Stav SPC-a prema aktuelnim pregovorima između Srbije i Kosova koji su prošle nedelje započeli u Briselu je saopšten u januaru prilikom odlaska Aleksandra Vučića u Patrijaršiju na krsnu slavu patrijarha Porfirija. Nakon slave je rečeno da će SPC uvek podržavati rukovodstvo Srbije u očuvanju Kosova kao neotuđivog dela Srbije, kao i „suživota u miru i međusobnom razumevanju u skladu sa međunarodnim pravom svih građana koji žive na Kosovu i Metohiji“. Ovakvom formulacijom crkveni vrh je sebi dao dosta prostora da se od pregovora distancira kao od čisto političkog događaja, ali i da istovremeno zastupa nacionalnu politiku u smislu odbrane od „onih“ – misli se na SAD i EU – koji bi da nam „otimaju Kosovo kao neotuđivi deo Srbije“. Praktično je isto rekao i Vučić više od mesec dana kasnije pred odlazak u Brisel: „Nema kapitulacije i nema povratka u devedesete“.
SPC i Vučić su se, drugim rečima, složili oko toga da je politika koju sprovodi Vučić istovremeno i odbrana Kosovskog zaveta (obe strane kažu da neće biti kapitulacije u očuvanju Kosova kao neotuđivog dela Srbije, nalik Slobodanu Miloševiću kada proglašava pobedu nad NATO agresorima) i politika suživota u miru koja izbegava ratnu opciju Kosovskog zaveta iz devedesetih i koja, baš zbog izbegavanja stradanja i očuvanja mira „svih građana“ (zaštite od rata, bede i sankcija), možda mora učiniti i neke političke kompromise na terenu.
Patrijarh Porfirije se tokom cele prošle nedelje branio od dela opozicije i javnosti koji je očekivao da SPC podrži stav i ocenu da Vučićeva politika predstavlja postepenu predaju Kosova. Na svečanosti koja je održana 28. februara u Beogradu, povodom Dana Republike Srpske, patrijarh je primio Orden Republike Srpske na lenti od strane Milorada Dodika i tom prilikom rekao: „Mnogi se danas čude: zamislite, Crkva poziva na molitvu. Pa na šta će da poziva Crkva?“ U hramovima su tokom prve nedelje Vaskršnjeg posta služeni molebani za Kosovo i Metohiju, ali bi „oni od Crkve hteli ne molitvu nego nešto drugo“, kazao je patrijarh ne precizirajući koji su to „oni“ i šta je to tačno „nešto drugo“. Ali se ipak da razumeti da je SPC odlučna u nameri da sledi politiku, ali i složenu taktiku režima u vezi sa Kosovom, gde se nikako ne može razlučiti šta se zapravo dešava i čemu tačno prisustvujemo, jer i državni zvaničnici i predstavnici crkve šalju kontradiktorne poruke o svojim namerama.
U nedelju 26. februara – pred Vučićev odlazak u Brisel – patrijarh je vernike pozvao da svi učine dodatnu žrtvu tokom posta i da „čitav post posvetimo Kosovu i Metohiji“, za našu braću i sestre i za svetinje, „da se molimo za Kosovo i Metohiju“. Zatim je saopšteno da će svakog petka biti služen „moleban Presvetoj Bogorodici sa akatistom za naš verni narod na Kosovu i Metohiji“. Patrijarh je odlukom da se u crkvama služe molebani zapravo kanalisao nezadovoljstvo i oduzeo legitimitet onima koji bi da u ime Kosovskog zaveta, Crkve i pravoslavlja ometaju trenutnu Vučićevu politiku i pregovore sa Prištinom. Crkvena forma je ovoga puta, za razliku od litija u Crnoj Gori, upotrebljena da bi se na posredan način podržao režim, ali i da bi se ispunila uloga SPC-a kao molitveno-političkog čuvara Kosovskog zaveta i državne teritorije.
Ako bi se, recimo, pregovori završili „normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova“, patrijarh može da kaže da je Crkva sa svoje strane učinila sve što je u njenom domenu, ali ako pregovori propadnu zbog Vučića kao naslednika Stefana Nemanje i Slobodana Miloševića, onda će SPC opet biti na dobitku zato što se zapadnim državama, otimačima Kosova reklo odlučno srpsko „ne“ – čime je ponovo ispunjen zavet kneza Lazara i SPC-a. Sve to važi pod uslovom da se Vučić i SPC drže zajedno ma kako da se završe pregovori sa Kosovom.
