Politika i pornografija:

PERVERZNE POSESTRIME VILE

O belim čarapama, skidanju mraka i crvenom repu lisice

Prevrele katodne cevi, usplahirene rotacione mašine, hologrami neona, histerije etra – samo su crveni fenjeri planetarnog bordela u kome svi živimo. Borislav Pekić kaže da je politika k`o kurva, ali “da nije da sa njom pod ruku korzom paradiraš, nego da je u nekom budžaku, tajom, miluješ“. Ipak, ne može se uvek tako. “Na Balkanu se nikad ništa nije moglo lepim“, nastavlja on, “čak i kad se zlatom načne pisati, pisanje se govnima zapečatiti mora“.

Ali, krenimo redom. Nema mesta žurbi kad je već sve izgubljeno!

Još dok su “četrespete” plavokosi oslobodioci skidali okove predrasuda blagonaklonim devojkama, Stvarnost je zaplesala igru zavođenja. Sve je mirisalo na barut i romantiku. Beli konji, isparavajuća topla balega, namrčeni golobradi jahači merkaju višekatnice u parabelumskoj groznici novog doba…

Ali, nikako ne treba podcenjivati sposobnost slučaja da porodi – monstruma!

Pedeset godina kasnije zavođenje se već flekavo isprelivalo u kič sletova, radnih akcija, umetnih totema. Stvarnost više nije bila zadrta drugarica koja, ruku umazanih od parola, citira Gorkog i tek ponekad rasplete bičeve kose, već ocvala gubitnica noći rešena da, osvetom svoje sputavane puti – ponizi.


PREČICE ZAVOĐENJA

Svrha seksualnog je u suštini – banalna. Seks je prečica ka neposrednom ispunjenju želja. Ostvaruje se kroz pražnjenje, pa u sebi krije nasilje nad telima. Tad perverznost grize sopstveni rep i zavodi opscenim. Stotine grubih žargonskih izraza za seks (za kojima svi s manje ili više žara posežemo) to potkrepljuju.

Pornografsko je i karikaturalno: bezuba usta što kliču novim bogovima, pregovarači u belim čarapama, komirane diplomate što sikću rasističke parole dok ih porebarke iznose iz svečanih loža, koferi banknota i vojnih tajni, terevenke po mostovima (šenlukom na  poraz), auto s mašnicom za majku koja nam je (živa bila!) rodila zločinca, mafijaši što se kriju po sopstvenim stanovima (kao da su čitali Poovo “Ukradeno pismo”), auto-put do VIP vikendice u vukojebini, naduti ministri što nikako da zapamte ime poverenog im resora, nacvrcane afričke žirafe, pet metara čistog političkog dila… Dvopolna komičnost – beskrajno napadna, a beskrajno morbidna. Kako ćete danas glasati (ubijati, spaljivati, pljačkati)? Danas ćete glasati iz ležaljke na plaži.

Pornografsko je razjapljeno, preteće, sveprožimajuće! Krcati rafovi sirotinjske zabave. Tvrdi pornići kraj mekih dečijih karamela, bolesna opsednutost telima. Seksualno se gomila uvlačeći se između naših redova. Nove čvrste grudi – roditeljski poklon za punoletstvo; veštački himen – pogodna plovna kožica za plutanje nizvodno od morala. U medijima i životu nema mesta za prosečne. Oni se seciraju ili jednostavno odstranjuju.

Bazična svinjarija koja duva u te diple je i emisija u kojoj timovi “eksperata” iskusno odaberu nekog izrazito neugodne vanjštine da ga estetski preporode. Tada počinje “ples pilića u ljuskama”. Isisavaju mu salo, cede bubuljice, centriraju nos, baždare podočnjake, teraju ga da pliva i vežba, osmuđuju ga – usput mu se alavo smejući u lice. Nakon tretmana domalopređašnji pritežalac kompleksa doživljava epifaniju – čudo kiča i sudbine. Mucavci tečno govore, ćelavi namiču šiške, rošavi blistaju, buljavi bacaju zavodničke poglede, rodbina pada u nesvest. Proizvod je gotov! Novim izgledom gegavac se diči dok ne isključe kamere, a posle – šta mu Bog da. I samo lepi i namazani opstaju, ne pitajući za cenu. Ništa nije skriveno da bi bilo odgonetnuto, sve se naglašava i prostituiše. Vrednosti su ismejane. Kutija šibica ili žvaka u supermarketu, neželjeni kusur umesto siće.

Negde u unutrašnjosti domaje živi veselnik koji je svoje plećke tetovirao likovima počivšeg predsednika i njegove cvetne drugarice. Tome je docrtao crvenu ružu i Kip Slobode (dekoncentracija?). I, na kraju, bizarno, našlo se parče puti i za proćelavi anfas političara iz susednog sela, tada prvog poštara Srbije -nekog Alekse Jokića (ko ga se seti, ima besplatnu pretplatu na Qrir). Telo kao tabloid!

