Mislim na dva slučaja: jedno je film iz 1997, sa Dastinom Hofmanom i Robertom de Nirom, pod naslovom Wag the Dog, drugo je mađarska politička partija Dvorepi pas, osnovana 2006. i aktivna sve do danas – upravo je najavila učešće na izborima 2026. Naslov filma prevodi se doslovce kao „Rep maše psom“, što ima smisla jer opisuje astroturf, potpunu fabrikaciju odnosno izmišljanje događaja da bi se prikrilo skandalozno realno događanje. U osnovi je neologizam koji se u SAD pojavio sredinom osamdesetih, pretvaranjem imena proizvođača veštačke trave za fudbalska igrališta Astro Turf u metaforu i zatim u termin za debelu, masnu laž u kojoj neka nevladina organizacija (grassroot, eto i trave) biva izmišljena i finansirana da se „otkrije“ naročito drska laž i njome prekrije veliki skandal. U Srbiji je film prikazivan na televizijama 1999. pod naslovom „Ratom protiv istine“, u propagandne svrhe. Partija Dvorepi pas ima sličnu metodologiju, ali sasvim drugačiji cilj – da razotkrije skandale suludim akcijama.
Američki film je briljantna crna politička satira, koja je sa proročkim naponom preduhitrila ljubavni slučaj predsednika SAD sa Monikom Luinski, i posle toga bila uzorni zaplet za još nekoliko poteza američke politike, sa potpunim rascvetavanjem u trampocenu: fiktivni predsednik u ovalnoj kancelariji siluje maloletnicu u predizbornom periodu; spin-doktor dobije genijalnu ideju da to pokrije izmišljanjem rata u Albaniji; za to angažuju holivudskog producenta, koji sve to realizuje, sa sve muzikom; ima i priča o spasavanju jednog američkog vojnika; usput se pobiju svi koji zasmetaju, uključujući spin-doktora; film se završava vešću da je u Albaniji možda zaista počeo rat… To nije pomoglo Srbiji, koja je napala deo svoje teritorije, izgubila, i do danas joj se čini da isti recept može upotrebiti – jedino što u četvrt veka nije našla nijednog spin-doktora, već samo seriju nesposobnjakovića. Recept Epštajn-Nigerija-Venecuela-Grenland itd. pa sve to Saturnovih prstenova može se izvoditi sa odgovarajućim naoružanjem, kao i u slučaju rubova Ukrajine i celog Tajvana, ćoškova Pakistana i Kambodže: u državi u kojoj ni vladar ni vučimediji ne smeju ni da zucnu o Trampovoj tvrdnji da je postigao mir između Srbije i Kosova, stvari mogu biti samo patetične.
Što se mađarske stranke tiče, ona je serijom dobro smišljenih i smešnih ispada uspela da se održi na 1-2% glasača, nedovoljno za ulazak u parlament, ali sa stalnim povećanjem malih brojeva i sa stvaranjem političara koji su danas ozbiljni i priznati. Pouka – na kraju pobeđuje inteligencija, ako preživimo one sa oružjem. Slučaj bivšeg predsednika Srbije pokazuje da pas (narod) posle tolikog cimanja jednog ili oba repa a bez ijednog uspeha, na kraju ugrize. Sadržaj i zaplet u oba primera – u prvom, što luđa prevara to više kratkotrajnog uspeha i u drugom, što luđe otkrivanje istine to više dugotrajnog uspeha – pokazuju gde je nesposobnost domaćeg režima; ona nije samo jedna, spisak je poduži:
Prvo i osnovno, režim nema inteligenciju, ni kao osobinu i potencijal, niti kao društvenu grupu. Drugo, nema ni profesionalaca koji bi bili sposobni da izvedu astroturf. Treće, svaku neophodnu diskretnost odnosno zaveru bivši predsednik razbija i pre nego što se zaplet nagovesti. Jedna od posebno odvratnih je neprekidno isticanje infrastrukturnih, građevinskih i socijalnih zasluga: ni mnogo uticajniji diktatori nisu se usuđivali da te zasluge pripišu sebi, nego su to pripisivali narodu. A u modernoj istoriji nije zabeležen slučaj da bi opozicija gradila, trošila i delila sitniš, jer to po definiciji ne može. Čak su i posebno glupi i primitivni grčki pukovnici gradnju puteva i ostalih čudesa pripisivali promeni sistema, ne sebi. Zasluge onda dedukuje narod sam, u skladu sa brzinom i dimenzijama straha i gluposti. Bivši predsednik države gradi, jer je diktator. Glavni razlog za to i dalje vidim u Daning-Krugerovom efektu, koji sam ranije pominjala, a sad je trenutak da se podrobnije objasni.
