Glavni problem sukoba na desnici, između autokrate Aleksandra Vučića i desnih ekstremista na protestu održanom na Dan državnosti, sastoji se u sledećoj dilemi: da li je Vučić autentični lider antidemokratske, antievropske, suverenističke i zavetne države srpskog naroda ili nije. Sa protesta je poručeno da se „niko iz Srpske napredne stranke (SNS) ne može nazvati Srbinom“, što bi značilo da neformalni vođini saradnici nisu do kraja ubeđeni u njegovu iskrenost kada obećava da neće potpisati nikakav sporazum.
Vučiću su poslate i poruke da „podnese ostavku ili da promeni svoju politiku prema Kosovu“ – proruska desnica s pravom sumnjiči autokratu iz razloga koje je naveo ruski ambasador Bocan-Harčenko koji je rekao da će konačni status Kosova biti definisan „u drugim geopolitičkim uslovima“, nakon završetka „sukoba sa Zapadom na teritoriji Ukrajine“ u kojem će „sigurno pobediti Rusija“. Stoga je činjenica da se pregovori uopšte vode ono što izaziva nepoverenje proruske desnice. Umesto da sačeka pobedu ruskog saveznika – kako obećava ruski ambasador – Vučić nastavlja pregovore sa Prištinom u nepovoljnim međunarodnim okolnostima, te su veće šanse da nešto i prihvati.
Ipak, nepošteno bi bilo kazati da naprednjačka vlast nije svesna vrednosne, političke i pravne neusklađenosti Srbije i njenog evropskog okruženja. „Srbija nikome ne preti, ali je spremna da se brani“, rekao je Miloš Vučević, potpredsednik vlade i ministar odbrane. Čudna izjava ako znamo da su zemlje koje nas okružuju članice, kandidati za članstvo ili da izražavaju spremnost da se pridruže Evropskoj uniji kao najvećem mirovnom projektu u istoriji Evrope posle Drugog svetskog rata i da je većina njih u članstvu odbrambenog NATO saveza. Od koga je onda to Srbija ugrožena te je spremna da se brani?
„Da nije bilo istrajne i odlučne diplomatske borbe predsednika Vučića i snaga Vojske Srbije u gotovosti da munjevito reaguju i zaštite živote Srba na Kosovu i Metohiji“, kaže dalje Vučević, „verujemo da bi se nasilje Kurtijevih snaga nastavilo“. Vučić je zapravo diplomatskim putem spasavao Srbiju od rata i svoje spremnosti da se vojno sukobi sa NATO paktom na Kosovu, a samim tim i sa odlukom UN-a na osnovu koje su trupe NATO tamo stacionirane. Vlasti u Srbiji su, dakle, pretnja miru, ali za sada, budući svesne svoje vojne inferiornosti, pribegavaju samo „diplomatskim borbama“.
Zato pustite državu – to jest Vučića – da se snalazi kako zna i ume u neprijateljskom okruženju, poručuje Dragoslav Bokan nezadovoljnim desničarima. Jer je sada nastupio međunarodni poredak „odmeravanja snaga na nivou bliskom svetskom ratu“ i vreme je „smrtonosnih dronova, dalekometnih raketa, teških bombardera i demonski ubitačne NATO vojne mašine“ – shvatite da su za sada jači od nas, pokušava Bokan da primiri uzavrele strasti na desnici.
Očito je da naprednjačke glavešine ne odustaju od prava na etnički motivisanu vojnu intervenciju, mada je tako nešto protivno ustavu. Jer logika važećeg ustava nalaže neodložno uspostavljanje suvereniteta nad Kosovom, ali ne na osnovu etničkog nego na osnovu teritorijalnog principa. Međutim, pošto tako nešto nije izvodljivo – Srbija je vojno slabija od NATO pakta, dok su saveznici Rusija, Sirija, Severna Koreja, Avganistan i Iran daleko – jedino je autoritarni vođa u stanju da stavi ustav van snage i obezbedi mir, protivno suverenističkim načelima zavetne kosovske države srpskog naroda koja su zapisana u ustavu.
Srbija je danas „sigurna busija“, poručio je ministar Nikola Selaković u autorskom tekstu povodom Dana državnosti pod naslovom „Srpska sloga ruši i najjača carstva“. Pod naprednjacima je Srbija sigurna busija za korupciju, kriminal i svaku vrstu samovolje predstavnika vlasti. „Kao što je vreme pre više od dva veka pomoglo narodu da iznedri Кarađorđa i Miloša, tako je i pre gotovo jedne decenije generisalo narodnu volju i na čelo države dovela Aleksandra Vučića, koji se bori da nas okupi oko ideje Slobodne i napredne Srbije“, piše ministar Selaković uveren u istorijsku misiju suverenog vođe. Iako istorijski datumi koji se obeležavaju Danom državnosti simbolizuju nešto sasvim suprotno. Prvi srpski ustanak je 1804. podignut protiv razbojničke samovolje turskih odmetnika dahija, dok je 1835. Sretenjski ustav donet kako bi se ograničila samovolja Miloša Obrenovića. Ipak, protiv kojih se to današnjih carstava treba složno srpski ujediniti, kako bi se ona u perspektivi srušila?
Jedini koji danas nastupa sa carskim pretenzijama i koji brutalnim ratom nameće volju slabijima je Vladimir Putin, ali pošto se režim odlučno odupire da uvede sankcije Rusiji i solidariše se sa ostatkom Evrope, Selaković očigledno ne misli na Rusiju. Ostaje pretpostavka da je preteće carstvo Evropska unija. Ali šta ako, protivno obećanju ruskog ambasadora, Rusija iz ukrajinskog sukoba izađe kao poražena strana? Šta onda očekuje Vučićevu Srbiju okruženu i suočenu sa pobedničkim zemljama Evropske unije, naročito ako nastavi sa suverenističkom politikom nepriznavanja kosovske nezavisnosti?
Nameću se dve istorijske analogije. Naime, politička sudbina Vučićeve Srbije može biti nešto između Frankove Španije i Enver Hodžine Albanije. Obe zemlje su bile predvođene autoritarnim vođama koji su bili uvereni u svoju istorijsku misiju, međunarodno izolovane i bez saveznika. U slučaju ruskog poraza, Vučićev režim će ostati bez glavnog ideološkog saveznika, kao i Španija posle 1945, i sa iredentističkim pretenzijama i provokativnim držanjem prema okruženju, kao što je jedno vreme bila politika Hodžine Albanije. Takva može biti realna budućnost srpske sloge sa Vučićem na čelu države.
Peščanik.net, 18.02.2023.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Das ist Wagner
KOSOVO
