Gril Veterani

Foto: Predrag Trokicić

Uverenje da i besmislica može poslužiti kao uspešno sredstvo ubeđivanja proizlazi iz providnog ali opakog lukavstva. Odsustvo svesti da se radi o besmislici posledica je bolne nedoraslosti. Politički govor u Srbiji neiscrpan je izvor dokaza o prisustvu i jednog i drugog. U poslednjem obraćanju naciji (15.12.2018) Aleksandar Vučić kaže da oni koji su aminovali pripreme za formiranje vojske Kosova moraju znati da su nas saterali u ćorsokak i doveli do ivice, posle čega „mi više nemamo kud i nemamo o čemu i ni za šta da se brinemo“. Istovremeno ističe da „Srbija ima obraz, ponos, dostojanstvo, državnost“, pa će, zato što je „uvek čuvala mir“, i sada „da nudi politiku mira, poštovanja prema svima.“

Alogizam nije teško otkriti. Saterivanje u ćorsokak po pravilu je praćeno doživljajem poraza, bezizlaznosti i beznađa, koji je teško spojiv sa osećanjem časti (obraza, ponosa, dostojanstva). Stupor ili očaj, kakav obično proizlazi iz stanja u kome se više ni za šta ne mari i ni o čemu ne brine, daleko je od bilo kakvog pozitivnog oblika državnosti. U oba slučaja mora se imati i uporište i odstupnica, o kojima bi se trebalo svesrdno starati. Izostanak brige i straha može da vodi samo nedostatku racionalnosti i potrebe za polaganjem računa, što je nemoguće podvesti pod pribranost potrebnu za „nuđenje politike mira“ i „poštovanja prema svima“. Ako više nemamo o čemu da se brinemo, ne znači li to da nas se više neće ticati ni ono čega se, kako predsednik tvrdi, nikada nećemo lišiti – obraza i ponosa? Zar saterivanje u ćošak nije razlog za brigu, a ne izvor uzvišenog stoicizma? Na stranu to što bismo, ako se očekuje da poverujemo da smo saterani u ćorsokak, morali znati u kom pravcu smo krenuli, zbog čega smo bili primorani da uzmičemo i ko snosi krivicu za naše potucanje po lavirintu u kome smo se najzad izgubili. Za većinu to je ostala enigma.

Na skupu posvećenom budućnosti izvođačkih umetnosti u Srbiji (13.12.2018) premijerka Ana Brnabić je istakla da nered, disruption, sistem u kome nema poretka, u doba četvrte industrijske revolucija za zemlje Zapada predstavlja najveći izazov, a za nas je najveća šansa: „Mi smo navikli da živimo u ‘disruption’, da živimo u društvu u kome nema sistema. Mi se ne plašimo šta će da se desi sutra, jer toliko decenija mi nismo znali šta će da se desi sutra.“

Ako nije u pitanju neuspela dosetka i ako zanemarimo neshvatanje konteksta u kome se koristi pojam disruption, pred nama je ne samo priznanje da živimo u društvu u kome nema sistema, već i prava ôda anomiji i entropiji. Pred nama je čista pohvala barbarogenijskog programa zenitizma, po kome naš cilj nije da se evropeizujemo, već da se Evropa balkanizuje. Poručuje nam se da imamo sreću što se u neredu snalazimo kao riba u vodi, jer će se u njemu uskoro, ali potpuno nepripremljen, naći čitav razvijeni svet! Kada osoba zadužena da vodi politiku ove zemlje s radošću očekuje globalizaciju „sistema u kome nema poretka“ i hvali se domaćim empirijskim zalihama za podnošenje današnjeg i budućeg života od danas do sutra, to može da liči samo na porazni disruption u pokušaju da sprovede zadatak koji joj je poveren.