Daning-Krugerov efekat je psihološki fenomen koji opisuje sklonost ljudi sa niskim nivoom znanja ili veštine u nekoj oblasti da precenjuju sopstvene sposobnosti, dok ljudi koji su zaista kompetentni često imaju tendenciju da potcenjuju sebe. Drugim rečima, oni koji najmanje znaju često misle da znaju najviše, jer im upravo nedostatak znanja onemogućava da uoče sopstvene greške i granice svog razumevanja. Niskokompetentni pojedinci nemaju dovoljno znanja da pravilno procene ni zadatak ni sopstveni učinak. Zato su često previše samouvereni. Kompetentni pojedinci svesni su složenosti problema, poznaju svoje granice i znaju koliko još toga ne znaju, pa su skloniji samokritici i oprezu u proceni sopstvenih sposobnosti. Primera radi, osoba koja tek počinje da se bavi nekom temom može vrlo brzo steći utisak da je „sve shvatila“ i samouvereno iznositi sudove. Nasuprot tome, stručnjak sa dugogodišnjim iskustvom često će biti uzdržaniji i naglašavati nijanse, izuzetke i ograničenja znanja. Daning-Krugerov efekat pomaže da razumemo zašto su u javnim raspravama često najglasniji oni sa najmanje znanja, kako nastaje lažna sigurnost u sopstvene stavove, i zašto su učenje, samorefleksija i kritičko mišljenje ključni za realnu procenu sopstvenih sposobnosti.
Dejvid Daning je profesor psihologije, specijalizovan za kognitivne pristrasnosti, samoprocenu i moralno rasuđivanje, koji se posle bogate akademske karijere penzionisao na Kornel univerzitetu. Sa svojim doktorskim studentom Džastinom Krugerom istraživao je ovaj važan socio-psihološki fenomen. Kruger je socijalni psiholog koji se bavi donošenjem odluka, samopercepcijom i načinima na koje ljudi formiraju sudove o sebi i drugima i danas predaje u Njujorku. Godine 1999. objavili su naučni rad u kojem su pokazali da ljudi sa slabim rezultatima na testovima logike, gramatike ili humora sistematski precenjuju koliko su uspešni.1 Njihov zaključak bio je ključan: ista znanja i veštine koje su potrebne da bi neko bio dobar u nečemu, potrebne su i da bi realno procenio koliko je dobar. Kada tih znanja nema – nema ni dobre samoprocene.
Za mene je posebno važna kombinacija logike, gramatike i humora: pisala sam o četvorki gramatika, logika, retorika i stil, a nisam se usudila da u kognitivnu formulu unesem i humor. Mađarska stranka precizno dopunjuje celokupnu paradigmu.
Daning i Kruger istraživali su u doba detinjstva interneta i u globalnoj situaciji u kojoj su neprikriveno prostaštvo, krađa, bedne laži i nekažnjivost psiho- i sociopata na istaknutim društvenim položajima, sve do najviših, bili još uvek – bar na rečima i zvanično – neprihvatljivi. Još pre prvog mandata, Tramp je u predizbornoj kampanji izjavio da bi u po bela dana mogao ubiti čoveka na Petoj aveniji u Njujorku a da mu se ništa ne desi. Bilo je i gore – poslao je rogate da zauzmu Kapitol, otvoreno je kupovao/uništavao glasove, postao je predsednik kao osuđeni zločinac, a upravo su njegovi batinaši ubili belu ženu i majku pred stotinama svedoka u Mineapolisu, uz izazivanje bar tri nova rata čiji se početak očekuje u nedeljama, čak ne ni u mesecima. Bivši predsednik Srbije preuzeo je upravo taj model ponašanja, sa sve uvređenošću ako nije trenutno i uvek obožavan kao živi (mrsni) svetac. Pred ovakvim stanjem stvari Daningu i Krugeru predstoji revizija istraživanja. Ona zbog očiglednosti uistinu ne izgleda izazovno…
Politika pasjeg repa doživela je svoje vrhunce, od kojih su mnogi ostali neprimećeni, kao što su bile Netanjahuove predizborne kampanje: izveli su ih dva Jevrejina, koji su zatim za Orbana pripremili duboko antisemitsku kampanju! Sa Trampom i genocidom u Gazi ni inteligencija spindoktora više ne znači ništa. Kako izgleda, ostaje relevantna jedino stranka Dvorepog psa, i ključno povezivanje humora sa kognitivnim… i sa politikom. Daning i Kruger ne predlažu nikakvu terapiju, već promenu učenjem, i ne opredeljuju se u pogledu humora, tog najvažnijeg elementa. Studentski pokret u Srbiji u tom pogledu i u lokalnom kontekstu daje obećavajuće smernice. Ne, ne mislim da humor sam može da skine Trampa ili bivšeg predsednika: mislim samo da je neophodan svaki put kad se pas okrene da ugrize i svaki put kad podvuče rep. Ukratko, uvek.
Peščanik.net, 10.01.2026.
________________
- Kruger, Justin, and David Dunning. 1999. “Unskilled and Unaware of It: How Difficulties in Recognizing One’s Own Incompetence Lead to Inflated Self-Assessments.” Journal of Personality and Social Psychology 77, no. 6: 1121–1134.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Intervju sa leptirom - 28/04/2026
- Upereni snovi - 25/04/2026
- Volim rakiju, al’ više volim vino - 23/04/2026
