Šestog marta 2014. EU i SAD su postigle sporazum o postupnom uvođenju sankcija. U prvom redu, obustavljeni su planovi za bližu ekonomsku saradnju EU i Rusije, uključujući i razgovore o nastavku Sporazuma o partnerstvu i saradnji koji je istekao 2008, kao i pripreme za samit G8 planiran za jun u Sočiju. Nakon Krimskog referenduma 16. marta i prisajedinjenja ove oblasti Rusiji, sprovedena je u delo pretnja o ciljanom kažnjavnju pojedinih Rusa i Ukrajinaca. Amerika je nametnula zamrzavanje imovine i zabrane putovanja za 11 lica, a EU je sankcionisala 21 osobu. Ubrzo je EU dodala još 12 lica, dok su SAD takođe proširile spisak i dodale Bank Rosiju.

Još dve runde sankcija su u aprilu 2014. uvedene pojedincima za koje se smatralo da su direktno umešani u ukrajinsku politiku ili aneksiju Krima, kao i kompanijama povezanim sa tim osobama. Na udaru su se našle neke tehnološke kompanije povezane sa ruskim vojno-industrijskim kompleksom, kao i druge firme, konkretno firma Strojgazmontaž koja se bavi izgradnjom gasovoda, Volga Grupa i njene Strojtransgaz podružnice. Prisutan je i mračni lični element, jer su se na meti našli i ljudi lično bliski Putinu. Obamina administracija je 28. aprila najavila sankcije protiv sedam ruskih zvaničnika i 17 ruskih kompanija. Nijedna od tih kompanija nije otvoreno akcionarsko društvo i uglavnom su relativno male. Nakon ove najave, američki sistem za plaćanje MasterCard obustavio je svoje usluge ovim firmama i banci SMP, što je četvrta ruska banka sa kojom je MasterCard prekinuo saradnju, pošto je pre toga već bojkotovao Sobinbank i Bank Rosiju, dok je Visa takođe prestala da sarađuje sa ovim bankama.

Drugi krug sankcija pokazao je neuspeh Ženevskog sporazuma od 17. aprila, a novi vrtlog nasilja u Ukrajini odrazio se na kontinuiranu međunarodnu napetost. Zapadne sile su tvrdile da Kijev poštuje sporazum, uključujući i razoružavanje paravojski i amnestiranje demonstranata koji su napustili zgrade i predali oružje, dok Moskva navodno nije uradila ništa da ispuni svoje ženevske obaveze, pa otud i nove sankcije. U stvari, razne „stotine“ koje su branile Majdan i njima slične grupe pripojene su oružanim jedinicama, privatnim paravojskama ratnih oligarha i prvenstveno Nacionalnoj gardi. Ne samo što se nisu razoružale, već su postale deo prinudnog aparata nacionalizujuće države i puštene su na pluraliste.

Većina država u EU oklevala je da proširi sankcije tako da one obuhvate energetski sektor. Evropske zemlje su kupovale 84 odsto ruske nafte i oko 76 odsto ruskog izvoza prirodnog gasa. Ne samo da su zapadne kompanije čvrsto povezane partnerskim odnosima sa ruskim kompanijama, već su se pojavili i pravi elementi „međuzavisnosti“. To nije nešto zbog čega treba žaliti, što rade zapadni ratni huškači koji nariču jer nema brisanog prostora za pucanje na Rusiju, nego činjenica koju treba prepoznati kao spasonosnu jer obuzdava ratoborne i rusofobne sklonosti jednog dela zapadne javne sfere i političkog društva. Nema dokaza da su sankcije na bilo koji način modifikovale rusku politiku, već su zapravo samo sputale dijalog i obostrano zadovoljavajući ishod. Čak je i efekat na Rusiju bio minimalan, budući da se rublja u velikoj meri povratila i da je ruska berza dostigla pretkrizni nivo. Naravno, sankcije su svakako zakomplikovale rusko ekonomsko poslovanje u sistemu koji je ionako bio na silaznoj putanji.

