štaba, ili neko od njegovih pet asistenata sa mesečnom platom od 4000 EUR za redovni rad na nastupima i govorima, dakle za otkrivanje priče o pekaru sa Kosa. Evropska birokratija je uspela da uvede sistem po kojem pomoć pojedincu može legalno postojati samo u krugu bogatih, dok siromašnima to potpuno onemogućava ta ista legalnost: korupcija „na sitno“ nije mogućna, korupcija en gros jeste. Mediji neće potražiti pekara sa Kosa, jer imaju zgodnu plavušu sa svim zubima koja je vežbala kik-boks i zatim svoju zavidnu fizičku spremnost pokazala na izbeglicama na mađarskoj strani granice. Pekar sa Kosa neće proširiti svoje poslovanje kolačićima, testeninama i drugim proizvodima koji bi ga, po naivnoj protokapitalističkoj bajci, bacili u vrzino kolo proizvodnje i zarade: on će, ako ne zatvori radnju zbog dugova, i dalje mesiti koliko treba hleba za njegov ostrvski komšiluk i za sve gladne. Ukratko, pekar sa Kosa će ostati izvan svih važnih tokova evropske industrije, politike, projekata u Horizontu 2020, a možda i izvan kulture, ako se neki brehtovski inspirisan grčki umetnik ne doseti da napiše ili predstavi nešto o njemu. Pekar sa Kosa i svi oni koji hoće da pomognu i već uveliko pomažu izbeglicama danas formiraju posebno telo građana Evrope, koliko sutra možda front građana Evrope. Obavili su osnovni posao da to postanu, tako što naprosto ne obraćaju pažnju ni na to šta govore evropski političari ni na to šta rade preko svojih administrativnih i policijskih predstavnika. Već dugo tako jasna linija razdvajanja nije označavala celokupnu evropsku zajednicu i evropske aspirante zajedno: nikakva politika, nikakvo usaglašavanje sa politikom, nikakvi ustupci, nikakvo poštovanje zadatog i preporučenog, nego sve više i sve češće – građanska neposlušnost. Zaista me je baš briga da li će ritmična mađarska lepojka izgubiti službu ili će se odazvati na stotine bračnih ponuda u zemlji i inostranstvu te završiti kao lokalna naci-kraljica u onoj seoskoj kafani blizu kontejnera za izbeglice: zanima me kako će evropski građani, vođeni istim nagonom kao pekar sa Kosa, otresti sa sebe sve preostale okvire sistema koji je stvorio milione obespravljenih i lišenih osnovnih ljudskih prava na osnovu evropskog državljanstva, i možda uspešno sprovesti, zahvaljujući još poniženijim i bednijim, neki program zadovoljavanja osnovnih potreba tela i duha Evrope.

Evropski političari i administracija ne primećuju ponor koji se otvara između njih i građana; ne primećuju mogućnost da, zahvaljujući izvanrednoj situaciji, zabašure svoje temeljne greške oko politike progresivnog siromašenja i potpunog ukidanja nade za najveći deo građana, i ostvare onaj minimum zbog čega drugi još misle da ima smisla ući u uniju. Ostalo bi još naravno i priznavanje političkih grešaka i radikalno smanjivanje zaliha oružja i skupih vojski – jer Evropa još nije uspela da sastavi svoju, ali hajdemo po dnevnom redu. Neka prvo neko u evrokratskim krugovima, što znači i u lokalnim vladama, uhvati i razume, pre nego što bude kasno, poruku da ugroženim i siromašnima prvo i uspešno pomažu njima jednaki, ugroženi i siromašni, i da pri tome daju sve što mogu. A to bi opet značilo da bi rešenje u smislu progresivne socijalne i humane politike unutar Evrope svelo milionski priliv sveže ljudskosti na ono što to u osnovi jedino može biti – opšteljudski praznik.

Peščanik.net, 10.09.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.