Skulptura ispred Skupštine Srbije

Foto: Peščanik

Jak sam kao sudbina
Što vreba iz mraka
Samo nisam jači
Od ovog dečaka
1

Zašto se ljutite što su prekršene epidemiološke procedure? Pa dečak je tražio da se slika i da pokazuje mišiće! Kako ne ispuniti želju jednog uplašenog dečaka, čak i ako to podrazumeva ugrožavanje bezbednosti i života onih najranjivijih?

Dečak o kojem je reč je naravno nelegitimno izabrani predsednik Srbije. „A kako sam mogao da odbijem majku? Zamislite kako bi izgledale društvene mreže i šta bi mi rekli da sam rekao da neću da se slikam sa detetom?“, rekao je on i ocenio da bi mu, u slučaju da to nije učinio, na društvenim mrežama rekli da je „đubre i bezosećajni skot“, kao i da je slikanje izbegao „zbog imena dečaka i njegove majke“.

Prvo, niko ne bi ni znao imena „dečaka i njegove majke“ da ih predsednik nije saopštio, urbi et orbi, kada je odlučio da održi foto-sešn zarad svoje političke promocije. Drugo, ova imena nikome ne bi ništa značila da nelegitimno predsednik nije odlučio da, sasvim u skladu sa svojim radikalskim pedigreom, zaigra na etničku kartu. (Čitateljka će se setiti da ovo nije prvi put da čujemo ovakvo opravdanje – kada je pre dve godine pao helikopter koji je nosio bolesnu bebu, nelegitimno izabrani predsednik je na isti način lamentirao o tome šta bi mu rekli „da nije hteo da spasi bošnjačku bebu“.)

Treće, i najvažnije – jedini ispravan razlog za odluku o ovakvoj stvari može biti onaj koji se tiče dobrobiti i bezbednosti bolesnog deteta. Nelegitimno izabrani predsednik, međutim, otvoreno priznaje da je razlog bilo nešto sasvim drugo – njegov strah od mišljenja javnosti. Teško je poverovati da bi mu iko rekao da je „đubre i bezosećajni skot“ da kojim slučajem nije odlučio da se slika sa bolesnim dečakom (da se nije sa kamerama našao tamo gde mu uopšte nije mesto, ove lažne dileme ne bi ni bilo), ali čak i da jeste tako, to je savršeno nebitno, jer strah od ovakve reakcije ne bi smeo da prevagne nad zdravstvenim razlozima koji su ovde jedino relevantni.

Istina je da se nelegitimno izabrani predsednik uplašio, ali od nečeg drugog. Uplašio se da, suočen sa masovnim protestima širom Srbije, gubi moć koju je brižljivo gradio tokom proteklih sedam godina. Taj strah je ono što ga nagoni u čak i za njegove standarde izuzetno agresivnu samopromociju, u kojoj bez razmišljanja gazi po interesima svih koji mu se nađu na putu.

U svojoj knjizi „Monarhija straha“, Marta Nusbaum konstatuje da je strah jedno od najranijih ljudskih osećanja i da nas jako osećanje straha vraća u stanje infantilne bespomoćnosti koju možemo prevazići jedino praveći od drugih ljudi svoje podanike. Ukratko, strah je antidemokratsko osećanje, osećanje koje od svakoga nas pravi malog monarha, željnog da u potpunosti potčini druge:

„Ruso je shvatio da ljudski život ne počinje u demokratiji, već u monarhiji. Beba ne može da preživi drugačije nego oslanjajući se na one koji o njoj brinu – i na taj način ona od drugih pravi robove. Bebe moraju ili vladati drugima, ili umreti. Nesposobne za zajednički rad ili uzajamnost, one dobijaju ono što im treba jedino naredbama i pretnjama, eksploatišući skoro religioznu ljubav svojih bližnjih… Strah nije samo primitivan, već i asocijalan. Kada saosećamo, okrenuti smo ka spoljašnjosti: mislimo o onome što se događa drugima i uzroku tog događanja. Ali da biste osetili strah, društvo vam nije potrebno; potrebni ste samo vi sami i preteći svet koji vas okružuje. Zapravo, strah je snažno narcističko osećanje. Strah novorođenčeta u potpunosti je fokusiran na njegovo sopstveno telo. Čak i kada kasnije u životu postanemo sposobni da brinemo za druge, strah je često u stanju da istisne ovu brigu, vraćajući nas u stanje infantilnog solipsizma.“

Upravo infantilni solipsizam najbolje objašnjava, ne samo postupke nelegitimno izabranog predsednika, već i njegov javni nastup. Pre nego otac nacije, on nastupa kao njen večiti sin, uplašeni i hiroviti dečak koji neprestano zahteva ustupke i bezuslovnu ljubav. Na svaki legitimni zahtev za obrazloženjem i opravdanjem svojih javnih postupaka, ovaj neodrasli dečak u telu odraslog čoveka odgovara apelom na svoju posebnost, unutrašnji i porodični život – ali meni je teško, kako ne vidite! Mene je strah! Jedva artikulisani krici novorođenčeta od dva metra. Predsednikovo infantilno razmetanje sopstvenom pameću i snagom („Najbolji student pravnog fakulteta!“, „Snažniji od većine specijalaca!“), nije ništa drugo do pokazivanje mišića jednog uplašenog dečaka.

Već je primećeno da o čemu god da govori, nelegitimno izabrani predsednik zapravo govori o sebi. U tom smislu on zaista nikada ne laže – zamenite subjekt u optužbama koje iznosi na račun drugih i dobićete savršeno istinite iskaze. Na skorašnjem primeru:

„Nelegitimno izabrani predsednik Srbije je razmaženo derište koje su odgajile zapadne sile i kome se toleriše da pravi probleme gde i kako stigne.“

Peščanik.net, 23.02.2019.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Utvara među decom

________________

  1. https://www.youtube.com/watch?v=52y4kExUJXQ