Za neki dan, tačnije 25. oktobra, ističe rok. A onda nam se loše piše jer „Oni dolaze u Beograd“.
A kad „potomci Gvozdenog puka“ stignu u Beograd zna se šta to znači – zakrčene sve ulice od Rakovice do Zemuna i Zvezdare do Banovog brda, pešačenje od posla do kuće, nervozni vozači, jednom rečju maltretiranje stanovnika i ubijanje glavnog grada. Tako je bar bilo u poslednjih godina dana kad su takozvani „veterani“ poželeli da logoruju pred Vladom u Nemanjinoj i kuvaju pasulj, zagorčavajući život Beograđanima.
I taman kad smo poverovali da smo se rešili „finansijskog sindroma“ kosovskih „veterana-gubitnika“ iz Kuršumlije, Blaca, Bojnika, Lebana, Žitorađe, Doljevca i Prokuplja, koji su prošle godine opsedali Beograd, stigli su novi iz „ostalih dvadesetak gradova bivše Treće armijske oblasti“ sa istim „sindromom“ – da traže pare za ratne dnevnice. Navadili se ljudi da u Beogradu kuvaju pasulj i „štrajkuju glađu“, da uživaju u maltretiranju Beograđana i usput drpe pare od bolećive države.
Od rezervista koje je ’99. godine Milošević obukao u vojne uniforme i šutnuo na Kosovo (a oni sebi danas tepaju „potomci Gvozdenog puka“) ne strepe samo građani Beograda. I Vlada se ne „oseća dobro“, naročito zato što se ubrzano približava datum kad im je obećala da će završiti razmatranje njihovog problema.
A problem za državu postaje ogroman.
Šta „veterani“ nekadašnje Treće armije traže? Isto što su prošle godine tražile i njihove kolege iz Topličkog i dela Jablaničkog okruga – da im bude isplaćeno po 3.500 dinara za svaki od 78 dana provedenih na Kosovu. Isplata treba da bude u šest jednakih rata u periodu ne dužem od šest meseci i to „franco dlan“ jer ne žele da primaju obveznice, akcije ili druge hartije od vrednosti.
Pripremajući dokumentaciju za Vladu, jedan od ozbiljnijih analitičara u ministarskom kabinetu Mirka Cvetkovića sačinio je dokument koji počinje sledećom konstatacijom: „Problem potraživanja ratnih veterana Treće armije preti da se pretvori u ozbiljan udar na budžet Srbije“.
A zatim slede detalji iz kojih se vidi da isplatu dnevnica traži 49.769 lica koja su bila u rezervnom sastavu Treće armije na teritoriji Kosova i Metohije. Oni traže da im se isplati iznos od 3.500 dinara po danu, a dana je bilo – 78 dana, što u konačnom zbiru iznosi 13,5 milijardi dinara ili oko 168 miliona evra.
Ali, to nije sve. „Realno se može očekivati da se jave i ostali koji su bili u rezervnom sastavu u Trećoj armiji, jer su i ostali delovi teritorije, izvan Kosova i Metohije bili bombardovani. Takvih je 102.722 i ako i oni pate od „finansijskog sindroma“ država treba da im isplati 28 milijardi ili 350 miliona evra.
Ni to nije sve. Bude li taj „sindrom“, sledeći logiku „veterana“ s juga Srbije, eskalirao na sva lica angažovana ’99. godine u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, to znači da će 204.743 osobe tražiti da im država isplati 56 milijardi dinara ili 700 miliona evra.
Ni to nije sve. Postoji opasnost, kaže se u analizi pripremljenoj za premijera, da dnevnice traže svi koji su u to vreme bili angažovani u Vojsci Jugoslavije, a to je suma od 84 milijarde dinara ili malo više od milijardu evra.
Po sistemu „paranja džempera“ na „finansijski sindrom“ mogli bi se navući svi koji su oblačili vojno-policijske unoforme, zatim lica koja su u ratu ustupila vojsci motorna vozila, magacine i druga dobra; ima indicija da bi se u tom slučaju javili i oni koji su bili mobilisani 1991. godine u okviru JNA, a i zaposleni u javnim preduzećima u kojima je bila uvedena radna obaveza.
Moglo bi se na kraju dogoditi da polovina stanovništva traži ratne dnevnice od države koja nije bila u ratu.