Nije veliko iznenađenje što su oni najmanje izloženi ruskoj privredi bili najzagriženiji pobornici sankcija, uz neizbežno visokoumno moralisanje i osuđivanje malodušnosti onih koji su se zalagali za odmereniji pristup. Trgovinska razmena između EU i Rusije dostigla je 2012. godine skoro 370 milijardi dolara, dok je američka razmena sa Rusijom iste godine iznosila tričavih 26 milijardi. Otprilike četvrtina gasa EU dolazila je iz Rusije, i oko polovine ruskog izvoza odlazilo je u Uniju, dok je 45 odsto njenog uvoza poticalo iz EU. Zemlje poput Francuske i Italije stvorile su razgranate ekonomske odnose sa Rusijom: Francuska je Rusiji prodala dva napredna amfibijska jurišna broda klase Mistral, dok je italijanski energetski gigant ENI bio Gaspromov ključni partner u izgradnji gasovoda Južni tok, vrednog 17 milijardi evra.

Iako je globalno učešće Amerike u ruskoj ekonomiji bilo relativno malo, to ne znači da je bilo beznačajno. ExxonMobil je 2011. potpisao dugoročni strateški sporazum o saradnji sa Rosnjeftom, koji sada obuhvata planove za zajedničko istraživanje Karskog, Čukotskog i Laptevskog mora, pilot projekte na škriljcima u poljima Bašenov i Ačimov u zapadnom Sibiru, a možda i fabriku tečnog prirodnog gasa na dalekom istoku Rusije. Proizvođač poljoprivredne mehanizacije John Deere ima dve fabrike u Rusiji, i njegove su deonice ozbiljno pale kako su sankcije počele da grizu, zaustavljajući kredite za kupovinu u Rusiji, Ukrajini i drugim bivšim sovjetskim republikama.

Posle obaranja malezijskog putničkog aviona MH17 17. jula usledio je ubrzani niz sankcija od strane SAD i Evrope. Amerikanci su bili „laki na obaraču“ kada je reč o sankcijama, izdajući ultimatum Rusiji da nezavisnim istražiteljima obezbedi pristup mestu nesreće kod Snežnoja u Donjeckoj oblasti, ali zatim uvodeći sankcije pre nego što je Rusija imala priliku da odgovori ili da se situacija na terenu razjasni. Obama je 29. jula uveo širok niz ekonomskih sankcija, dodajući tri banke na spisak sektorskih sankcija kao i jednu brodograditeljsku kompaniju, Ujedinjenu brodograditeljsku korporaciju iz Sankt Peterburga. Moskovska banka, Ruska poljoprivredna banka i VTB banka dodate su na spisak banaka kojima Amerikanci i američke firme ne smeju da daju kredite ili novi kapital na više od 90 dana. Restrikcije su uvedene i na izvozne dozvole za novu tehnologiju za bušenje arktičkih škriljaca u Rusiji.

Što se tiče EU, ona je 22. jula razmatrala niz širih mera, uključujući embargo na oružje i finansijske restrikcije za ruska preduzeća, i spisku sankcionisanih 87 osoba i 20 firmi dodato je još 29 lica i tri firme. Embargo na oružje je bio nametnut ali bez retroaktivnih sankcija, što je omogućilo prodaju dva Mistral broda. Pristup evropskim tržištima kapitala ograničen je ruskim državnim bankama, kao i izvoz robe i tehnologije dvostruke namene, uključujući i naftni sektor. EU nije imala želju da se gusta mreža industrijskih i trgovinskih ugovora sa Rusijom ozbiljno naruši, pošto bi se to negativno odrazilo na njihove ekonomije koje su tek počele da se oporavljaju nakon višegodišnje recesije. Što je još važnije, jedna grupa EU država je sumnjala u mudrost pojačavanja pritiska bez prateće strategije za rešavanje problema koji su i doveli do krize.

Kriza je obnovila pozive na zajedničku energetsku politiku za 28 zemalja Evropske unije. Rusija učestvuje sa oko 10 miliona od ukupno 90 miliona barela svetske dnevne proizvodnje nafte. Takođe, Rusija je pojačala napore da zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu zemlju. Već je izgradila Severni tok, od Finskog zaliva do Grajfsvalda u Nemačkoj. Rusija je sve pripremila za izgradnju Južnog toka, 2.446 kilometara dugog cevovoda osmišljenog tako da zaobiđe Ukrajinu. Plan je bio da se Južni tok pusti u pogon 2015, i u punom kapacitetu mogao bi da snabdeva Evropu sa 65 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje. Projekat je najavljen 2007, kao alternativa planiranom EU gasovodu Nabuko, koji je trebalo da dovede azerbejdžanski gas u Evropu preko Turske. Nabuko je propao, ali je EU i pored toga tražila način da blokira Južni tok. „Treći energetski paket“ (TEP) predstavljao je niz zakonskih akata za smanjenje monopola na energetskom tržištu, i obuhvatao je odredbu koja proizvođačima gasa zabranjuje posedovanje osnovnih gasovoda. Rusija tvrdi da su sporazumi o Južnom toku potpisani 2008, godinu dana pre nego što je TEP stupio na snagu, pa samim tim ne može da se primenjuje retroaktivno, i na osnovu toga je u aprilu 2014. podnela žalbu STO za diskriminaciju u pristupu tržištu. Tako je pokušaj blokiranja Južnog toka bio neka vrsta zamene za sankcije.

