Od polovine marta, odmah posle izbora, na ovom mestu se pojavilo više tekstova o ovdašnjem obrazovanju. Prvo nam je Saša Ilić preneo traumatično iskustvo roditelja kome ćerka priča šta je 17. marta ove godine radila na prvom času u školi. Onda nam je Sofija Mandić podstrla dokument i nastavni materijal koji se sručio na Sašinu ćerku. Pa nam je Ana Jovanović predočila kako to izgleda kada se srpski nacional-fašisti[1] razračunavaju sa tobože nepoćudnim direktorima škola. A onda je, poput odraza u ogledalu, Tamara Opačić dala sliku o „domovinskom“ odgoju na drugoj obali Save. Dragocen komentar na „patriotsku“ pedagogiju u Hrvatskoj stigao nam je takođe i iz „Bilježnice Robija K.“ Viktora Ivančića. U tom mozaiku nijedan detalj ne štrči. Sve se uklapa u skladnu celinu koja nam predstavlja obrazovanje kao nacionalistički identitetski kalup za oblikovanje poslušnih podanika za izrazito autoritarne režime.

Uprkos svim deklarativnim političkim promenama kroz koje su prošli i hrvatsko i srpsko društvo, čak i letimičan pogled na obrazovanje pokazuje da se oba ta društva i dalje brižno staraju o kontinuitetu sa devedesetima. Da tu nije reč o dva razdvojena procesa, pri čemu politika ide na jednu stranu a obrazovanje na drugu, jasno pokazuje činjenica da se sadržaji kurikuluma na obe strane Save oblikuju političkim dekretima. U srpskom slučaju, reč je o pismu ministra obrazovanja koji pravo na kreiranje nastave eksplicitno prenosi na Kancelariju za Kosovo i Metohiju, političko telo koje s obrazovanjem nema apsolutno nikakve veze. U hrvatskom slučaju, smernice za učenje o devedesetima eksplicitno se traže u saborskoj Deklaraciji o domovinskom ratu, koja takođe ne bi trebalo da bude obrazovni dokument.

Ako prosvetni ministar u svom pedagoškom preduzeću ponekad i zadrema, tu su uvek budni fašisti da pažnju skrenu na domaće „nepoćudne“ školske elemente. Tako je barem u Srbiji, premda ne treba sumnjati da ni u Hrvatskoj stvari ne stoje bolje. I ništa nas u svemu tome ne iznenađuje. Jasno je da je obrazovanje kod nas tek jedan šraf ili kotačić u ideološkom aparatu koji treba da proizvodi i obnavlja legitimacijske temelje novouspostavljenih država. Ni drugde nije mnogo drugačije, reći će sad neko. Tako je, i drugde obrazovanje čuva osnovu na kojoj počiva politička zajednica. Ali, ima raznih političkih zajednica, i u skladu s tim raznih osnova na koje se one oslanjaju. Ove naše političke zajednice su jednostavno nakrivo nasađene, autoritarne i diskriminatorske, pa im ni (obrazovni) temelji nisu drugačiji.

Nećemo ovde o domaćim političkim zajednicama u načelu. Zanima me obrazovanje, i u okviru obrazovanja jedan specifičan pedagoški problem: kako u školama predavati o „traumatičnim“ događajima koji su neraskidivo isprepletani s kolektivnim samopoimanjem jedne političke zajednice? Ovo pitanje dramatično se usložnjava ako je reč o događajima koji predstavljaju centralne elemente u identitetskim narativima međusobno sukobljenih zajednica.

Zločin koji se dogodio 17. marta na Kosovu tiče se i srpskog i albanskog kolektiva. Napadi NATO-a na Srbiju koji su započeli 24. marta u središtu su slike koju „Srbi“ grade o sebi kao večitim žrtvama i o „neprijateljskom svetu“ čije su dakle stalne žrtve. Na sličan način, i istorija Domovinskog rata u Hrvatskoj tiče se podjednako i „Srba“ i „Hrvata“. I albanska, i hrvatska, i srpska zajednica čvrsto počivaju na predstavama o sebi kao žrtvama. Svaki događaj koji učvršćuje tu sliku dobro je došao kao nastavno sredstvo. Svaki događaj koji „našu“ stranu pokazuje kao zločinačku briše se iz nastave. Svaki događaj koji susedne nacije predstavlja kao zločinačke u događaju u kome smo „mi“ bili žrtve više je nego dobrodošao. Tako će mladi u Hrvatskoj učiti o Vukovaru, ali im u školi niko neće pominjati Loru ili Pakračku Poljanu. Deci u Srbiji će se u školama govoriti o 17. i 24. martu, ali će Srebrenica ostati prećutana.