Analiza se zatim vraća na aktuelne zahteve rezervista Treće armije, čiji je „kosovski sindrom“ težak 168 miliona evra. Da bi se obezbedio taj novac svaki stanovnik Srbije trebalo bi da odvoji po 20 evra ili svako domaćinstvo po 60 evra.
Šta bi sa tim parama moglo još da se uradi?
Pa, recimo, toliko koštaju najmanje dva mosta u Beogradu, s tim parama može se sagraditi put Novi Sad–Horgoš, 175 sportskih hala za po 800 gledalaca i oko 140 domova zdravlja, može se otvoriti blizu 20 hiljada radnih mesta, izgraditi 375.000 kvadratnih metara stambenog ili poslovnog prostora, kupiti 200 magnetnih rezonanci ili 320 najsavremenijih medicinskih skenera, 32 bolnice u Srbiji bi mogla da dobiju savremeni PET skener centar, a ta je suma jednaka godišnjem iznosu ukupnih troškova 40 domova zdravlja u Srbiji sa po 400 zaposlenih.
Ko je Srbiju doveo u ovakvu situaciju?
Osnov za ovakve zahteve je odluka Vlade Vojislava Koštunice da rezervistima iz Kuršumlije, Blaca, Bojnika, Lebana, Žitorađe, Doljevca i Prokuplja isplati kao socijalnu pomoć određene sume novca umesto ratnih dnevnica, jer se radi o izrazito nerazvijenom području gde je privreda gotovo zamrla i gde ima veoma mnogo nezaposlenih.
Odluka Vlade doneta je pošto su, od 2005. do 2007. godine, u vreme vlasti Vojislava Koštunice, sudovi u Kuršumliji i Prokuplju u nekoliko slučajeva presudili da se pojedinim veteranima isplate ratne dnevnice.
Nešto manje od 444 rezervista iz tri opštine Topličkog okruga sudskim putem uspelo je da naplati oko tri miliona evra i svaki je u proseku dobio između 500.000 i 700.000 dinara na ime ratnih dnevnica. U ratu na Kosovu iz područja Topličkog okruga učestvovalo je oko 6.600 rezervista i oni su po istom principu zatražili isplatu dnevnica, pa je ispalo da država treba da im plati oko 47 miliona evra.
Ti zahtevi bili su razlog stalnih blokada puteva i sudova na jugu Srbije i maltretiranja Beograda.
Iz Vlade (najpre ministarstava odbrane i pravde) stizala su uveravanja da su dnevnice isplaćene, da postoje materijalni dokazi i spiskovi da su dnevnice isplaćene i da su mnogi rezervisti još 1999. po nekoliko puta naplatili potraživanja, da advokati manipulišu rezervistima i da su ih nagovorili da tuže Vojsku tvrdeći da je ta dokumentacija uništena.
Ministar pravde Dušan Petrović tvrdio je da je nemoguće ostvariti prava za koja ne postoji zakonom utvrđen osnov i da je pokrenut krivični postupak protiv osoba za koje postoji opravdana sumnja da su počinile krivična dela i na ime ratnih dnevnica naplatile više novca od iznosa koji im pripada i na taj način dovele do takve situacije.
A predsednik Štrajkačkog odbora bivših vojnih rezervista Topličkog okruga Dejan Milošević izjavljivao je u to vreme da bi se rezervisti „zadovoljili iznosom od po 300.000 dinara, što za državu ne predstavlja neku sumu, a njima bi puno značilo“.
Na kraju se Vlada odlučila za socijalnu pomoć opštinama Topločkog i Jablaničkog okruga, s idejom da taj novac bude potrošen najpre za izgradnju proizvodnih pogona u kojima bi „gvozdeni puk“ imao s nečim da se zabavlja. Novac je, ipak, podeljen „u kešu“.
To je bio povod da se na isti princip otimanja para od države „prime“ i ostali kosovski „veterani“. Visoki nacionalni ciljevi odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta (što bi rekao Vojislav Koštunica) svedeni su na zadovoljštinu od 300.000 dinara po glavi veterana za rat koji nismo vodili.
Ostalo je nejasno da li onih 20 evra kako bi se sakupila suma od 168 miliona evra za isplatu „veteranima“ treba da daju i oni građani Srbije koji su ’98. i ’99. godine morali da pobegnu iz zemlje kako ne bi učestvovali u ratu na Kosovu? I da li, možda, mogu i oni da traže od države, ako ne dnevnice, onda bar besplatne avionske karte da dođu u Srbiju i obiđu ostarele roditelje?
Peščanik.net, 17.10.2008.