Na čitavom nizu pitanja bilo je pokušaja da se Rusija izoluje i da se nanese šteta njenim interesima. Konkretno, Sjedinjene Države su vršile pritisak na Francusku da zaustavi prodaju dva jurišna broda Mistral. Oba broda su dugačka kao dva fudbalska terena i mogu da nose po 700 vojnika, 60 oklopnih vozila, četiri aviona i 16 helikoptera. Plaćeni 1,6 milijardi dolara, predstavljali su prvu veliku kupovinu naoružanja Rusije u inostranstvu od završetka Hladnog rata, a kupovina je naišla na veliki otpor u zemlji.

Bilo je i drugih kreativnih načina da se Rusiji nanese šteta. Kako je ISIS (islamski kalifat) napredovao ka Bagdadu, Amerika se našla u savezu sa svojim arhi-neprijateljem, Iranom, u odbrani šiitske vlade Nurija al-Malikija. Budućnost Iraka je dovedena u pitanje dok su borci Islamske države Iraka i Levanta (poznate kao ISIS – Al Kaidin ogranak sunitskih islamista) na čelu sa Abu Bakrom al-Bagdadijem, nadirali iz uporišta u susednoj, ratom razorenoj Siriji da okupiraju Mosul, drugi po veličini grad u Iraku, i krenu na Tikrit. Ova ideja je trebalo da Iranu obezbedi neograničen pristup energetskim tržištima, da naruši poziciju Moskve, kao i da mu obezbedi pravo na obogaćivanje uranijuma. Kao ugledni ruski novinar Georgij Bovt primećuje:

„Najapsurdniji detalj je što Sjedinjene Države i Zapad još uvek prikazuju Rusiju kao svog glavnog neprijatelja, izvoznika terorizma u Ukrajinu. Uostalom, Putin nije neki Abu Bakr. Na neki način, Ukrajina je postala deo ’velike šahovske igre’ koju Brisel i Vašington igraju protiv Moskve. Šahovska tabla obuhvata istočnu Evropu i čitav postsovjetski prostor, a igra traje uprkos zdravom razumu još od kraja Hladnog rata.“

Sankcije su, iako same po sebi možda nisu kaznene, pogoršale ionako lošu ekonomsku situaciju u Rusiji. Pošto je 2013. zabeležila samo 1,3% rasta, što je najslabiji učinak od 1999, ruska ekonomija pokazuje znake „stagflacije“: niskog rasta praćenog visokom inflacijom. Umesto planiranih 6% inflacije, inflacija je aprila dostigla 7,2%. U prvim mesecima 2014, rublja je izgubila petinu svoje vrednosti u odnosu na vodeće valute, dok je odliv kapitala samo u prvom kvartalu dostigao 51 milijardu dolara, u poređenju sa prosečnim godišnjim odlivom od 57 milijardi u prethodnih pet godina. Iako je Rusija imala zdrave devizne rezerve, sada se procenjuje da su u martu 2014. ruske kompanije imale oko 653 milijardi dolara spoljnog duga. Preko 115 milijardi spoljnog duga dolazi na naplatu do kraja godine, a kompanije će morati da smanje svoje izdašne dividende i da se oslone na domaća tržišta kapitala da prebrode krizu. Jedan pozitivan efekat velike recesije nakon 2008. bilo je to što je većina kompanija imala dovoljno likvidnih sredstava da preživi zatvaranje refinansirajućeg tržišta. Makroekonomski integritet države je ponovo dokazan, pošto se devizne rezerve procenjuju na oko 450 milijardi dolara.