Zamislimo sad to čudo da se donese odluka da se o svim zločinima iz devedesetih i dvehiljaditih uči u školi. Kako bi to moglo da se uradi? Na koji način bi ti zločini mogli da se uobliče u nastavne jedinice a da to za posledicu nema potpirivanje resantimanskih osećaja? O tome je u najnovijem broju Školegijuma,[2] sarajevskog časopisa za nastavnike u osnovim i srednjim školama, uverljivo pisala Dubravka Stojanović. Ukratko ću ovde preneti njene preporuke. Stojanović je pošla od toga da svrha obrazovanja treba da bude „formiranje slobodnih, samosvesnih građana, koji su tokom procesa obrazovanja stekli veštine i naučili, na primer, da čitaju, razumeju i kritički obrade tekst“. U tom smislu, učenje o Srebrenici, kaže Stojanović – ali, dodajem, i o 17. i 24. martu, ili o Vukovaru – bilo bi „učenje o pluralnosti, o tome da je ne samo prirodno već i nužno imati različita mišljenja“, pri čemu obrazovni sistem treba da osposobi đake da vode dijalog, formiraju i razmenjuju argumente, postavljaju pitanja i kritički procenjuju odgovore i stavove (i svoje i „tuđe“), uvažavaju i razumeju „drugog“.

Na primeru Srebrenice, Stojanović će izložiti i kako bi konkretno trebalo da izgleda nastavna jedinica o tom zločinu. Ona bi se sastojala iz više delova. U prvom bi se izneli podaci o broju ubijenih, o pronađenim telima stradalih, o utvrđenim činjenicama o žrtvama. U drugom delu trebalo bi ukrstiti istorijske izvore: „u prvom redu pisanje štampe koje bi pokazalo sve razlike u informacijama koje su o događajima davane u bosanskoj i srbijanskoj štampi“. Potom bi trebalo predstaviti različite poglede na te događaje unutar samih zajednica, recimo „reakcije srpskih antiratnih krugova koji su se suprotstavljali ratnoj politici i osudili zločine“. Time bi se, kaže Stojanović, formirala „jasna svest o pluralnosti društva, o tome da su uvek i u svakom vremenu postojali različiti stavovi i da, samim tim, za tok događaja postoji sasvim konkretna odgovornost“. Konačno, jedan deo nastavne jedinice trebalo bi da bude posvećen „sećanjima, kao i svedočenjima pred sudom u Hagu, čime bi se individualizovao odnos prema žrtvama i razvila empatija prema njihovim patnjama“. U tom delu bi trebalo dati i delove sudskih odluka, „kako onih na Međunarodnom sudu pravde na kome je taj zločin okarakterisan kao genocid, kao i pred Međunarodnim krivičnim sudom“.

Ne vidim nijedan razlog da se ove preporuke ne uvaže. I pored toga, rekao bih da su one na jedan određeni način ostale jednostrane. Stojanović se usredsredila na osmišljavanje nastavne jedinice o zločinu o kome bi se učilo u zajednici kojoj pripadaju njegovi počinioci. To je samo jedan deo priče. Njen drugi deo sastojao bi se u uputstvima za oblikovanje nastavne jedinice i o zločinu čije žrtve pripadaju zajednici čiji su članovi učenici. Mislim da je ovo posebno važno u društvima čije samopoimanje počiva na predstavama o vlastitom kolektivu kao žrtvi. Rekao bih da je problem na koji ovde ukazujem rešiv na jednostavan način: nastavne jedinice o ključnim događajima iz devedesetih i dvehiljaditih koje bi bile sastavljene na način na koji je to opisala Dubravka Stojanović trebalo bi da slede jedna za drugom, tako da učenici dobiju priliku da uporede te događaje i uoče neke pravilnosti u načinima na koji su oni do sada predstavljani. Takvim poređenjem došlo bi se do onoga što Stojanović ističe kao suštinski cilj jednog takvog obrazovnog procesa – do shvatanja da „ne postoji jedna jednostavna istina, već da je razumevanje nekog događaja uvek puno nijansi, uvek različito u zavisnosti od pozicije iz koje se posmatra, uvek pluralno“.