Pornografski diskurs barokno zasićuje mizascen stvarnosti. Sve biva napadno zumirano – kao kad izvrnemo sočiva dvogleda, pa nam blizina posmatranog zamuti pogled i ravnotežu. “Apsolutna represija“, kako kaže Bodrijar, “daje vam se malo odviše, oduzima vam se sve.”

E, to sve je na dohvat ruke, a nestvarno. Promiče pred našim očima, ali bez dodira, telesnog prijanjanja uz posmatrano.Zauzvrat, naš pogled usvrdlava svuda: čas je na dnu nedopijene čaše viskija koja pritiska redovno dopunjavane spiskove za odstrel, čas se kliže niz telesne padine ili klisurine državotvornih međa. Nevidljiva membrana nas izoluje, gube se stavovi i individualnosti. Hiperrealnost je domamljena, a prirodno iščezava… Baš kao u porno filmovima.

Svaka vlast objahuje kantaura perverznosti i, histeričnih živaca, teži besmrtnosti. Ona usijano proizvodi razaranja, mentalne i materijalne pošasti, višak istorije – ubeđena u svoju bezgrešnost.Vladari retko odstupaju, zato što na kraju poveruju u izmaštanu predstavu o veličini. Pojede ih laž, neman sopstvenog lukavstva.

Vlastodršci vole stvarati rituale. Tu se kinđure, postrojavaju svoje legije, narod je njihovo ogledalo Narcisa. Uživa se u fetišu nepisanih pravila. Povremeno, kao vid milosti, u taj svet – da postane dekor spektakla – pripušta se i obični glasač. Zaveden, u vlastodršcu vidi voljenu sliku sebe. Meri se koliko vremena blene u televizor, poziva se u šou-programe (da bi bio ismejan, doduše), dobija svoje sekunde slave, priliku da mu se u etru pročitaju pisanija podrške voljenom vođi.  Igra prikopčavanja. Kratka konekcija – brzo puca…

 S vlašću se međutim ne smemo identifikovati da je ne bismo poželeli. Kao ni s glumcem u porno filmu, koji gura svoje, a mi se vezujemo tek za objekat udarničkog pregnuća.


TELEVIZIJA-MAJUR NEČASTIVOG

Televizija prostire meke jastuke za misaonu prostituciju i prodor u pornografsko. Nije slučajno toj „neopozivoj kanti za smeće“ Philippe Muray ispevao odu:

„…O, Televizijo,…Veliki Fetišu…

Ti, koja si znala oteti vid slijepima, sluh gluhima, značenje svem životu;

 ti, koja brišeš orijentire, raskoljuješ jezike, uništavaš smisao svega;

ti, koja uglađeno oslobađaš ljude njihovih… utopijskih očekivanja i mlake kritičke volje;

 ti, koja ih oslobađaš njihova poimanja, mnijenja i umovanja,

 o, čisti Neduhu!….“

Na televiziji dominira gužva nadimljenih jezika i presni pornografski govor. Frigidno oko kamere pedantno nabraja: hrpe mrtvih i poluraspadnutih, bujanje silikona, balavljenje analitičara. Red leševa, red golih guzica – estetika našeg stropoštavanja. I da ne bi opao intenzitet seksa, mediji se filuju porno-usnimcima poznatih, kao i čestim najavama još šokantnijih klipova. (“Hej, jesi čuo, ima jedan snimak s ministrom policije i dve Tajlađanke“). Od medijskih džokera traži se da istovremeno gutaju vatru, šibaju se do krvi bičevima i skakuću po užarenom ćumuru. Nemoguće? Njihov problem. Naći će se već neko ko i to može.

Svoj porno-potencijal političari pokazuju tek tokom kampanje, u toj “paradi pijanstva i kiča”. Vitlaju svojom muškošću i prosipaju seme poluideja. Golemi ulog ruši sve barijere. Pri tom se, kao suncokreti, okreću ka svevidećem oku kamere da narod navikne na njihove razbokorene crte lica. Neiskusniji se, u TV studijima, zablenu u omamljujuće izreze novinarki, rizikujući da im mozak potpuno zariba. Ali, uredniji seksualni život, koji im svakako uz mandat i funkciju pripada, na kraju će ih izlečiti i od ovih opsesija.

U poslednje vreme počeli su i da iznebuha upadaju u štale, prepadaju krave pri muži, sablažnjavaju snenu perad, čupkaju još neutihnute jaganjce, nutkaju paripe kockama šećera sa utisnutim stranačkim znakom. Da sam ja, kojekude, srpski domaćin, pomešao bih, pre vizite, mladunce. Turio bih, recimo, jarence pod krmaču, pa bi im se, onako sa strane, smejao u bubicu.

