Desilo se ono što su i osnovci mogli predvideti: vlada je “otkačila” Mlađana Dinkića, on je potom, sa svim svojim stranačkim pajtašima, napustio pregovarački tim. Rusi su konačno odahnuli, drugi su umesto njih uklonili “smetnju” međudržavnim odnosima. Reklo bi se da su veoma efektno istestirali lojalnost srpskih političara Moskvi zbog svoje “istrajne” podrške u vezi sa Kosovom. Trijumfuje i srpska nacionalistička i rusofilska opozicija, jer “nije uspeo” Dinkićev “zaverenički pokušaj” da “na račun drugoga” pomuti srpsko-rusko “slovensko-pravoslavno jedinstvo”. Kako ni vlast nije baš daleko od tog tipa zadovoljstva, o tome da li je i koliko Srbija dobila ili izgubila pristajanjem na ruske pregovaračke ultimatume, raspredaće se tek kada se shvati da će se ventili za naftu i gas a, bogme, i za regulaciju političkih prilika u Srbiji, odvrtati i zavrtati u Moskvi.

“Posao veka”, dakle, može da počne. A da li će se već u prvoj fazi ruskog gazdovanja srpskim rafinerijama, izvorištima nafte i gasa, mrežom benzinskih pumpi i neprikosnovenim državnim (ruskim) monpolom na energetsku politiku Srbije pretočiti u “skandal stoleća”, manje je bitno od činjenice da je politička oligarhija Srbije ustuknula pred “argumentima” novovaskrsle velike sile, njenih ucena i neprilične “pregovaračke” bezobzirnosti. Jer, kada račun za “bratsku pomoć” Kremlja u vezi sa Kosovom stigne na naplatu, više neće toliko biti važno što su se, eto, Koštunica i Tadić, u prethodnim fazama i sam Dinkić, poigrali sa sudbinom Srbije, već samo i isključivo ko će taj račun čime platiti. A tada će već biti malo kasno za raspamećivanje u stilu “zar smo bili toliko očajni kada smo se tako olako odrekli ono malo preostalog nacionalnog bogatstva.” Danas NIS-a, koliko sutra, EPS-a i još koječega. Očaj će biti još vidljiviji kada se vremenom pokaže da se ovim “poslovnim” iskorakom ka “zavičajnom” Istoku, uporedo sa zamenom srpske energetske (ne)izvesnosti zavisnošću, izgubilo (što je već sada savršeno jasno) i Kosovo.

Dinkić je povukao jedan potez, ali bilo bi previše i od njega, eksperta za obaranje vlada, očekivati da posle svega napusti Tadićevu vladu i koaliciju. Dezavuisan je u samom finišu pijačnog preganjanja sa ruskim partnerima, čime mu je odaslata jasna poruka da od njega više, ma koliko on to priželjkivao, ništa ne zavisi. Ako ode iz vlasti, teško da bi iko, osim simpatizera i funkcionera G 17 plus, tugovao za njim, a ako ostane, ili će morati da bude manji od makovog zrna ili će, u suprotnom, leteti iz vlade. Dinkić jeste pragmatičan i prilagodljiv političar, ali se sada odnos snaga na političkoj sceni Srbije toliko izmenio da prevazilazi njegove liderske sposobnosti i veštine.

Ako se do poslednjih parlamentarnih izbora verovalo da su proevropske partije uverljivije i moćnije od nacionalističko-narodnjačkog bloka, postizborni pakt “istorijskog pomirenja” Tadić-Dačić je sve to izvrgao ruglu. Demokratska stranka – valjda u opsesivnoj zamisli njenog lidera da je vreme za “istorijsku misiju” revalorizacije, odnosno rehabilitacije predpetooktobarskog režima – zapravo je Srbiju ponovo uvela u zonu ideološko-nacionalne konfuzije i konfrontacije. Na jednoj strani su dominantne političke grupacije, i u vlasti i u opoziciji, kojima su evropske integracije samo paravan iza kojeg se, u stvari, realizuje jedna sasvim drugačija, iz dana u dan sve otvorenija i drskija – antievropska politika. Kada evroentuzijazam preraste najpre u evroskepticizam, potom i u sve arogantnije prkošenje Zapadu, ne treba sa čuditi što je sada na delu, manje-više, pilićarsko evropejstvo. I što su “novogodišnjim” poklanjanjem NIS-a Gaspromu bez ikakvih garancija da će Južni tok ući u Srbiju, najzadovoljniji, pored Tadića, Koštunica, Velja, Toma, radikali,

Dačić, Škundrić, Bajatović. Može se, dakle, zamisliti na šta će ličiti Skupština Srbije, u kojoj bi Tadić, u nameri da teret potencijalno strateški pogubne odluke prevali na parlament, postigao ono što nije pošlo za rukom ni Koštinici – potpuni nacionalni i saborni konsenzus. A i kakav bi – u politički prekomponovanoj Srbiji, u kojoj ni kafe-kuvarica ne može dobiti posao bez partijske podobnosti – bio odgovor Ustavnog suda Srbije na (utopijski) zahtev LDP da proceni da li je u međudržavnoj transakciji sa Rusima prekršen Ustav.

Suština je jednostavna. Delikatna je samo “analitičarima” koji najnoviju strategiju gospodara Srbije Tadića tumače kao “patriotski” pokušaj da evrointegracije ne pojedu Srbiju. Zato njena politička “elita”, zapravo, ucenjuje Evropsku uniju, postavljajući joj neprestano nekakve uslove. Među takvima je i energetski sporazum sa Rusijom, koji Moskvi daje odrešene ruke da Srbiju tretira kao monetu za potkusurivanje, a koji, zapravo, treba da posluži kao opomena Briselu da se “ne igra sa nama”. Drugim rečima, i mi konja za trku imamo.

Da Srbija polako ali stabilno diže ruke od Evrope i okreće se Rusiji pokazuju već i dve najnovije ilustracije. Istoga dana kada je EU ostala pri stavu da bez Ratka Mladića u Hagu nema odmrzavanja SSP-a, Beograd je, čini se, prelomio. “Ako vi, gospodo iz Brisela, nećete Srbiju, ima koga da je bez dvoumljenja prigli.” Tadić je uklonio sve dotadašnje rezerve prema ruskoj “ponudi”. Nekoliko dana kasnije, uporedo sa odlukom vlade da odbaci Dinkićev predlog o tzv. krovnom dogovoru sa Rusima, kojim bi se Srbija obezbedila od realne opasnosti da Južni tok nikada ne poteče, šef diplomatije u Skupštini Srbije, u svom uobičajenom arogantnom maniru, poručuje Briselu: između Kosova i EU biramo – Kosovo.

I tako se, mic po mic, stiže do vrhunskog licermerja. Ako je srpska diplomatija pokupila pregršt poena kada je, preko Saveta bezbednosti UN, zatraživši da međunarodni sud pravde oceni pravnu valjanost proglašene kosovske nezavisnosti, poručila da problem Kosova sa političkog treba prebaciti na pravni teren, sada se latila obrnutog procesa. Međunarodnom trampom “vi nama političku podršku, mi vama NIS po bagatelnoj ceni”, zapravo se sa poslovnog duboko zagazilo na – politički teren.

Toliko o mnogo hvaljenoj samoproglašenoj principijelnosti i doslednosti srpske političke oligarhije!

 
Peščanik.net, 13.12.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply