Kijev pre rata, foto: Konstantin Novaković
Kijev pre rata, foto: Konstantin Novaković

U Beogradu je u petak 4. marta u organizaciji desničarskih udruženja održan protest podrške Rusiji u njenom napadu na Ukrajinu, kojem je prisustvovalo više hiljada građana. Dok je Generalna skupština UN usvajala rezoluciju kojom je najoštrije osudila rusku agresiju protiv Ukrajine (sa 141 glasova za (uključujući Srbiju), 35 uzdržanih i 5 protiv (Rusija, Belorusija, Severna Koreja, Eritreja i Sirija)), dok se širom sveta odigravaju masovni antiratni protesti, dotle u Beogradu to čine samo Žene u crnom. Dok hiljade ljudi na protestu podrške Rusiji skandiraju „Kosovo je Srbija, Krim je Rusija“, Vučićev režim izigrava umerenost. O tabloidima i društvenim mrežama nemam snage da pričam.

Taj slogan – Kosovo je Srbija, Krim je Rusija – potpuno sažima sposobnost velikog broja ljudi u Srbiji da u svojoj glavi bez nekih preteranih problema istovremeno drže dve kontradiktorne ideje: s jedne strane da NATO nije imao pravo da Srbiju napadne 1999. te da Kosovo nije imalo pravo da se od Srbije otcepi, a sa druge da Rusija jeste imala pravo da Ukrajini otme Krim i da je sada otvoreno napadne s ciljem promene njene vlasti. Istina je sledeća: ruska invazija Ukrajine jednako je protivna međunarodnom pravu kao i NATO bombardovanje Srbije 1999. i kao američka invazija na Irak 2003.

Sve su to primeri agresije; sadašnji je još i najočigledniji. Ne postoji nijedan iole suvisli pravni argument kojim bi ruski napad na Ukrajinu mogao biti opravdan. Države ne mogu napadati druge samo zato što ih vide kao potencijalnu pretnju u budućnosti. Niti je iole prihvatljiv argument Rusije da su Donjeck i Lugansk postali nezavisne države te da Rusija sada dela radi njihove kolektivne samoodbrane. Samoodbrana mora biti nužna i srazmerna, a invazija cele Ukrajine i smena tamošnjeg režima to jednostavno ne može biti. Desetine akademskih udruženja za međunarodno pravo ovih dana su osudile ruski napad na Ukrajinu kao agresiju, bez okolišanja. Protivpravnost tog napada objektivna je stvarnost kao i to da je nebo plavo, da se Zemlja okreće oko Sunca, ili da je dva plus dva jednako četiri.

Ako se u Srbiji pozivamo na međunarodno pravo u pogledu Kosova, onda moramo biti konzistentni i osuđivati kršenja tih načela i pravila u drugim slučajevima. To što su zapadne sile same kršile međunarodno pravo – pre svega napadom na Irak, čija je neposredna posledica gubitak stotine hiljada života – sigurno podriva njihovu sposobnost da osuđuju Rusiju. Naravno da je takva kritika, barem u slučaju Amerike i Velike Britanije, u značajnoj meri licemerna. Ali to što su Amerika i Britanija kršile međunarodno pravo ne može opravdati isto takvo (ili još gore) kršenje od strane Rusije. Ako neko ubije ili siluje drugog i prođe nekažnjeno, to ne znači da su ubistvo ili silovanje odjednom postali moralno ili pravno opravdani.

Da skratim: ne postoji nijedan moralan, pravni, principijelni razlog po kome bi NATO napad na Srbiju bio za osudu, a ruski napad na Ukrajinu bio opravdan. Nijedan. Ljudi koji nekako izbegavaju kognitivnu disonancu istovremenim držanjem protivrečnih misli u svojoj glavi („Kosovo je Srbija, Krim je Rusija“), pravdajući Rusiju a osuđujući Zapad, pribegavaju raznim racionalizacijama koje su sve besmislene. Oni do svojih stavova i nisu došli razumom, rukovodeći se moralnim ili pravnim načelima, već emocijom. Srpski „rusofili“ zapravo to nisu – oni ne vole rusku kulturu, jezik, hranu, muziku ili književnost. Velika većina njih u Rusiji nikada nije bila, ruski ne govore, ne jedu boršč ili šči, ne čitaju Solženjicina i ne slušaju Čajkovskog. Njihova logika je emotivna i identitetska. Ona je i jednostavna i jednostavno perverzna. Braneći Rusiju srpski „rusofili“ zapravo brane snažniju verziju i viziju sebe i Srbije. Rusi su samo veliki Srbi, a pravoslavni i nama kulturno jednako bliski Ukrajinci postaju nešto drugo, nama strano. A pošto su zli Zapad i NATO onda napali nas a sada podržavaju Ukrajinu, to znači da je Ukrajina zla a Rusija dobra.

To je sve; dalje dumanje je bespotrebno.

Autor je redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu.

Peščanik.net, 07.03.2022.

UKRAJINA