Međutim, sankcije bi mogle doprineti guranju Rusije u recesiju, sa privredom koja već usporava. Sankcije bi sigurno odvratile zapadne firme od potpisivanja novih ugovora sa ruskim firmama, čak iako one nisu pod direktnim sankcijama. Nijedna od kažnjenih kompanija nije imala nikakve veze sa događajima u Ukrajini, što je dokaz političkog karaktera sankcija. Sankcije bi, štaviše, mogle da se upotrebe kao opravdanje za pad ruskog ekonomskog učinka. Pretnje zabranama prodaje tehnologije ruskoj naftnoj i gasnoj industriji svakako bi imale štetan uticaj, kao i ometanje pristupa zapadnim bankama.

Na političkom planu, režim već dugo oseća da ga Zapad ugrožava, a sada su otvoreno antiruske mere, praćene satanizacijom samog Putina, doprinele jačanju pritiska režima u zemlji. Iako je povratak Krima Rusiji podigao Putinovu popularnost, duži period sankcija bi nesumnjivo naškodio društvu i stavio na probu koheziju elite. Zabrane putovanja na Zapad pogodile su samo malu grupu lojalnih Putinovih saradnika, ali dodatne sankcije mogle bi finansijski da naškode ruskoj srednjoj klasi, kojoj ne bi mnogo trebalo da se okrene protiv režima.

Tu je i filozofski aspekt ovog pitanja koji zaslužuje osvrt. U posthladnoratovsko doba, zapad je postao „lak na sankcije“, primenjujući ih sve lakomislenije protiv režima koje ne voli, uprkos značajnim dokazima da su one, u najboljem slučaju, tupo oružje za postizanje željenih rezultata. Zamisao je da se promeni ponašanje ciljane države, pa tako sankcije moraju da budu dovoljno oštre da zabole. Istovremeno, ne smeju biti toliko intenzivne da izazovu nasilnu reakciju sankcionisane strane. Klasičan primer ove druge vrste su sankcije uvedene Japanu u julu 1941, posle njegove invazije na Indokinu. Amerika je zamrzla svu japansku imovinu, što su posle toga učinile i Britanija i Holandska istočna Indija (današnja Indonezija). Sankcije su bile razorno efikasne, presekavši najveći deo japanske međunarodne trgovine i 90 odsto uvoza nafte. Umesto da postignu željeni cilj – povlačenje iz Indokine – Japan je napao Perl Harbor u decembru 1941. Prihvatanje zahteva praktično je značilo prihvatanje američke hegemonije, a Japan se svakako pribojavao da bi pristanak bio praćen novim zahtevima, pa je tako, iako svestan rizika, smatrao da nema drugog izbora osim da krene u rat.

Sankcije bolje funkcionišu kada je kapacitet ciljane države da uzvrati slab, kao u slučaju Iraka, uprkos razaranju zdravstvene zaštite i drugim posledicama tih mera. U Južnoj Africi, sankcije su doprinele izolaciji aparthejdskog režima i pripremile teren za mirnu predaju vlasti. Efikasnost sankcija protiv Irana nije toliko jasna, ali su one doprinele da Iran pojača podršku porednim sukobima sa Zapadom, recimo u Siriji.

Rusija ne samo što ima potencijal za razorni vojni odgovor, nego može odgovoriti i zaplenom ekonomske imovine u Rusiji i energetskim pritiskom na Evropu. Upravo zato sankcije nisu uvedene Rusiji u celini, već samo nekim pojedincima i maloj grupi kompanija. Pretpostavka je bila da je režimu više stalo do novca nego do nacionalnog interesa, što je sumnjivo. Ciljani pojedinci će najverovatnije samo biti dodatno uvereni da je Ukrajina egzistencijalno pitanje za Rusiju, i neće promeniti svoje ponašanje ni za jotu. Produbljivanje sankcija bi, međutim, bilo problematično zbog već opisane ekonomske međuzavisnosti.

Sankcije su generacijama praktikovane protiv zemalja poput Kube, ali sada su opšte mesto. Postale su omiljeno oružje hegemonskih sila protiv režima koji im se ne sviđaju, kao što je režim Huga Čaveza i njegovih naslednika u Venecueli, i prvenstveno protiv Irana. Kao što je slučaj sa dobrim delom zapadne politike, upravo ih selektivnost ciljanih zemalja čini manje instrumentom za doslednu odbranu ljudskih prava, a više političkim oružjem protiv neposlušnih zemalja koje odbijaju da se priklone zapadnom dirigovanju.

Richard Sakwa, E-International Relations, 15.08.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 20.08.2014.

TEMA – UKRAJINA