Solun zimi je melanholičan grad, sa atmosferom pre balkanskom nego mediteranskom. Siva i mutno srebrna su dominantne boje. Tamno nebo nad često uzburkanim morem. Vlažna zima i prljav vazduh.

Prljavština je ranije poticala od izduvnih gasova automobila koji su svakodnevno pravili nesnosne saobraćajne gužve u samom centru grada. Danas ih vidimo večno parkirane po ivičnjacima malih ulica, jer njihovi vlasnici više nemaju para za benzin. Ove zime vazduh miriše drugačije. Ranije je većina domaćinstava za grejanje koristila lož ulje, ali pošto je ono u oktobru poskupelo za 50 odsto Solun u novembru 2012. miriše kao Berlin početkom osamdesetih – na brikete.

Do pre samo nekoliko nedelja, tokom štrajka đubretara koji su protestovali zbog smanjivanja plata i otkaza, miris je bio još intenzivniji. Na ulicama su se uzdizale gomile đubreta pored kojih su ljudi prolazili kao da će smeće nestati samo od sebe, ukoliko ga dovoljno dugo ignorišu.

Noću većina gradskih četvrti nestaje u potpunom mraku. Ulično osvetljenje je na mnogim mestima u kvaru, ali gradska kasa je prazna, tako da od popravke nema ništa. Čak i božićno osvetljenje ove godine deluje prigušeno i nekako melanholično, kao da su malobrojne zvezdice zalutale na ovo mesto. Samo je Aristotelov trg, veliki, ovalni prostor u centru Soluna, u evo već trećoj godini krize zadržao svoju gotovo aristokratsku lepotu: zanosan ansambl od srebrnog mora, belog mramora neoklasičnih zdanja i rimskih ruševina.

Raspoloženje ljudi je mračno kao neosvetljene ulice. Kada na ulici sretnete nekog poznanika, pitate ga na grčkom: „Ti kanis?“ (kako si) U normalnim vremenima čista floskula, a odgovor rutinski: „Hvala, dobro.“ U vremenima krize pitanje postaje ozbiljno, a odgovor ličan i često veoma iskren: „Vrlo loše, ne mogu da nađem posao.“ Često: „Nekako se snalazim.“ Ili u najboljem slučaju: „Makar imam posao i bogu hvala još uvek me plaćaju.“

Onaj ko redovno dobija platu smatra se srećnim. Dva ili tri meseca zakašnjenja plate je nešto podnošljivo, ali ukoliko se ovo oduži situacija postaje očajna, često za celu porodicu. Uprkos tome, mnogi ljudi nastavljaju da rade iako ne primaju platu, jer ako izgubite posao drugi nećete naći.

Kriza je u Solunu počela davno pre ove krize. Industrija je nestala već početkom 90-ih. Gotovo sve fabrike su zbog niskih plata, poreza i velikih profita premeštene u Bugarsku. U isto vreme izumrla je i duvanska industrija. U to vreme industrija usluga doživljava mali bum, započet je i čitav niz infrastrukturnih projekata: izgradnja linije metroa, proširivanje ulica, polaganje optičkih kablova. Mnogi su mogli da računaju na mesto u javnoj službi. Kome to nije pošlo za rukom mogao je da otvori kafić ili butik. Nijedan drugi grad na svetu nema toliko kafića po glavi stanovnika kao Solun, otuda i ime „grad frapea“. Naziv za hladnu kafu sa penom koja se ispija po čitavom gradu, a čiji su najbrojniji konzumenti studentska populacija, koja u gradu sa dva univerziteta i jednom višom stručnom školom broji 100.000.

Ali onda je Atina postala domaćin olimpijskih igara, tako da je od kraja 90-ih sav državni novac počeo da teče samo ka Atini. Bilo je sve teže pronaći posao u Solunu. Godine 2008. nezaposlenost na širem području Soluna iznosila je 17 odsto, više nego duplo od grčkog proseka. Kupovna moć je padala, a radnje su zatvarane. Počelo je sa prodavnicama nameštaja, onda su mnogi butici u Vasilisis Olgas, glavnoj gradskoj ulici, stavili katanac na vrata. U poslednje vreme predale su se i mnoge robne kuće u centru grada, kao i svaka treća maloprodajna radnja. Hiljade prodavačica ostalo je bez posla.