To praktično znači da priče o 17. martu 2004. i 24. martu 1999. ne mogu da se ispričaju, pored ostalog, i bez priče o drugoj i trećoj nedelji jula 1995. Priča o Vukovaru bi morala ići zajedno sa pričama o Lori i Pakračkoj Poljani. Samo tako bi đaci mogli da shvate da su „kolektivi“ o kojima je reč, sasvim očekivano, naizmenično bili i žrtve i zločinci. Međutim, ovde su po pravilu domaće zločinačke epizode izbrisane iz kurikuluma, što jasno ukazuje na moralnu izopačenost i nelegitimnost našeg obrazovanja.

U vezi sa učenjem o „traumatičnim“ događajima iz nedavne istorije bitna je još jedna stvar. I kada se izvan razložne sumnje utvrde sve bitne činjenice o njima, razumno je očekivati da će se s vremenom njihove interpretacije menjati u „zavisnosti od pozicije iz koje se posmatra“. Ta stalna otvorenost istorije za nove poglede takođe bi se morala uračunati i uvesti u nastavu. Stojanović će u vezi sa tim s pravom ukazati na primere zajedničkih palestinsko-izraleskih udžbenika iz istorije. O tim udžbenicima je pre dve godine u Beogradu na konferenciji o obrazovanju govorio i Michael Apple. On je tada rekao:

„Nigde u svetu trenutno nema tako smrtonosne kontroverze kao što je ona između Palestine i Izraela. Postoje, ipak, grupe edukatora na obe strane koji su osmislili nove udžbenike. U tim udžbenicima središnji deo čine prazne strane sa linijama. U udžbeniku se daju dve priče uporedo, jedna pored druge. Jedna je priča o “nakbi” – uništavanju svake mogućnosti povratka, nasilnom proterivanju, borbi i stradanju Palestinaca. Na drugoj strani je jevrejska priča. Od učenika se očekuje da sami napišu nešto u vezi sa tim. Udžbenik sa dopisanim tekstom šalje se iz palestinske škole u izraelsku, jevrejsku školu, i obrnuto, tako da udžbenici šetaju tamo i nazad. To je zanimljiva intervencija i prekid uobičajene prakse. Ne može biti nikakve dobiti od jednog narativa oko koga se hoće postići konsenzus. Učenici sad imaju mogućnost da uče jedni od drugih.“[3]

Reklo bi se da smo danas svetlosnim godinama daleko od jednog ovakvog pedagoškog postupka. Pa ipak, on se događa svakodnevno. Preduzimaju ga sami đaci i studenti koji se sreću sa svojim kolegama iz susednih država. Utoliko je još više van svake pameti što takva praksa nije već institucionalizovana u domaćim školama. Tokom nedavno završene izborne kampanje imali smo priliku da više nego ranije slušamo o potrebi da se reformiše obrazovni sistem. Najdalje dokle su mogli da dobace predstavnici stranaka koje su se nadmetale za mesta u parlamentu bilo je prilagođavanje obrazovanja potrebama tržišta rada. Novac je tako sakrio zločinački i diskriminatorski kolektivni identitet koji se i dalje pažljivo neguje u našim školama. To nam jasno govori da nijedna od ovdašnjih stranaka nema nikakav problem s takvim identitetom. U tom smislu, (obrazovna) opozicija u Srbiji zaista ne postoji. Kada se ona jednom pojavi, biće to dobra vest za sve nas.

Peščanik.net, 27.03.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–    

  1. Da ne bude nesporazuma: pod fašistima podrazumevam one koji se zalažu za institucionalizaciju političkog režima iz koga će biti proterani autonomija i pluralizam. Nacional-fašisti su onda oni koji ljudsku slobodu, ravnopravnost i pravo na razliku odbacuju upućujući ideološki poziv na primat organski shvaćene zajednice. Oni dakle zajednicu vide kao organsko jedinstvo u čijem je temelju svest o zajedničkom poreklu, to jest krvnim sponama koje dijahrono i sinhrono vezuju članove u čvrstu „narodnu“ celinu, a „narod“ s vođom koji otelovljuje njegovu volju.
  2. Dubravka Stojanović, „Kako učiti o Srebrenici“, Školegijum br. 7 (2014), str. 17-21.
  3. Diskusija Michaela Applea u „Kohezivna funkcija obrazovanja: razgovor“, Reč br. 83, str. 290 (dostupno i na http://www.fabrikaknjiga.co.rs/wp-content/uploads/2013/03/21.-KOHEZIVNA-FUNKCIJA-OBRAZOVANJA.pdf).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)