U Beogradu je u nedelju održana litija pod nazivom „Pravoslavna mobilizacija – litija za spas Srbije“, čiji su se učesnici okupili ispred Patrijaršije. Međutim, režimske Večernje novosti su osudile skup i naglasile da se litije ne održavaju sa blagoslovom SPC-a i da je u pitanju „opasna manipulacija“. Novosti citiraju Porfirija sa molebana u petak: „Niko ne treba Crkvu da uči i da objašnjava šta je Kosovo i kako Crkva treba da postupa na Kosovu i oko Kosova, niti da iko dobronameran može da zapita šta Crkva misli o Kosovu i zašto se o Kosovu ne oglašava“. Isti je manevar izveden i prošle godine, kada su u avgustu započele proruske litije protiv prava LGBT+ građana bez blagoslova SPC-a, da bi zatim u septembru i patrijarh održao skup na istu temu i sa istim negativnim porukama protiv LGBT+ zajednice. U oba slučaja cilj je isti: sprečiti da Vučić bude politički ugrožen sa desnog, pravoslavnog i proruskog sektora u koji spada dobar deo opozicionih političkih stranaka.
Neophodno je da Vučić do kraja procesa normalizacije odnosa sa Kosovom – bez obzira na politički ishod tog procesa – ostane neosporni pravoslavni vladar i realista: despot Stefan Lazarević ili Miloš Obrenović. Ovakav način legitimisanja Vučića je ključan u slučaju da se ide na prihvatanje Evropskog predloga Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije. A i da ga SPC u tome podrži.
U toku je zapravo manipulacija religiozno-političkim narativom da bi se izbegao ili što više odložio sudar dva oprečna viđenja države i nacije. Naime, u Evropskom predlogu Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije postoji, da tako kažemo, opis ugovornih strana koje su „svesne svoje odgovornosti za očuvanje mira“, posvećene regionalnoj saradnji i „bezbednosti u Evropi“ i koje su svesne da su „nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i zaštita nacionalnih manjina osnovni uslovi za mir“. Strane se obavezuju da će se „rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija“ itd. Što bi značilo da je država Srbija politički subjekt koji ima odgovornost za očuvanje mira i bezbednosti u Evropi kroz poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, te da se rukovodi svrhom i principima iz Povelje UN-a.
Sve nabrojano dalje znači da Kosovski zavet nije iznad vrednosti regionalnog i evropskog mira, niti da je iznad svrhe i principa koji su utvrđeni u Povelji UN-a. Sledi da država Srbija nije zavetna država srpskog naroda sa stožernom ulogom SPC-a kao čuvara Kosovskog zaveta – čiji je smisao očuvanje ili povratak Kosova kao „neotuđivog dela Srbije“ i u konačnici ujedinjenje svih srpskih zemalja: Srbije, Kosova, Crne Gore i Republike Srpske. Sporazum posredno definiše Srbiju kao politički subjekt koji se ne razlikuje od ostalih – na prvom mestu od Kosova – i koji je posvećen istim vrednostima kao i drugi politički subjekti u međunarodnim odnosima, a na prvom mestu vrednostima mira.
Patrijarhu je zato preostalo da barem Republiku Srpsku definiše kao zavetnu političku tvorevinu: „Vi iz Republike Srpske, stvorene upravo na toj vernosti Кosovskom zavetu, najbolje znate šta Kosovski zavet znači“, rekao je Porfirije na svečanosti povodom Dana Republike Srpske. I dok Evropski predlog Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije izvlači državu Srbiju iz koncepta zavetnog političkog legitimiteta vernosti Kosovskom zavetu, za patrijarha Porfirija Republika Srpska ima puni zavetni legitimitet. Patrijarh se, međutim, ipak suzdržao od toga da Vučiću i pregovaračkom procesu oduzme i ospori zavetni legitimitet, s obzirom na to da u Sporazumu Srbija nije definisana kao država Kosovskog zaveta, nego kao jednaka drugoj strani i posvećena vrednostima mira i principima UN-a.
Patrijarh je verovatno svestan potencijalnog rizika koji sa sobom nosi otvoreni sukob sa Vučićem, ali i mogućih opasnosti koje realno prete Srbiji ako se izoluje i odbije učešće u pregovaračkom procesu normalizacije odnosa sa Kosovom – ma kakav bio rezultat tog procesa: normalizacija odnosa ili nastavak zavetne politike, budući da crkveno-politički narativ SPC-a za sada pokriva obe opcije.
Peščanik.net, 07.03.2023.
KOSOVO