Laž može otići baš predaleko. Nudi se popust na prvi kupljeni stan – kao da su stanovi čvarci, pa odšetaš do kasapnice i pazariš deset deka stana u papirni fišek. Bolje onda nek daju stotinak kvadrata u ukusnom pakovanju čim se učlaniš, a šengensku vizu i diplomu svakoj novorođenoj bebi. I nek diploma bude blanko (kao Čiča Dražine naredbe), pa da roditelji to popune kad vide da li će se derle prvo dohvatiti mistrije, kompjuterskog miša ili varjače.

Dobro Aristotel kaže, čovek je Zoo-Politicon.  A i političar je, premda mi iskustva tule drugačije, tek – čovek.


ĆORSOKAK OD ŽUTE CIGLE

Tabloidne novine najbolje bi bilo, po recepturi Markiza de Sada, istucati jednim tučkom i tom tvari namazati zidove nužnika. Ali, u gomili loših strategija što ih je batrgavo poduzimala osakaćena građanska kultura, zgražavanje je najgori izbor. Tabloidi uživaju da intimu poturaju pod nos čitaoca, tako da mu se pogled i prsti lepe od izrežiranih ekscesa, bljuvotina, vrištećih policijskih arhiva. U tim medijima protežu se, kako reče Rastko Moćnik, “heroizmi laskanja” i kodeksi “novog pljačkaškog viteštva“.

Ivana Kronja u srpskim tabloidnim medijima (ukrštenim kostima na crnoj zastavi političkog ekstremizma) zapaža preklapanje političkog i mizoginog govora mržnje, fascinaciju pornografijom, krcate pekarske lopate neproverenih vesti i tendencioznih konstrukcija. Sve to odavno je zagorelo u stranačkim i udbaškim pećnicama.

Pri tom autoritarni patrijarhat sa sladostrasnom penom na ustima ponižava ženu, u njoj uvek prepoznaje „večitu namigušu“. Žena je tek predmet za vulgarnu zabavu, dvostruko pritešnjena opsesijom i „naslađivačkim  cinizmom “. Njena seksualnost se uporno „ percipira kao niska i kurvinska po sebi“, uz senzacionalizam, politički isključive poruke, zastrašujuće i provokativno propinjanje pornografskog. Novinarstvo u vulgarnosti tih aluzija fermentira u podsticanje srpskog mačo – ratništva koje učešće u ratu ,, prikazuje kao mužjačko potvrđivanje, a erotske argumente kao dodatni apel za uključenje u bitku“. A bitka je, kako to već biva – neprestana.

Time se stvara nova čitalačka (u perspektivi i pucačka) kasta koja radije mentalno (i manualno) masturbira nego što pokušava misliti. S druge strane kloniraju se junaci našeg doba, olimpijci (termin E.M.) što svoj život u celosti proživljavaju u voajerskom grotlu medija, društvu spektakla i “stalne euforije” (P. Brikner).

Urednici tih pomenutih štampanih (s)tvari najčešće muzu u rešeto teoriju o tržišnoj neumitnosti svog pristupa, praveći se da sve to posmatraju “poizdalje malko”. No, za neke od tih medijskih kreatura i psihijatar pripravnik vidi da su zreli da ih se veže kaiševima uz krevetske šipke… i to ne u pornografske svrhe.


PLAKATI ZA PLAKATI

Iako se po zakonu o spojenim (noćnim) posudama političari vešto prelivaju unutar žutog izobilja, vremenom im je taj tiskovni kontekst postao pretesan. A dobro znamo da sputavajući snove o veličini političkih meštara rizikujemo da razbuktamo njihovu, i inače paprenu, neuračunljivost. Na svim političkim plakatima, čije tralje jadno vise po našim fasadama, Lažno se, uz pomoć “lopovskih merdevina” savetničkih dlanova, penje na tron, fanfarizuje u trijumfu parodije, a retuširana lica čine nam se gotovo bespolna (od ranije znamo da su i bezidejna). Uz te sličice obrće se ukupno dvadesetak ižuljanih fraza – opušci u šljunku s koloseka tuporečja: Idemo dalje, Bolji život, Živela Srbija, Više od igre…

Plakatirana baražna razmena samoisticanja i uvreda ima i svoju ukorenjenost. Pre koju godinu imali smo priliku videti izložbu političkih plakata s početka prošlog veka. Zajapurena pljuvačina kao nacionalni sport. Agitacija i egzaltacija. Tako se u lascivnom ključ(anj)u politički protivnici označavaju kao: “bugarski izmećari”, ” zaštitnici kokošara”, “pokvarene mrcine”, “drumske secikese” i (slogan da ukroti vreme) – “barabe radikalske“. Ima i prvih socijalnih rimovanih korovnjaka – “Obojica kupila su kuće / A ti brale ideš bez obuće.