Ministarka pravde, Nela Kuburović, nedavno je u Savetu bezbednosti (11.12.2018) iznela da Srbija, „kao država sa nezavisnim sudstvom… primenjujući najviše standarde nezavisnosti sudstva i vladavine prava“, može i hoće da ispuni obavezu suđenja u slučaju Radeta-Jojić.

Ostavila nas je u nedoumici da li, ako tvrdi da su ti ciljevi već ostvareni, smatra suvišnom Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa sa Akcionim planom za njeno sprovođenje, u kojima se konstatuju nejasni standardi statusa sudija i nejednaka delotvornost pravosudnih organa, a u ciljeve ubraja stvaranje pravosudnog sistema u kome će institucije i nosioci pravosudnih funkcija biti oslobođeni svakog nedozvoljenog uticaja i pritiska, između ostalog i tako što će iz najviših tela biti isključeni predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti? I čemu bi tada služio toliki trud u izradi ustavnih amandmana? Pre tri meseca gđa Kuburović je, sa aspekta perspektive a ne stvarnosti, izjavila da je jedan od načina regeneracije određenih institucija izmena Ustava i jačanje nezavisnosti sudstva. Samo dve nedelje pre svoje izjave u SB, na Konferenciji o nezavisnosti pravosuđa (28.11.2018) podsetila je na staro pravilo da je stvarnost superiornija od svake norme i da nezavisnost sudstva „prvenstveno ne zavisi od ustavnog i uopšte normativnog okvira, već od političke i kulturne tradicije, istorijskih prilika i pravne svesti jednog naroda“. Ako ministarka u SB tvrdi da je naše sudstvo već sada nezavisno, proizlazi da će se nezadovoljavajući ustavni okvir menjati samo reda radi, iako sve njegove loše strane u potpunosti nadoknađuje izuzetno visok, gotovo idealan, nivo političke i kulturne tradicije, istorijskih prilika i pravne svesti našeg naroda.

Najzad, kakva bismo bili pravna država ako ignorišemo akte međunarodnih institucija čiji smo član? Uključujući Izveštaj Evropske komisije za 2018. u kome se jasno navodi da je učinjen slab napredak u pogledu uspostavljanja potpuno objektivnog, transparentnog i na zaslugama zasnovanog sistema izbora sudija, da i dalje postoje široka diskreciona ovlašćenja predsednika sudova u pogledu rada pojedinačnih sudija, da sve to može uticati na njihovu nezavisnost i nepristrasnost i da je faktički pritisak na pravosuđe i dalje velik, jer vladini funkcioneri, neki od njih i na najvišem nivou, nastavljaju da daju javne komentare o istragama i tekućim sudskim postupcima. Uključujući, takođe, Deklaraciju Evropskog parlamenta u kojoj se traži od srpskih vlasti da unaprede reforme na polju vladavine zakona, a naročito da obezbede nezavisnost i efikasnost sudstva.

Da ne sumnjamo u sposobnost da se besmislica uopšte uoči, mogli bismo reći da je na sceni svesno vođena politika alogizma i sofizma. Kada je o ovom drugom reč, ne bi se radilo o uobičajenom ispiranju mozga, posvećenom cilju, kako kaže Zigmunt Bauman, da se gradilište raščisti od ostataka stare logike i smisla da bi se izgradili novi, već o savremenom brainwashingu koji drži gradilište trajno praznim i pustim. Potcenjivanje sposobnosti i potiskivanje volje građana da spoznaju, rasuđuju, zaključuju i odlučuju prevodi nas sa terena logike na teren etike i dovodi do pitanja o granicama poricanja potrebe za slobodom. Osokoljena prohodnošću alogizama i sofizama u sopstvenom političkom govoru, današnja vlast pravi je putokaz za nalaženje utočišta u površnosti, lakovernosti, neukosti i neodgovornosti, uz istovremeno saterivanje u ćorsokak svih onih kojima je stalo do toga da se ne razara jezik, ne zanemaruje razložnost i ne zatru ostaci kritičkog mišljenja.

Peščanik.net, 20.12.2018.

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA