Kada se koliko-toliko prate snimci nastupa Predsednika Svega u Srbiji, ili stručno fenomena panproedrije, primećuje se da je on vrlo retko srećan: sa sportistima, posle pobeda, frustriran je, jer deluje smešno i suvišno – kao uostalom i svaki drugi političar; u međunarodnim susretima, čak i kada je reč o počastima i pohvalama, neprijatno mu je, jer je u pozadini uvek potcenjivanje, njegovo ponižavanje i pokornost; u domaćoj politici, uvek nakostrešen, jer zna koliko ga mrze, čak i ako je reč o manjini; kada izvodi svoje velike PR poteze, kao da sluti koliko mu se ljudi smeje. Nije nimalo čudno što mu se dešava da padne u nelagodne trenutke samosažaljenja i samohvalisanja, koji su u javnosti nepodnošljivi. Ukratko, jedna autentična trauma i patnja koja ne može ostati neprimećena. Postavlja se pitanje kako oni koji su mu blizu i kojih je mnogo nisu ovaj problem pokušali da reše.
Pre svega, moraju se naći, opaziti i analizirati oni trenuci kada je srećan – ukoliko takvi uopšte postoje. Uporedila sam svoja opažanja sa opažanjem nekolicine koleginica i kolega sa sličnim poljem zanimanja, i došla do pouzdano potvrđenih trenutaka njegove sreće: prvo i najspontanije je popravljanje naočara. To je gest učitelja, profesora, mudraca koji bi želeo da bolje vidi i razume. Drugo, rasterećeno i istovremeno koncentrisano deluje kada ne mora da govori o nekom gorućem političkom problemu, nego objašnjava neko stanje, uzročnost i pozadinu. Razumevanje i razlaganje ga očito oslobađaju svih obaveza političkog ponašanja, i prenose ga u svet ideja i refleksije, gde se mnogo bolje snalazi. I treće, kao krunski dokaz, najsrećnije deluje kad svoje znanje i rezultate svojih razmišljanja može da objasni širokoj publici, na jednostavan i pristupačan način, pišući i crtajući po običnoj školskoj tabli. Biti učitelj, mislilac, intelektualac je dakle ono što ga čini srećnim.
Sećam se razgovora u krugu prijatelja pre nekoliko godina u Beogradu, kada nas je Borka Pavićević sve iznenadila izjavom da bi Predsednik Svega (panproedros) bio najsrećniji da je među nama, opozicionarima po definiciji, nekadašnjim disidentima a sada više disolventnima… i naravno, da istovremeno čvrsto bude na vlasti. To je neostvariva utopija, i zato čovek očigledno pati. Tek posle dosta vremena shvatila sam koliko je Borka bila u pravu, i mučilo me je to što pravog leka za traumu nema. I moj, i interes mnogih nije da se pomogne pojedincu, već da se pre svega pomogne onima koji trpe posledice njegovog lošeg raspoloženja: u pitanju je opšti interes celokupnog stanovništva, opozicije ne mnogo manje nego pristalica. A rešenje se nudilo, i još uvek se nudi, samo niko, ni oni koji bi zaista mogli pomoći, nisu na to pomislili. Razlozi za ovo ustezanje ili neprepoznavanje problema nejasni su: možda je upravo zato bolje predlagati akciju umesto prethodnog dogovaranja. Pri tome, rešenje je jednostavno.
Trenutak nikada nije bio kritičniji: sa jedne strane napad na uglednu novinarku, sa druge vrludanje i korupcija u vezi sa litijumskim rudnicima. Upravo to vodi pomenutome rešenju, a to je postizanje sreće za Predsednika Svega i posledično, njegova promena stava. Možete li zamisliti da se javno izvini novinarki i na školskoj tabli ispiše zašto je iskopavanje litijuma loše za prirodu i stanovnike Srbije? Srećan i zadovoljan čovek to može. A postoji i institucija koja bi relativno lako izvela postupak. To je SANU. Izborom za akademika ne bi se porušili kriterijumi SANU, a čovek bi dobio najveću počast koju sredovečni muškarac može doživeti u Srbiji. O tome sanjaju i opozicionari (zvanični) i članovi vladajuće partije, baš kao što su o tome sanjali u doba socijalizma i u doba Miloševića. Ništa ne može da iskoreni tu želju. Ponajviše o tome sanja Predsednik Svega. Pa zar je toliko teško napraviti gest, spasti mnoge, postići da država kolektivno odahne, smiriti podjednako sve političke grupe, obezbediti budućnost za čoveka u pitanju, kad jedanput poželi da se posveti isključivo onome što najviše voli? Ne zaboravite, akademici, usrećiti jednoga i istovremeno mnoge izuzetno je redak uspeh!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