I tada je u modi bio performans s lažnim umrlicama i pobodenim krstačama za pokoj “đavolske i paklene duše“. Jedan proglas, opet, obznanjuje da će se mrski oponent domoći poslaničke skamije tek ako “porodi mečku“. Aktelna su bila i stambena previranja. Pa se i celomudri Nikola Pašić zidno optužuje da je sebi, blagodareći posedničkom nervu, priuštio devet dvokatnica. I to ugaonih!

Posebnu hipertrofiju slikopisnog žanra predstavljaju bilbordi, uglavnom mamutski neinventivne replike plakata. Pa, ipak, baš pred valjda prošle izbore pojavio se uradak neke vojvođanske stranke (u međuvremenu upokojene u zasluženom zaboravu) na kome se između dve glavice luka (crnog) propinje penetrirajući klip kukukruza. Primitivno i glupo, pomislio sam na prvu loptu, laički. Kad ono, nakon što sam saslušao veleumno objašnjenje kreatora kampanje, povukoh reč. Ispade, to je umetnički performans dostojan bijenala u Veneciji, barabar uz Marinu Abramović.

Šta dalje reći pred prizorom muškarca koji, reklamirajući antifriz, zaklanja dlanovima svoje nabildovano međunožje uz slogan “Radi i na niskim temperaturama“. Ili kad napupele devojke mame zagorelu klijentelu na kupovinu duvanskih rizli pokličem “Smotaš, kresneš, zapališ“. A još opscenije – cura leži na leđima, razmiče noge na natpisu “Skinite mrak“, kojim se usput reklamiraju žarulje. Pa, bankarsko agitovanje gde lepojka bukvalno liže šasiju automobila da potvrdi “lizing po ukusu“. Često se naturaju obilne ženske grudi (“najbolje u gradu“) ili, posebno bizarno, kruškolike obline u  maljavom oklopu muških ruku – uz šeretsko “da dobro napuni“, kao asocijacija na neku pur-penu. I još samo malo povesnog strpljenja, pa će se i biblije prodavati uz sev kakve pobožne podvezice ili krstić koji zapada u meki dekolte i tamo uvlači i pogled voajerskog, uvek-erektivno i kreditno-sposobnog, konzumenta.


VELIKO ISISAVANJE

Pornografija tako postaje otkačena  pesnica zakrvavljenog političkog sistema koji preciznim udarcima u glavu šopa anestezirano građanstvo i gura ga u klinč, do same ivice medijskih (i etičkih) septičkih jama. U čemu je caka? Seksualna i politička raspojasanost, medijski kalamburi sa pevanjem, pucanjem i karanjem – odvlače pažnju prosečnog gutača serviranih vulgarnosti koji se zablene u farsu i zaboravi da je nekad želeo da ustajali život makar na kratko promućka u svojim rukama.

 Edgar Moren kaže da raspirujući erotiku u svim sektorima svakodnevnog života, masovna kultura razvodnjava ono što je dotle bilo zgusnuto.“ Stalno upaljeni erotični žižak tom pregrejanošću, čini mi se, pre smanjuje nego pojačava seksualnu napetost. Život se kljuka pornografijom i politikom, ali paradoksalno od toga u isto vreme i atrofira. Gledalac postaje „ubalavljeni voajer“, utvara čiji se duh udvaja u mnoštvu imaginarnih svetova, gde mu razjarcani dvojnici na cevčice isisavaju dušu i svu snagu.

Ispijena civilna kultura tad se trese u groznici, a na scenu, u stanju neprestanog čuđenja, stupa model para-kulturnog. Ralf Darendorf smatra da se u društvima u tranziciji politička promena može ostvariti za 6 meseci, privrednoj pretvorbi treba 6 godina, a na potpunu kulturnu obnovu valja čekati čitavih 60 godina. Imamo li toliko vremena?

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Bodrijar  pominje priču o dečaku koji traži od vile da mu ispuni neku želju. Vila pristaje, uz apsurdan uslov da dečak nikad ne pomisli na crvenu boju lisičjeg repa. Zadovoljan što se od njega traži tako malo, dečak nehajno odlazi verujući da mu je želja već u džepu. Ali, šta biva? Nikako ne uspeva iz glave isterati taj lisičji rep. Svuda ga  progoni-u mislima, snovima, ne može da ga odagna uz sav trud. Kako bes u njemu raste, mogućnost da zaboravi sve je manja. Bodrijar poentira istinom da duh najviše očarava prostor nepopunjen smislom. Zavodi besmisao zabrane. Kada biste naišli, kaže dalje, na vrata na kojima piše ” vode u prazninu“-da li biste izdržali da ih ne otvorite?

Igra li i vama sad pred očima crveni rep lisice? Ili su to samo, već pomenuti, fenjeri novog doba.

     
Peščanik.net, 25.10.2008.

Leave a Reply