A infrastrukturni projekti? Egnatia, glavni grčki autoput koji se proteže od zapada zemlje do granice sa Turskom, završen je pre krize. Ali izgradnja metroa je stala. Njegovo puštanje u rad planirano je još za 2010, a sada vlada obećava završetak radova 2016. U ovaj rok ne veruju više čak ni vođe radova, koji već mesecima nisu primili platu. „Možda 2026, ako od ovoga na kraju išta ispadne“, rekao je jedan od njih na nedavnom sastanku u gradskoj većnici.

Međutim, u ovoj kolektivnoj depresiji postoji takođe i tračci svetlosti. Najsvetliji simbol nade su mnogobrojne lokalne solidarne inicijative, kojima se priključuje sve više ljudi.

Jedan od pozitivnih primera je i solunska socijalna klinika. Osnovana je pre sedam godina od strane levičarskih doktora radi pružanja zdravstvene zaštite imigrantima. Kriza je od ove skromne institucije stvorila jedno od najvažnijih pribežišta za sve koji nemaju pristup državnim bolnicama: legalne imigrante, lokalne nezaposlene ili one bez zdravstvenog osiguranja, penzionere. U poslednjih godinu dana prijavljuje se sve više dobrovoljaca za rad u klinici. Gotovo 150 doktora, zubara i medicinskih sestara daju svoj doprinos jednom ili dva puta nedeljno radeći punu smenu. Diplomirani inženjeri, sada bez posla, upravljaju sekretarijatom klinike i drže ga otvorenim 20 sati svakog dana. Fan klubovi gradskih fudbalskih timova PAOK-a i Iraklisa sakupljaju lekove za apoteku socijalne klinike. Jedna smrtno bolesna zubarka poklonila je stomatološkom odeljenju svoju celu opremu.

Socijalna klinika uživa toliku podršku da se čini da je postala projekat čitavog grada. Jednog ponedeljka uveče četvorica starih rokera održali su koncert solidarnosti u Olympionu, najvećoj bioskopskoj sali u gradu. Bend pod nazivom The Presidents čine ugledni profesori, od kojih je svaki bio rektor svog fakulteta. Oponašali su Džimija Hendriksa i svirali Led cepelin, sala je bila puna, mešavina akademske nomenklature, studenata, đaka i običnih fanova rok muzike. Akustika je bila loša, ali je četvorka zaista dobro svirala. A najbolje je sačuvano za kraj: „Always look on the bright side of life“. Inekcija optimizma, nešto što je svima preko potrebno. Čak su i stariji ljudi u odelima pevušili, cela sala se smejala. Prikupljeno je gotovo 4.000 evra i regrutovano par dobrovoljaca za rad u socijalnoj klinici.

Ali i doktori dobrovoljci znaju za granice. Zapaljenja, prelomi, popravka zuba, tu se može pomoći. Ali rak? Šta se dešava kada neko ko boluje od raka nema zdravstveno osiguranje, novac ili porodicu? Nedavno mi je Katarina, moja prijateljica koja je po profesiji lekar, ispričala horor priču koja se odigrala pred odborom za bolovanje državnog zdravstvenog osiguranja. „Pojavila se 40-ogodišnja žena, bez kose posle hemoterapije. Nije nosila periku, čak ni maramu. Bez obzira koliko bolesne, mlade žene uvek zadrže komadić sujete, ali ne i ova“. Kada je odbor odlučio da je pošalje na tromesečno bolovanje, briznula je u plač. „Zamolila nas je da je proglasimo zdravom da bi ove godine odradila još deset dana, jer inače gubi pravo na osiguranje.“

 
Kaki Bali, Le Monde Diplomatique, 14.12.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 16.12.2012.