Pre mesec dana preminuo je američki trubač Fredi Habard. Njegov odlazak ovdašnji mediji su jedva pomenuli. Jesenji beogradski džez festival bio je bledunjav, a vrednosti američke kulture zalutale u zloslutnu senku globalnih preispitivanja. Postala je beznačajna i činjenica naše kulture da je Habard uspevao da beogradsku publiku satima održava u paklenom transu, i da je Slobodan Konjović puštao njegov VSOP kvintet s Henkokom i Šorterom kao prvorazrednu senzaciju s vrha Beograđanke, tadašnjeg svetionika slobode.

Sve je to nestalo. Mejnstrim je definisan u mokrogorskoj orgiji, kojoj se divi i javni servis, koja bi bila bolesna da nije dosadna i provincijalna. Podrška državnog budžeta se podrazumeva.

Majls Dejvis jednom prilikom narugao se Habardu, tvrdeći da se sveo na beskrajno nizanje skala, na ogoljenu, praznu tehniku i razlaganje progresija. Ipak, ja sam uvek iskrenije uživao u Habardovoj energiji. Dejvisova avangarda mi je ponekad bila naporna. Tu svoju slabost tumačio sam kao praznoglavost i sklonost kiču. Iznad svega je, ipak, besmisleno svako poređenje. U kulturi koja je propala pošto je zaboravila i Dejvisa i Habarda to, napokon, nema nekog naročitog smisla. U stvarnosti svakodnevice koja i dalje komentariše boju kože američkog predsednika i intimna opredeljenja premijerke Islanda pokušavam da se setim da li sam se, u davnom prošlom vremenu koje sam sklon da idealizujem, obazirao na razliku u puti Bilija Kobama i Bila Bruforda, ili sam jednostavno gutao svaki njihov udarac, uživao u njihovoj genijalnosti i talentima prostranijim od svemira, i prema njima se određivao samo na osnovu svojih trenutnih stanja i moći recepcije. Slušajući Habarda obično sam pratio najradije upravo njega, a kod Dejvisa sve ostale.

Ali, sve to nikome, pa ni meni samom, više nije važno. Habardova smrt je u meni proizvela još jedan napad nostalgije, i neku vrstu odbojnosti prema sopstvenom vremenu. Da li smo svedoci globalnog srozavanja ličnih sloboda izvojevanih u protekle četiri decenije, pre svega u SAD, zapadnoj Evropi i nekoliko istočnoevropskih kultura koje su se otimale od sovjetske tiranije? Te slobode su postajale i ovdašnje. Da li je s takvim tendencijama povezano aktuelno globalno osporavanje liberalne demokratije i njenih vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih sloboda i otvorenog tržišta? Da li se zaboravilo da je umetnost koju su tako različito tumačili bila, u celini, najčistiji, najprecizniji urlik protiv totalitarizma. Protiv levičarske diktature i zatiranja političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda. Protiv desničarskog tradicionalizma, establišmenta i moralne hipokrizije. Zato nije slučajno da je njihova umetnost jedna od retkih koje su uspele da opstane na tržištu. Mrzeli su je svi diktatori. Tito je bio primoran da je toleriše.

Tragovi rasizma ne ogledaju se samo u etničkim distancama koje su, na prostoru bivše Jugoslavije, uspele da donekle prevladaju samo organizovane kriminalne grupe. Zvanične pretpostavke da će novi američki predsednik Obama imati „uravnoteženiji“ stav prema Srbiji, mada lišene političkog sadržaja, verovatno odražavaju i jedno specifično uverenje. Da boja kože podrazumeva neku vrstu otklona prema dominantnoj beloj protestantskoj politici i kulturi? Da će Obamino tumačenje ekonomskih prilika, mada poteklo iz potreba izborne kampanje koja se zasnivala na populističkim i demagoškim floskulama, i bila uspešna, a njen ishod ispunjen emocijama i pozitivnom energijom, pokrenuti talas nacionalizacije i povratak na komandno privređivanje, neku vrstu globalnog komunizma? To je sve neuko buncanje ostataka bivšeg, zločinačkog i izolacionističkog režima. Koji se održava u onoj meri u kojoj se i aktuelna vlada oslanja na sektore u politici, privredi, kulturi i društvu koji nisu reformisani, a funkcijama i privilegijama pridobija i one koji su se ranije izjašnjavali u prilog demokratizacije i vesternizacije. Možda je i to, i tada, moglo biti unosno.

Spoljna politika Srbije, uključujući kulturu, ostala je zaglavljena u kosovskoj aporiji, a otopljavanje odnosa sa SAD se u porukama srpskog predsednika i njegovih diplomata očigledno dovodi u vezu s američkim stavom prema nezavisnosti Kosova. Očekivanje „uravnoteženijeg“ stava je takođe u neskladu ne samo sa zdravorazumskom logikom, i nemogućnošću da Beograd bez masivnog nasilja obnovi suverenitet nad Kosovom, nego i s prethodnom karijerom nove državne sekretarke. Upravo je Hilari Klinton mogla da neposredno analizira mehanizme kojima se koristila američka spoljna politika suočena s divljanjem u Hrvatskoj i Bosni, potom sa Srbijom kao faktorom mira i stabilnosti, konačno i nastavkom destrukcije koju je, nakon NATO intervencije i povlačenja s Kosova, Miloševićpreneo u prestonicu, i u mahnitanju i sam nestao.

Zvanična Srbija nema samo pesak u ušima. Ona je ponovo obnevidela, i zamuckuje. Zato je pokušala da ugasi i Peščanik i sećanje na vreme kad su se život i kultura smeli odvijati izvan hladnoratovske paradigme i kultova krvavih, kolektivističkih diktatura.

 
Danas, 02.02.2009.

Peščanik.net, 04.02.2009.

Leave a Reply