Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Evo nas na klizavom terenu. Ponovo je u opticaju pokušaj atentata. Na Vučića, naravno. Pronađena je (opet) i puška s optičkim nišanom (ako se to tako ne kaže, neka mi čitalac oprosti, ne razumem se u oružje) ispod zadnjeg sedišta jednog automobila. Prestao sam da brojim te pokušaje (atentata, na Vučića). Uglavnom sam verovao da su vesti o njima izmišljene. Samo što to nisam glasno govorio: jedan ubijeni domaći predsednik vlade dovoljno je da se svaki put kad pomislim da kažem da lažu (za Vučića i atentat), ugrizem za jezik.

I sad mi sve izgleda namešteno. Nisu radikalne desničarske organizacije ovde samonikle. Seje ih i neguje sama država. To je sada već tradicionalni deo ovdašnje politike. Tu politiku, pored ostalih, osmislio je i elaborirao i sam Vučić. Tako da ispada da radikalni desničari hoće da odgrizu ruku koja ih hrani. Što nije nemoguće, događalo se, je l’ da, i ranije. Ali, opet, sve to više liči na nekakav teatar (apsurda, naravno), nego na ozbiljne pretnje. S druge strane, i atentat na Zorana Đinđića bio je dugo javno najavljivan, što nije sprečilo da se dogodi.

Ako radikalne desničarske organizacije i jesu čeda ove države, Đinđića je, sećamo se, ubila sama država ili, kako se to kaže, njeni odmetnuti delovi. Zato je govoriti o (pokušaju) atentata krajnje delikatno. Ali, s druge strane, analogija između atentata na Đinđića i pokušaja atentata na Vučića stoji na klimavim nogama. Čitalac, moj vršnjak, dobro se seća: Đinđić je govorio jedno, a njegovi protivnici, na kraju i ubice, javno su govorili sasvim drugo. Između Đinđića i njegovih ubica nije bilo sličnosti. Đinđić je hteo saradnju sa sudom u Hagu, protivnici nisu. Zato su ga ubili.

S Vučićem i radikalnom desnicom u Srbiji stvari stoje drugačije. Ako možda baš i nisu ideološki blizanci, u javnost oni uglavnom izlaze sa sličnim parolama. Vučić viče – ne dam Kosovo. Oni viču – ne damo Kosovo. Vučić kaže – nikada neću priznati državu Kosovo. Oni viču – nikada nećemo priznati državu Kosovo. Vučić kaže – ne može Kosovo u UN. Oni kažu – ne može Kosovo u UN. Dakle, govore sve isto, a ipak Vučiću prete ubistvom. Zašto, pobogu? Tobože, zbog predloga sporazuma. Oni ga ne bi prihvatili, kažu. Ali, kako kaže, neće ga ni Vučić.

Na stranu sad što u tom sporazumu, ako je verovati onome što se pojavilo u javnosti, ne stoji ništa od onoga što radikalna desnica i Vučić nikako neće. Nešto drugo je ovde zanimljivo – otkuda ovaj oštri sukob na srpskoj desnici, prvo u parlamentu, a preksinoć, videli smo, i na ulici. Da je sukob oštar, kao da hoće da naglasi i policija objavljivanjem snimaka jučerašnjih hitnih hapšenja. Da li ćemo saznati šta su uhapšeni u stanici pričali s policajcima, sumnjam. A možda nećemo čuti ni kada ih budu pustili. O mogućem sudskom gonjenju verovatno ne treba ni misliti. Barem do sada ih nije bilo, za pokušaje atentata.

Dobro, ako sukoba nema, ako je sve samo predstava (u šta ja verujem, pored ostalog i zato što mislim da je i jedan atentat u jednom veku za Srbiju previše), kakav bi bio njen smisao? Da li Vučić to pokušava da scenskim trikovima izvrda ultimatum? To pod uslovom da ultimatuma zaista ima (u šta, čini mi se, opet ima dovoljno razloga da sumnjamo). Malo izbori, malo drama u parlamentu, malo pretnje s ulice… dok ne omekšaju tobože tvrda srca pregovarača iz EU i Sjedinjenih Država. Koliko poznajemo Vučića, ne čini nam se da mu je strana ta vrsta manipulacije.

A opet, ako je Srbija izbušena ruskim uticajem (kao što jeste, u državnim telima, u političkim strankama, u medijima…), ne bi bilo nezamislivo da nije Vučić reditelj drame, nego da iza kulisa konce vuče, recimo, Bocan-Harčenko, ruski ambasador. On je juče odmah osudio demonstrante (zapravo, pobunjenike) i pretnje Vučiću te u osudi ponovio kao svoje sve stavove demonstranata. Pa bi se moglo pomisliti da ruski režim preti (ili se pravi da preti, jer za pravu pretnju nema razloga) glavnom srpskom pregovaraču da ne prihvati sporazum. Očekivali bismo da sve bude drugačije, kada je na stvari tako teška pretnja, ali je sve zapravo isto.

Vučić govori jedno, oni što mu prete ubistvom to ponavljaju, a onaj koji ih osuđuje takođe za njima ponovi isto. U taj papagajski niz može se dodati i deo „opozicije“ iz parlamenta, kao i Vučićeve stranačke kolege, koje svi do jednog ponavljaju – nema predaje. Pa na to – da nema predaje – pozivaju i oni s ulice. Tako sukob na srpskoj desnici liči na čerupanje papagaja u kavezu. Jeste, prestaje da bude dramatičan, iako je daleko od toga da postane smešan. Jer, možda su glave zaista u torbi, što je uvek, samo po sebi, ozbiljno, bez obzira na to čije su glave.

Ja sam za to da sve glave ostanu na ramenima, naravno. Ali se ja ne pitam. Pita se srpska desnica, s Vučićem na čelu. Ona odlučuje i o sporazumu i o glavama. Ti ljudi, na ovdašnjoj desnici, ionako ne umeju drugačije da razgovaraju, sve sam krvolok do krvoloka. Ili, vuk do vuka. Pa zato i sukobi na srpskoj desnici izgledaju tako kako izgledaju – kao sukobi unutar čopora.

Peščanik.net, 17.02.2023.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Vođa brani državu srpskog naroda

Ljubodrag Stojadinović – Das ist Wagner

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).